Џулија Маргарет Камерон (; Калкута, 11. јун 1815 — Калутара, 26. јануар 1879) била је британска фотографкиња која стоји за једног од најзначајнијих портретиста 19. века. Позната је по крупним плановима блиског фокуса познатих викторијанских мушкараца и по илустративним сликама које приказују ликове из митологије, хришћанства и литературе. Такође је израдила осетљиве портрете жена и деце.

Након што се прво поставила међу англо-индијску вишу класу Калкуте, а потом међу лондонском културном елитом, Kамерон је оформила сопствени салон у коме су долазили угледни викторијанци у морском селу Слатководна, Острво Вајт.

Након што је дуго година показивала велико интересовање за фотографију, Камерон се почела бавити овом праксом у релативно касној 48. години, након што јој је ћерка поклонила камеру. Брзо је произвела велико дело ухвативши генијалност, лепоту и невиност мушкараца, жена и деце који су посетили њен студио у Слаткој води и створили јединствене алегоријске слике инспирисане позориштем, италијанским сликарима из 15. века и дело њених креативних савременика. Њена фотографска каријера била је кратка, али продуктивна; направила је око 900 фотографија током дванаестогодишњег периода.

Њен рад био је споран у своје време. Критичари су је ометали у њеним меко фокусираним и нерафинираним сликама, а њене илустративне фотографије сматрали су аматерскима. Међутим, њени портрети угледних мушкараца (попут Хенрија Тејлора, Чарлса Дарвина и сер Џона Хершела) доследно су хваљени, како у њеном сопственом животу, тако и у рецензијама њеног рада. Њене слике су описане као "необично моћне" и "потпуно оригиналне" и заслужна је за стварање првих крупних планова у историји медија.

Детињство, младост и образовање Дана 11. јуна 1815. године, Џулија је рођена у месту Калкута, Индија. Она је била четврто од десеторо деце и једно од седморо која је преживела до одрасле доби; троје браће и сестара су умрли као новорођенчад.

Њен отац Џејмс Питер Патл је био британски званичник из Енглеске у Индији, док је радио за Источноиндијску компанију. Његова породица била је везана за Источноиндијску компанију дуги низ година, иако је он пратио своју линију до претка из 17. века, који је живео у Лондону. Њена мајка је била француска аристократкиња, а ћерка Шевалије Амброз Пјер Антоине де л'Етанг.

Седам сестара Патл - познате по томе што су биле блиске, отворене и неконвенционалне у понашању и одевању (и по свом "шарму, духовитости и лепоти") - све до једне су послате у Француску као децу да се образују. Џулија је живела тамо са баком мајком од 1818. до 1834. године, након чега се вратила у Индију.

Јужна Африка и Калкута 1835. године, након што је претрпела неколико болести, она је са родитељима обишла рт Добре наде у Јужној Африци. Европљанима који живе у Индији било је уобичајено да посете Јужну Африку да се помире након болести.

Док је била тамо, упознала је британског астронома сер Џона Хершела, који је посматрао јужну небеску хемисферу. Такође је упознала Чарлса Хај Камерона, двадесет година старијег господина и реформатора индијског закона и образовања који је касније уложио пуно новаца у плантаже кафе на садашњој Шри Ланки. Чарлс је такође био тамо да се помири са болешћу, вероватно од вирулентне маларијске грознице која се често ширила током сезоне индијског монсуна. Болест коју је претрпео узроковала је понављајуће проблеме са бубрезима и дијареја - до краја живота.

Венчали су се у Калкути 1. фебруара 1838, само две године након сусрета. У децембру исте године, Џулија је родила њихово прво дете; Сир Џон Хершел био је кум. Између 1839. и 1852. године имали су шесторо деце, од којих је једно усвојено. Све у свему, пар Камерон је одгајао 11 деце, петоро своје, пет сирочета деце рођака и ирску девојчицу Мари Ријан коју су нашли да просјаче и коју је она касније користила као модел на својим фотографијама.

