Елизабет Дејвид (рођена као Елизабет Гвин, 26. децембар 1913 – 22. маја 1992) била је британска куварица. Средином 20. века снажно је утицала на ревитализацију енглеске кухиње у својој родној земљи и шире чланцима и књигама о европским кухињама и традиционалним британским јелима.
Елизабет, рођена у породици више класе, побунила се против друштвених норми. Тридесетих година 20. века студирала је уметност у Паризу, постала глумица и побегла са ожењеним човеком с којим је стигла до Италије. Стигли су до Грчке, где су били заробљени од немачке инвазије 1941. године, али су побегли у Египат, где су се разишли. Потом је радила за британску владу, водећи библиотеку у Каиру. Убрзо су се она и њен супруг растали и потом развели.
Године 1946. Дејвидова се вратила у Енглеску, где је на снази остао закон за један оброк хране дневно наметнут током Другог светског рата. Разорена контрастом између лоше хране која се послужује у Британији и једноставне, одличне хране на коју је навикла у Француској, Грчкој и Египту, почела је да пише чланке из часописа о медитеранском кувању. Привукли су повољну пажњу, а 1950. у 36. години издала је Књигу медитеранске хране. Њени рецепти захтевали су састојке попут патлиџана, босиљка, смокава, белог лука, маслиновог уља и шафрана, који су у то време били једва доступни у Британији. Следиле су књиге о француској, италијанској и, касније, енглеској кухињи. До 1960-их Елизабет је имала велики утицај на британско кување. Била је дубоко непријатељски расположена према било чему другоразредном и претерано израженом кувању и лажним заменицама класичних јела и састојака. Године 1965. отворила је продавницу која продаје кухињску опрему, која је наставила да тргује под њеним именом након што ју је напустила 1973. године.
Њена репутација почива на чланцима и књигама, који су непрестано преписивани. Између 1950. и 1984. године објавила је осам књига; након смрти њен књижевни извршилац је завршио још четири књиге. Њен утицај на британско кување проширио се и на професионалне и на домаће куваре, а кувари каснијих генерација попут Теренса Конрана, Симона Хопкинсона, Пру Лит, Џејмија Оливера, Тома Паркера и Рика Стајна, препознали су њен значај. У САД, кувари и списатељи, укључујући Џулију Чајлд, Ричарда Олнеја и Алис Ватерс, писали су такође о њеном утицају.
Живот и каријера Детињство и младост Дејвидова је рођена као Елизабет Гвин, друго од четворо деце Руперта Саквила Гвина и његове супруге, Хон Стеле Гвин. Породице оба родитеља имале су велико богатство. Преко две породице Дејвидова је била енглеског, шкотског и велшког или ирског порекла, а преко претка с очеве стране, такође имала и холандског порекла. Она и њене сестре одрасле су у дворцу у Сасексу, дворцу из седамнаестог века. Њен отац, упркос слабом срцу, инсистирао је да настави захтевну политичку каријеру, постајући конзервативни посланик за Истбурн. Прекомеран рад, у комбинацији с његовим бурним рекреативним забавама, углавном тркама и јахањем, донео је његову смрт 1924. године у 51. години."Obituary—Mr. R. S. Gwynne". The Times, 13 October 1924, p. 16
Удовица Стела Гвин била је послушна мајка, али њени односи са ћеркама били су више удаљени него љубазни.and Cooper pp. 14–15 Елизабет и њене сестре Присила, Дијана и Фелисита послане су у интернатске школе. Након што је била ученица у припремној школи, Елизабет је послата у приватну школу за даме, коју је напустила у доби од шеснаест година. Девојке су одрасле не знајући ништа о кувању, што је у тадашњим домаћинствима било искључива "мешавина" породичне куварице и њеног кухињског особља.
