Сплав Медузе () је слика (уље на платну), првобитног назива Сцена бродолома (Scène de Naufrage), из 1818–19. године, коју је насликао француски романтичарски сликар и литограф Теодор Жерико (1791–1824). Ово дело, завршено када је уметник имао 27 година, постало је икона француског романтизма. Ова огромна слика, димензија 491 x 716 cm,. 78. приказује тренутак после бродолома француске фрегате Медузе, која се 2. јула 1816. године насукала код обале данашње Мауританије. Дана 5. јула 1816. године, најмање 147 људи се укрцало на импровизовани сплав. Сви осим њих петнаесторо умрли су током тринаест дана пре спасавања, а они који су преживели патили су од глади и дехидрације и прибегли канибализму. Овај догађај је постао међународни скандал, делом због тога што је кривица углавном приписана некомпетентности француског капетана.
Жерико је одлучио да наслика овај догађај како би започео каријеру са једним ненарученим делом великих размера на једну тему која је већ изазвала велико интересовање јавности."The Raft of the Medusa". Louvre. Retrieved on 19 November 2008. Био је фасциниран овим догађајем, а пре него што је започео рад на коначној слици, предузео је обимно истраживање и направио много припремних скица. Интервјуисао је двоје преживелих и конструисао детаљан модел сплава. Посећивао је болнице и мртвачнице, где је из прве руке могао да види боју и текстуру меса мртвих, као и оних на самрти. Као што је и претпоставио, слика се показала веома контроверзном приликом првог појављивања на Париском Салону 1819. године, изазивајући у једнакој мери страствене хвалоспеве као и осуде. Међутим, убрзо је стекла међународни углед и данас се сматра важном сликом у раној историји романтичарског покрета у француском сликарству.
Иако Сплав Медузе задржава елементе традиције историјског сликарства, како у избору теме тако и у драматичној презентацији, он представља раскид са смиреношћу и редом преовлађујуће неокласичарске школе. Ово Жерикоово дело је привукло велику пажњу при првом приказивању и затим је изложено у Лондону. У Лувр је стигло убрзо након уметникове смрти у 32. години. Утицај ове слике може се видети у радовима Ежена Делакрое, Вилијама Тарнера, Гистава Курбеа и Едуара Манеа.
Позадина мини|План Сплава Медузе у тренутку спасавања посаде Јуна 1816. године, француска фрегата Медуза испловила је из Рошфора, упутивши се у сенегалску луку Сен-Луј. Она је предводила конвој који су чинила још три брода: теретни брод Лоара, брик Аргус и корвета Ехо. Виконт Иг Дироа де Шомаре (Hugues Duroy de Chaumereys) постављен је за капетана фрегате упркос томе што је врло мало пловио у претходних 20 година. Након несреће, огорчена јавност је погрешно приписала одговорност за његово именовање Лују XVIII, иако је то било само рутинско морнаричко именовање извршено у Министарству морнарице и није имало икакве везе са монархом.For Louis XVIII's real political actions and appointments, see P. Mansel, Louis XVIII (London, 1981), and for the general political climate of the period, see Munro Price, The Perilous Crown: France between Revolutions (London, 2007). Мисија фрегате је била да прихвати британско враћање Сенегала под условом да Француска прихвати Париски мир. Француски гувернер Сенегала, пуковник Жилијен-Дезире Шмалц, и његова супруга и ћерка су били међу путницима.
