Зависни поремећај личности (F60.7) је поремећај личности који карактерише  пасивност и ослањање на друге за доношење значајних и безначајних животних одлука, слагање са жељама и захтевима других, претерана субмисивност, осећања беспомоћности и неадекватности и лоше способности за суочавање са свакодневним животом. Поремећај изазива непријатност, тензију и патњу код оболелих и представља сметњу за окружење. Особе са поремећајем ретко увиђају да имају проблем, верујући да их окружење занемарује, и сходно томе ретко саме траже помоћ.

Особе са зависним поремећајем личности прожете су неоснованим страхом и анксиозношћу. Уверене да нису способне за бригу о себи, плаше се могућности да ће бити напуштене. Како би то спречиле, претерано се везују за друге, спутавају их, захтевају њихову бригу и траже блискост. Понашају се субмисивно, пасивно и избегавају конфликте или исказивање супротних ставова како не би ризиковале уништење односа са другима и напуштање. Интерперсонално имају тешкоће са успостављањем сопствених и поштовањем туђих емоционалних граница. Углавном су повучене и преосетљиве на критике, које доживљавају као одбацивање. Песимистичне су, имају тенденцију ка катастрофизирању и очекивању најгорег. Нису способне да доносе одлуке без савета или слагања особа из окружења – немају поверења у сопствене закључке и процене, себе виде као беспомоћне, због чега углавном знатно више вреднују туђе мишљење. Недостатак иницијативе може се испољити у областима интелектуалног и емоционалног живота пребацивањем одговорности на друге. Тек мали број особа са зависним поремећајем достиже просечан степен свакодневног функционисања.

Поремећај постаје очигледан у раном одраслом добу, али се тешкоће могу уочити у адолесценцији, када се очекује формирање идентитета и доношење одлука независно од родитеља. Особе узраста од 18 до 29 година представљају ризичну популацију за развој поремећаја.

Превалентност зависног поремећаја личности у општој популацији износи 0,49%. Поремећај је нешто чешћи међу женама но међу мушкарцима – 0,6% жена има дијагнозу, насупрот 0,4% мушкараца.

Дијагноза По Дијагностичком и статистичком приручнику за менталне поремећаје, како би се дијагноза зависног поремећаја личности утврдила особа мора да испољава претерану потребу да се о њој неко брине и субмисивно, зависно понашање мотивисано страхом од напуштања. На постојање поремећаја указује присуство пет од следећих фактора:

Тешкоће у доношењу свакодневних одлука без савета, утицаја или слагања других особа Потреба да други преузму одговорност за њих у већини области живота Тешкоће у исказивању неслагања са другима из страха од негативне процене и губитка подршке Тешкоће са започињањем задатака без подршке других (због сумње у сопствене способности, а не због мањка енергије или иницијативе) Претерана потреба за добијањем бриге и подршке од других, чак и по цену да буду искоришћени Осећања рањивости и беспомоћности када су сами из страха да неће моћи да се брину о себи Улетање у наредну везу по завршетку блиског односа Преокупираност страхом да ће бити остављени да се сами брину о себи

Коморбидитети и компликације Уз овај поремећај често се јављају и:

Поремећаји расположења Анксиозни поремећаји Депресија Гранични поремећај личности Избегавајући поремећај личности Хистрионични поремећај личности Самоубилачке идеје Болести зависности (злоупотреба алкохола, психоактивних супстанци)

Особе са зависним поремећајем личности могу бити мета вербалног, физичког и сексуалног злостављања због субмисивности и толеранције на искоришћавање. Жене са зависним поремећајем личности чешће су жртве партнерског насиља због економске и емоционалне зависности од насилног партнера.

Диференцијална дијагноза Гранични поремећај личности је чест коморбидитет зависног поремећаја личности, и заједнички им је страх од напуштања. Међутим, особе са зависним поремећајем личности не испољавају импулсивна понашања, променљивост емоционалних стања и немају нестабилну слику о себи, што је карактеристично за особе са граничним поремећајем личности.

И особе са зависним и са избегавајућим поремећајем личности плаше се критике, негативне процене и одбацивања. Ипак, за особе са избегавајућим поремећајем тај страх је сржна мотивација – они одбијају да ступе у било какве односе и интеракције са другима осим ако су апсолутно сигурни да други о њима имају позитивно мишљење. Особама са зависним поремећајем очајнички требају други, већ су са њима у односу и на њих се ослањају, а плаше се одбацивања јер би то представљао крај постојећег односа у коме се неко брине о њима.

Узроци Тачан узрок поремећаја је непознат, али подаци говоре о ризику наслеђивања од родитеља који се креће од 55% до 72%. Породична историја анксиозних поремећаја представља фактор ризика за развој зависног поремећаја личности.

Претерано заштитнички или ауторитарни однос родитеља према детету може бити фактор ризика за развој поремећаја – оба онемогућавају развој аутономије и подучавају дете да су старији моћни, способни и да им се треба повиновати.

Занемаривање и злостављање током одрастања основ су за развој поремећаја личности, укључујући и зависни. Поред тога, трауме, тешке болести и дуготрајно партнерско насиље, нарочито у условима без социјалне подршке, може водити развоју зависног поремећаја личности.

Лечење Психотерапија је најпожељнији облик лечења зависног поремећаја личности. Циљ терапије је да особа са зависним поремећајем личности постане активнија, независнија и формира здравије односе са другима. Утврђено је да промене на когнитивном плану, промене нереалистичних очекивања и уверења, пре него промене у међуљудским односима и на нивоу симптома, имају дугорочни утицај на ток поремећаја. Ипак, идеална је терапија усмерена на обједињавање третмана нереалистичних уверења и неприлагођеног понашања, због чега се когнитивно-бихевиорална терапија показала као погодна – она омогућава развој другачијег виђења себе у односу на друге и у односу на лична искуства. Асертивни тренинг, којим се особе подучавају да се заузму за себе и изражавају своје жеље и потребе, такође се показао као ефикасан. Улога терапеута је кључна – не сме постати још једна особа на коју се клијент ослања и од које зависи, већ мора подстицати независност и у терапијском односу.

Лечење зависног поремећаја личности психофармацима није често, и углавном се примењује у случајевима коморбидитета са депресијом или граничним поремећајем личности. Употреба анксиолитика у комбинацији са психотерапијом може имати позитиван утицај на третман.

Референце

Литература

"Chapter 16: Personality Disorders". DSM-IV-TR Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders. American Psychiatric Publishing. 2000.

Категорија:Клиничка психологија Категорија:Психијатрија Категорија:Психопатологија Категорија:Поремећаји личности Категорија:Абнормална психологија