Као тинејџерка, Дејвидова је уживала у сликању, а њена мајка је мислила да се њен таленат вреди развијати. Године 1930. послата је у Париз, где је приватно студирала сликарство и уписала се у Сорбони на курс француске цивилизације који је покривао историју, књижевност и архитектуру. Открила је да су јој студије у Сорбони напорне и на много начина неинспиративне, али оставили су је с љубављу према француској књижевности и течним језиком који је остао уз њу целог живота. Живела је код паришке породице, чија се фанатична посвећеност ужицима стола представљала комично у делу French Provincial Cooking (Француско провинцијално кување). Ипак је признала да је то искуство било најдрагоценији део њеног времена у Паризу: „Схватила сам на који је начин породица испунила свој задатак да подстакну француску културу у бар један од њихових британских оптужби... Оно што је запело био је укус за неку врсту хране, у идеалном случају за разлику од свега што сам икад раније познавала. " Њена мајка није била жељна раног повратка своје ћерке у Енглеску након квалификације за сорбонску диплому, па ју је послала из Париза у Минхен 1931. на учење немачког језика.
Глума Након повратка у Енглеску 1932. године, Дејвидова је с ентузијазмом пролазила кроз друштвене ритуале за младе жене виших класа."Court Circular", The Times, 10 May 1932, p. 19; 28 June 1932, p. 17; and 13 July 1932, p. 17 Угледни млади Енглези које је упознала нису јој се обраћали. Њена биографкиња Лиса Шанеј коментарише да би с њеним „нежно смркнутим изгледом и њеном срамежљивошћу заштићеном хладном и бодљикавим језиком“ представљала застрашујућу перспективу за младе мушкарце више класе које је сусрела. Елизабет је одлучила да није довољно добра као сликарка и да је на мајчино незадовољство постала глумица. Придружила се трупи J. B. Fagan's company на Оксфорду 1933. године. Њени колеге извођачи укључују Џоан Хиксон.
После Оксфорда, она се следеће године преселила у позориште на отвореном у Парк Регента, Лондон. Изнајмила је собе у великој кући у близини парка, дала себи поклон за 21. рођендан на опремању кухиње и научила кувати. Поклон њене мајке „The Gentle Art of Cookery“ Хилде Лејел била је њена прва књига о кувању. Касније је написала: "Питам се да ли бих икад научила кувати да нисам добила рутину од госпође Битон да учим, уместо романтичне госпође Лејел са својим прилично дивљим, маштовитим рецептима."
У Парку Регент, Елизабет је постигла мали професионални напредак. Међу њеним колегама у глумачкој трупи био је глумац који је старији девет година, Чарлс Гибон. Његово непоштовање социјалних конвенција снажно јој се допало. Његов брак није их зауставио па су започели су аферу која је надмашила њену сценску каријеру. Чејн коментарише, "Гибон је био крајњи аутсајдер. Био је радничка класа, лево крило, Јеврејин, глумац, џепарош, који је једно време живео у пећинама у Хејстингсу. Мајка га је звала пацифистички црв. Он је био сексуално присутан и спавао је са свиме што се кретало. " Њена мајка није одобравала и покушала је да заустави аферу. Договорила је да њена ћерка проведе неколико недеља одмарајући се са породицом и пријатељима на Малти у првој половини 1936. године и у Египту касније исте године, али у својој биографији из 1999. године Артемис Купер коментарише да њено дуго одсуство није успело да је одузме од њеног односа са Гибоном. Током боравка на Малти, Дејвидова је могла да проведе време учећи од куварице, своје домаћице Анђеле, која је радо предала стручност. Иако је могла да направи сјајне вечере када је то било потребно, најважнија лекција коју је учила била је да ради из дана у дан, са свим расположивим састојцима, показујући јој како да од старе птице или жилавог комада меса направи добро јело.