У настојању да брже стигне, Медуза је престигла остале бродове, али је због лоше навигације скренула 160 километара ван курса. Другог јула, насукала се на пешчани спруд код западноафричке обале близу данашње Мауританије. Већина њих је одговорност за то приписала неспособности Де Шомареа, емигранта-повратника без искуства и способности, чије је ангажовање било резултат политичког давања првенства. Покушаји да се брод ослободи нису успели, па су уплашени путници и посада, 5. јула, одлучили да покушају да преплове 100 километара до афричке обале у шест чамаца са фрегате. Иако је Медуза превозила 400 људи, укључујући и 160 чланова посаде, у чамцима је било простора само за око 250 људи. Остатак посаде и половина контингента поморских пешадинаца упућених у Сенегал - најмање 146 мушкараца и једна жена - натрпали су се на импровизовани сплав, који је делимично уронио у воду након што су се људи попели на њега. Седамнаест чланова посаде је одлучило да остане на насуканој Медузи. Капетан и посада са осталих чамаца намеравали су да вуку сплав за собом, али после само неколико километара, он се откачио.Borias, 2:19 Од залиха хране посада сплава је имала само кесу бродског кекса (која је поједена првог дана), два бурета воде (који су пали у море током борбе) и шест буради вина.
Према критичару Џонатану Мајлсу, сплав је довео преживеле "до граничних стања људске егзистенције. Доведени до лудила, изгладнели и жедни, масакрирали су побуњенике, јели своје мртве другове и убијали оне најслабије.". После тринаест дана, 17. јула 1816. године, брод Аргус је пуком случајношћу спасио сплав - Французи нису предузели никакве посебне напоре да га пронађу.Borias, 2:38 У том тренутку је само петнаесторо људи још било живо; остали су били или убијени, или бачени у море, умрли од глади, или су се у очају сами бацили у море.Four or five of the survivors died later aboard the Argus. Овај инцидент је постао велика јавна срамота за Француску монархију, која тек што је била обновљена после Наполеоновог пораза 1815. године.The other boats became separated and though most eventually arrived at St Louis Island in Senegal, some put ashore further along the coast and lost some of their party to heat and starvation. Of the 17 men that remained behind on the Méduse only 3 were still alive when rescued by the British 42 days later.
Опис Слика Сплав Медузе приказује тренутак када је преосталих петнаесторо преживелих, након тринаест дана плутања на сплаву, угледало брод који се приближава из даљине. Према једном од првих британских рецензената, на овом делу је представљен тренутак у коме се "може рећи да је пропаст сплава била потпуна".Riding (February 2003) Слика је монументалних размера, 491 x 716 cm, тако да је већина приказаних фигура у природној величини, а фигуре у првом плану су скоро дупло веће од природне величине, постављене близу равни слике и збијене око посматрача који бива увучен у физичку акцију као учесник.Banham, Joanna. "> ". Times Educational Supplement, 21 February 2003. Retrieved on 6 January 2008. мини|Детаљ из доњег левог угла платна на коме су приказане фигуре две особе на самрти Импровизовани сплав је приказан као једва способан да плови док се љуља на великим таласима, а људи су скрхани и у крајњем очајању. Један старији човек држи на коленима леш свога сина; други чупа себи косу од фрустрације и осећања пораза. Бројна тела су набацана у првом плану, док околни таласи сваког часа могу их прогутају. Људи у средини су управо угледали спасилачки брод; један га показује другоме, а афрички члан посаде, Жан Шарл,Hagen & Hagen, 378 стоји на празном бурету и махнито маше руком да привуче пажњу брода.
Композиција слике изграђена је на две пирамидалне структуре. Периметар великог јарбола на левој страни платна формира прву пирамиду. Хоризонтално груписање мртвих и умирућих фигура у првом плану формира базу из које се издижу преживели, идући ка емоционалном врхунцу, где централна фигура очајнички маше ка спасилачком броду. лево|мини| Дијаграм на ком су приказане контуре две пирамиде које чине основу рада. Позиција спасилачког брода Аргус означена је жутом тачком. Пажња посматрача се прво одвлачи ка центру платна, а затим у смеру тела преживелих, посматраних отпозади и која се протежу удесно. Према историчару уметности Џастину Винтлу, "један хоризонтално дијагонални ритам води нас од мртвих доле лево, до живих на врху." Две друге дијагоналне линије користе се за повећање драматичне напетости. Једна прати јарбол и његове конопце и води посматрачево око ка таласу који се приближава и прети да прогута сплав, док друга, састављена од фигура које се истежу, води до далеке силуете Аргуса, брода који је на крају спасио преживеле.
