thumb|Графика која приказује Хилдегарду
Хилдегарда Бингенска (; Бермерсхајм фор дер Хее, 16. септембар 1098 — Бинген на Рајни, 17. септембар 1179) је била немачка часна сестра, мистик, аутор и композитор.."Women of Historic Note". Washington Post, By Gayle Worl March 9, 1997 Она се сматра оснивачем научне природне историје у Немачкој.
Њена монашка заједница ју је изабрала за (мајка претпостављена) 1136. године. Основала је манастире Рупертсберг 1150. и Ајбинген 1165. године. Хилдегарда је писала теолошка, ботаничка и медицинска дела,, JSTOR Daily, October 13, 2021 као и писма, химне и антифоне за литургију. Писала је песме и надгледала минијатурна илуминација у Рупертсберговом рукопису свог првог дела, . Више је сачуваних песама Хилдегарде него било ког другог композитора из целог средњег века, а она је један од ретких познатих композитора који је написао и музику и речи.Burkholder, J. Peter, Claude V. Palisca, and Donald Jay Grout. 2006. Norton anthology of western music. New York: W.W. Norton. Једно од њених дела, , је рани пример литургијске драме и вероватно најстарија преживела морална драма Позната је по проналаску конструисаног језика познатог као .
Иако је историја њене формалне канонизације компликована, регионални календари Римокатоличке цркве су је вековима наводили као светицу. Папа Бенедикт XVI је 10. маја 2012. проширио литургијски култ Хилдегарде на целу Католичку цркву у процесу познатом као „еквивалентна канонизација“. 7. октобра 2012. именовао ју је за доктора Цркве, у знак признања „њене светости живота и оригиналности њеног учења“.Pope Benedict XVI, Apostolic Letter Proclaiming Saint Hildegard of Bingen, professed nun of the Order of Saint Benedict, a Doctor of the Universal Church, 7 October 2012.
Историја Хилдегард је рођена у племићкој породици која је служила грофовима Спонхајма, блиским рођацима владарске породице Хоенштауфена. Како је била десето дете, болешљиво од рођења, када је напунила осам година, родитељи су је послали цркви као „десетину“ (врста пореза), како је било уобичајено у средњовековно време. Хилдегард је додељена на старање Јути, сестри грофа Мајнхарда од Спонхајма, близу Дизибоденсберг манастира у Немачкој. Јута је била изузетно популарна и сакупила је много следбеника тако да се самостански круг око ње проширио. Након Јутине смрти 1136, Хилдегард је изабрана за старешину заједнице и преселила групу у нов манастир у Рупертсбергу на Бингену на Рајни.
Од своје ране младости, Хилдегард је тврдила да има религиозне визија. Примила је пророчки позив Бога пет година након њеног избора за Мајку (старешину манастира) 1141, који је од ње захтевао „Пиши што видиш!“ У почетку је оклевала да описује своја провиђења, задржавајући их за себе. На крају, након што јој је здравље попустило од психичког терета, чланови њеног реда убедили су је да пише. Како су вести о њеним провиђењима постајале познате, 1140-их, папа Евгеније III је чуо за Хилдегард преко Бернарда од Клервоа. Да би утврдио да ли су њене визије заиста биле божански инспирисане, Папа је саставио комисију која је посетила Хилдегард. Комисија је прогласила за стварног мистика, уместо за поремећену особу.
Радови мини|Универзални човек, илустрација из Хилдегардине Liber Divinorum Operum 1165. Своје визије, Хилдегарда је сакупила у три књиге: прва и најзначајнија Scivias ("Знати пут") завршену 1151, Liber vitae meritorum ("Књига животних заслуга") и De operatione Dei ("О божјим делањима") такође познату као Liber divinorum operum ("Књига пророчких радова"). У овим књигама, написаним током њеног живота, она испрва описује сваку визију а затим је објашњава. Опис њених визија је богато декорисан по њеним инструкцијама, а декорације су вероватно исцртале друге монахиње у самостану, док је помоћ у преписивању дао монах Волмар, са сликама визија. Њене интерпретације су обично прилично традиционалне католичке природе. Њени живописни описи физичких сензација које су пратиле њене визије дијагностиковане су од стране неуролога (укључујући популарног аутора Оливера Закса) као симптоми мигрене. Други су их видели само као живописне илустрације преовлађујуће црквене доктрине њеног времена које је подржавала, радије него као стварне визије. Књига је прослављена у Средњем веку и штампана први пут у Паризу 1513.