Француска, Грчка, Египат и Индија Након повратка у Лондон почетком 1937. године, Дејвидова је признала да неће бити успешна на позорници и напустила је мисли о позоришној каријери. Касније те године запослила се као млађа асистентиња у модној кући, где су елегантне младе жене из више класе биле тражене као хостесе. Открила је да је послуга у малопродајном послу неугодна и да је поднела оставку почетком 1938. године. Током наредних неколико месеци проводила је време одмарајући се на југу Француске и на Корзици, где ју је подвела природа људи с којима је боравила и једноставна изврсност њихове хране. Након повратка у Лондон и разочарана животом тамо, придружила се Гибону купујући мали чамац са мотором - са намером да отплови у Грчку. Прешли су Канал у јулу 1939. године и чамцем су се упутили кроз каналски систем Француске до обале Средоземног мора. мини|десно|Норман Даглас, Елизабетин ментор Избијање Другог светског рата у септембру 1939. зауставио је њихов напредак. Након што су се накратко зауставили у Марсеју, упловили су у Антиб, где су остали више од шест месеци јер нису успели да добију дозволу за одлазак. Тамо је Елизабет упознала и остала под великим утицајем старијег писца Нормана Дагласа о коме је касније опширно писала. Он је надахнуо њену љубав према Медитерану, подстакао је интересовање за добру храну и научио је да тражи најбоље: "инсистирајте на томе и одбаците све што је било лажно и другоразредно ". Купер га описује као њеног најважнијег ментора.
Пар је коначно напустио Антиб у мају 1940. године, упловили су на Корзику и потом ка Сицилији. Они су стигли до Месинског теснаца када је Италија ушла у рат 10. јуна. Они су осумњичени за шпијунирање и интернирани су. После 19 дана у притвору у разним деловима Италије, дозвољено им је да пређу границу у Југославију, која је у том тренутку остала неутрална. Изгубили су готово све што су имали - чамац, новац, рукописе, свеске и њену збирку рецепата. Уз помоћ британског конзула у Загребу, прешли су у Грчку, а у Атину су стигли јула 1940. године. У то време Елизабет више није била заљубљена у свог партнера, већ је остала с њим из нужде. Гибон је на острву Сирос пронашао посао подучавања енглеског, где је Дејвид научила кувати свеже састојке који су доступни локално. Када су Немци напали Грчку у априлу 1941, пар је успео да оде на цивилни конвој у Египат.
Способна да одлично говори француски и добар немачки језик, она је обезбедила посао у поморском шифарској канцеларији у Каиру. Брзо је спашена из привременог избегличког смештаја, пошто је упознала старог пријатеља Енглеза који је имао „апсурдно грандиозан“ стан у граду и позвао је да чува кућу за њега. Она и Гибон су кренули својим засебним путевима и она се уселила у велики стан. Ангажовала је кувара, Кирикаоу, грчку избеглицу, чије га ексцентричности нису спречиле да производи величанствену храну: „Укус те чорбе од хоботнице, богат вински тамни сос а мирис планинског биља био је нешто што се није лако заборавило. "Године 1942. ухватила је инфекцију која је захватила њена стопала. Провела је неколико недеља у болници и осећала се обавезном да се одрекне посла у шифарској канцеларији. Потом се преселила у Каиро, где је од ње затражено да постави и води референтну библиотеку за британско Министарство информација. Библиотека је била отворена за све и ангажовала је доста новинара и писаца. У свом малом стану у граду запослила је Сулејмана, суданског кувара. Писала је:
Сулејман је учинио мала чуда са две пећи Примус и пећницом која је била нешто више од лимене кутије. Његови суфлеи нису никада били мање успешни. ... Три или четири године живела сам углавном на прилично грубим, али веома ароматизованим шареним јелима од поврћа, сочивом са млеком или свежег парадајза, укусним зачињеним пилавима, јагњећим пљескавицама на жару, салатом са хладним јогуртовим преливом са аромом менте, египатским фелахо јело од црног грашка са маслиновим уљем и лимуном и тврдо кувана јаја - те ствари нису биле само привлачне, већ и јефтине. David (2001), p. 5; and (1986), p. 23