Жерикоова палета се састоји од бледих нијанси коже и меса и тамних боја одеће преживелих, мора и облака.,. 37 Генерално, слика је тамна и умногоме се ослања на употребу мрачних, углавном смеђих пигмената, палете за коју је Жерико сматрао да је ефикасна за приказивање трагедије и бола. Употреба светла и сенке у делу описује се као "каравађовска", према италијанском уметнику који се уско повезује са тенебризмом (коришћење снажног контраста светлог и тамног). Чак је и Жерикоов третман мора пригушен, јер је користио тамнозелене нијансе, а не морско-плаве које су могле донети контраст са нијансама сплава и фигурама на њему. Из удаљене зоне спасилачког брода, сија јарко светло, осветљавајући притом иначе једноличну тамну сцену.
Реализација
Истраживање и припремне студије мини| Жерокоова Студија за „Сплав Медузе“, оловка и смеђе мастило, 17,6 × 24,5 cm, Музеј лепих уметности, Лил, Француска Жерико је био очаран извештајима о чувеном бродолому из 1816. године и схватио да би сликање тог догађаја могла бити прилика за подизање његове репутације као сликара. Одлучивши да то учини, предузео је детаљно истраживање пре него што је започео рад на слици. Почетком 1818. године сусрео се са двојицом преживелих: Анријем Савињијем, хирургом и Александром Кореаром, инжењером из Националне високе школе за уметност и занат. Њихови емотивни описи искустава умногоме су инспирисали боје коначне слике.Riding (February 2003) Према историчару уметности Жорж-Антоану Боријасу, "Жерико је направио студио преко пута болнице Божон.I ту је започео туговање. Иза закључаних врата бацио се на посао. Ништа му није било одбојно. Бојали су га се и избегавали."Borias, 11:38
Ранија путовања су изложила Жерикоа призорима лудила и куге, а док је радио истраживања за Медузу, његово настојање да слика буде историјски тачна и реалистична довело је до опседнутости крутошћу лешева. Да би постигао што аутентичнији приказ телесних нијанси мртвих, правио је скице тела у мртвачници болнице Божон, проучавао лица умирућих пацијената у болници,Christiansen, Rupert. The Victorian Visitors: Culture Shock in Nineteenth-Century Britain". New York Times, 3 June 2001. Retrieved on 4 January 2008. доносио одсечене удове у студио како би проучавао њихово распадањеAnatomical Pieces, an unusual still-life which Géricault produced in 1818–1819, shows some of these dismembered limbs. и две недеље цртао одсечену главу позајмљену из једне луднице, коју је чувао на крову студија. лево|мини| Канибализам на сплаву Медузе, крејон, мастило и гваш на папиру, 28 × 38 cm, Лувр. Ова студија је тамнија од коначне верзије дела, а положаји фигура значајно се разликују од касније слике. Радио је заједно са Кореаром, Савињијем и још једним од преживелих, столаром Лавијетом, како би конструисао прецизан модел сплава, који је репродукован на готовом платну, приказујући чак и неке рупе између дасака. Жерико је имао моделе који су му позирали, састављао је досије од документације, копирао релевантне слике других уметника и ишао у Авр да проучава море и небо. Упркос грозници, више пута је путовао на обалу како би присуствовао олујама, а посете уметницима у Енглеској пружиле су му додатну прилику за проучавање природних непогода током преласка преко Ламанша.Borias, 9:04
Нацртао је и насликао бројне припремне скице док је одлучивао који ће од неколико тренутака несреће приказати у завршном раду.Hagen & Hagen, 376 Осмишљавање концепције слике се за Жерикоа показало споро и тешко, и мучио се да одабере један сликовно ефектан тренутак који би најбоље приказао инхерентну драматичност догађаја.