Скорашњи пораст интересовања за жене у Средњем веку је довео до популаризације Хилдегард, посебно њене музике. Око осамдесет композиција је сачувано, што је значајно већи опус од свих познатих средњовековних композитора. Међу познатијим радовима је Ordo Virtutum ("Ред врлина“ или „Игра Врлина“), врста раног ораторијума за женске гласове, са једним мушким гласом - гласом Ђавола. Написан је, као и сва остала њена музика, да би га изводиле монахиње њеног реда. Текст њених композиција користи форму модификованог средњовековног латинског језика јединственог за Хилдегард, за који је креирала много нових, састављених или скраћених речи. Сама музика је монофона, састављена за ограничену инструменталну пратњу, користећи обично панову фрулу и окарактерисана изузетним сопранским деоницама. Неколико рукописа њених радова насталих током њеног живота, укључујући илустровани Рупертсберг рукопис њеног првог великог дела, ; Dendermonde Codex, који садржи једну верзију њених музичких дела; и рукопис из Гента, који је био први сајамски примерак направљен за уређивање њеног завршног теолошког дела, . На крају њеног живота, и вероватно под њеним почетним вођством, сва њена дела су уређена и сакупљена у јединствени рукопис Riesenkodex.. Ed. Charles Burnett and Peter Dronke,.
Осим музике, Хилдегард је писала медицинске, ботаничке и геолошке трактате, и чак, измислила алтернативни алфабет. Због изума речи и конструисаног алфабета, многи је сматрају средњовековним претечом.
Хилдегардини медицински и научни списи, иако су тематски комплементарни са њеним идејама о природи израженим у њеним визионарским делима, различити су по теми и обиму. Ни једно ни друго не тврди да је укорењено у њеном визионарском искуству и његовом божанском ауторитету. Тачније, оне потичу из њеног искуства у помагању, а затим и вођењу манастирске биљне баште и амбуланте, као и из теоретских информација које је вероватно стекла кроз своје опсежно читање у манастирској библиотеци.. Ed. Barbara Newman ,. Како је стицала практичне вештине у дијагностици, прогнози и лечењу, комбиновала је физичко лечење физичких болести са холистичким методама усредсређеним на „духовно лечење“. Постала је позната по својим лековитим моћима које су укључивале практичну примену тинктура, биљака и драгог камења. Комбиновала је ове елементе са теолошким појмом који је коначно изведен из Библије: све ствари које су на земљи служе људима. (Massachusetts: Beacon Press, ), xi–xii Поред практичног искуства, стекла је и медицинско знање, укључујући елементе своје хуморалне теорије, из традиционалних латинских текстова.
Она је каталогизирала и своју теорију и праксу у два рада. Први рад, , садржи девет књига које описују научна и лековита својства разних биљака, камења, риба, гмизаваца и животиња. Такође се сматра да овај документ садржи прву забележену референцу употребе хмеља у пиву као конзерванса. Други, , се бави истраживањем људског тела, његових веза са остатком природе и узрока и лечења разних болести., trans. Priscilla Throop . Хилдегард је документовала различите медицинске праксе у овим књигама, укључујући употребу крварења и кућних лекова за многе уобичајене болести. Она такође објашњава лекове за уобичајене повреде у пољопривреди као што су опекотине, преломи, дислокације и посекотине. Хилдегард је можда користила књиге за подучавање помоћника током свог живота у верским објектима. Ове књиге су историјски значајне јер приказују области средњовековне медицине које нису биле добро документоване јер су њихови практичари, углавном жене, ретко писале латински.
Поред свог богатства практичних доказа, такође завређује пажњу по организационој шеми. Први део поставља дело у контекст стварања космоса, а затим човечанства као његовог врха, а стална интеракција људске личности као микрокосмоса, како физички тако и духовно, са макрокосмосом универзума информише читав Хилдегардин приступ. Њено обележје је да истакне виталну везу између „зеленог“ здравља природног света и холистичког здравља људске личности. , или моћ озелењавања, сматрало се да одржава људска бића и да се њоме може манипулисати прилагођавањем равнотеже елемената унутар особе. Дакле, када је приступила медицини као врсти баштованства, то није била само аналогија. Уместо тога, Хилдегарда је схватала биљке и елементе баште као директне парњаке елементима у људском телу, чија је неравнотежа довела до болести и болести.
Скоро три стотине поглавља друге књиге истражују етиологију или узроке болести, као и људску сексуалност, психологију и физиологију. У овом одељку она даје конкретна упутства за пуштање крви, на основу различитих фактора, укључујући пол, фазу месеца (крварење је најбоље урадити када месец опада), место болести (користите вене у близини оболелог органа или тела део) или превенцију (велике вене на рукама), и колико крви узети (описано у непрецизним мерењима, попут „количине коју жедан може да прогута у једном гутљају“). Она чак укључује и упутства за пуштање крви за животиње како би биле здраве. У трећем и четвртом делу Хилдегарда описује третмане малигних и лакших тегоба и болести према хуморалној теорији, поново укључујући информације о здрављу животиња. Пети одељак је о дијагнози и прогнози, који укључује упутства за проверу крви, пулса, урина и столице пацијента. Коначно, шести одељак документује лунарни хороскоп како би пружио додатна средства за прогнозу и за болест и за друга медицинска стања, као што су зачеће и исход трудноће. На пример, она указује да је растући месец добар за људско зачеће, а такође је добар и за сејање семена за биљке (сејање семена је биљни еквивалент зачећа). На другим местима, Хилдегарда је чак нагласила вредност кључања воде за пиће у покушају да спречи инфекцију."Hildegard of Bingen." Encyclopedia of World Biography. 2004.
Док Хилдегарда разрађује медицински и научни однос између људског микрокосмоса и макрокосмоса универзума, она се често фокусира на међусобно повезане обрасце четири: „четири елемента (ватра, ваздух, вода и земља), четири годишња доба, четири хумора, четири зоне земље и четири главна ветра." Иако је наследила основни оквир хуморалне теорије из античке медицине, њена концепција хијерархијске међуравнотеже четири елемента (крви, слузи, црне жучи и жуте жучи) била је јединствена, заснована на њиховој кореспонденцији са „супериорним " и "инфериорни" елементи - крв и слуз који одговарају „небеским” елементима ватре и ваздуха, и две жучи које одговарају "земаљским" елементима воде и земље. Хилдегард је схватила да је неравнотежа ових елемената изазивач болести. Ова дисхармонија је последица потеза Адам и Ева у паду, која је за Хилдегарду означила неизбрисив улазак болести и неравнотеже у људски род.
Визије Хилдегарда је рекла да је први пут видела „Сјенку живе светлости” са три године, а са пет је почела да схвата да доживљава визије. Користила је израз (на латинском за 'визију') да опише ову особину свог искуства и препознала је да је то дар који није могла да објасни другима. Хилдегарда је објаснила да је све ствари видела у светлости Бога кроз пет чула: вид, слух, укус, мирис и додир. Хилдегарда је оклевала да подели своје визије, поверавајући се само Јути, која је заузврат рекла Волмару, Хилдегардином тутору, а касније и секретару. Током свог живота, наставила је да има много визија, а 1141. године, у доби од 42 године, Хилдегарда је добила визију за коју је веровала да је то упутство од Бога, да „запише оно што видиш и чујеш“. Још увек оклевајући да прибележи своје визије, Хилдегарда се физички разболела. Илустрације забележене у књизи биле су визије које је Хилдегард доживела, узрокујући јој велику патњу и невоље.