Почетком 1840-их - као организатор друштвених ангажмана за генералног гувернера, Џулија је постала истакнута домаћица у англо-индијском друштву. У то време се дописивала и са Хершелом о најновијим достигнућима у фотографској технологији. Године 1839. Хершел ју је информисао о проналаску фотографије. Године 1842. послао јој је две десетине калотипа и дагеротипије, прве фотографије које је икад видела.

Енглеска Вероватно да би били ближи својој двоје деце, пар Камерон се доселио у Енглеску 1845. године, где су учествовали на уметничкој и културној сцени у Лондону. Џулија је често посећивала кућу Литл Холанд у Кенсингтону, Лондон, где је била њена сестра, Сара Принсеп која надгледала је књижевно-уметнички салон "пре-рафаелитских сликара, песника и аристократа са уметничким претензијама". Овде је упознала многе познате теме својих каснијих портрета, укључујући Хенрија Тејлора и Алфреда Тенисона. thumb|right|Џулија, уље на платну, уметник Џорџ Фредерик Ватс, 1850-1852 Године 1847. писала је поезију, започела роман и објавила превод Леоноре Готфрида Аугуста Бургера.

Три године касније, 1860. године, након дуже посете Алфреда Тенисона у селу Слатке воде, на острву Вајт, Камерон је ужурбано купила имање поред Тенисона. Породица се преселила тамо, назвавши имање "Димбола" по једној од плантажа кафе у Цејлону. Приватна капија повезивала је резиденције и две породице су убрзо почеле забављати познате личности музиком, читањем поезије и аматерским представама, стварајући уметничку сцену онолико колико је раније пронађено у кући Литл Холанд. Тамо је живела до 1875.

Каријера thumb|right|Ен Филпот, прва успешна фотографија Џулије, 1864. године Камерон је показала интересовање за фотографију крајем 1850-их и постоје показатељи да је експериментисала са прављењем фотографија почетком 1860-их. Око 1863. њена ћерка и њен зет су јој као божићни поклон поклонили прву камеру (клизну камеру). Поклон је имао за циљ да пружи преусмеравање док је њен супруг био у Цејлону бавећи се његовим плантажама кафе. Од поклона, њена ћерка је изјавила "Можда би вас забавило, мајко, да покушате да се фотографишете током самоће у селу."

Након што је примила камеру, очистила је кокошињац и претворила га у студијски простор. Касније је у недовршеном аутобиографском рукопису написала: Претворио сам своју шупу у своју тамну собу, а кокошињац постао је моја стаклена кућа. Кокоши су ослобођене, надам се и верујем да нису поједене. Зарада од нових положених јаја је заустављена, а све руке и срца суосећали су се са мојим новим радом, јер је друштво кокоши и пилића убрзо промењено у присуство песника, пророка, сликара и драгих девојака [...] Почела сам без знања о уметности ... нисам знала где да поставим своју тамну кутију, како да усредсредим сетер, а прву слику сам направила у својој констатацији трљајући руку о филмској страни стакла.

Дана 29. јануара 1864. године фотографисала је деветогодишњу Ен Филпот, фотографију коју је описала као свој "први успех". Фотографију је послала оцу субјекта, уз напомену:

Мој први савршени успех у целој Фотографији захваљујући великом знању и слаткоћи мог најбољег и најправеднијег посматрача. Ову фотографију сам снимила у 13:00, петак, 29. јануара. Штампано - тонирано - све је фиксирано и уоквирено мени и дато до 20:00 истог дана.

Исте године саставила је албуме својих слика за Ватса и Хершела, регистровала је своје дело и припремила га за изложбу и продају и изабрана је у Фотографско краљевско друштво Лондона, чија је чланица била до њене смрти и где је приказивала рад на годишњим изложбама.

Иако се Камерон бавила фотографијом као аматер и себе сматрала уметницом, и упркос томе што никад није наручила портрете нити основала комерцијални студио, своју је фотографску активност сматрала професионалним подухватом, активно ауторским правима, објављивањем и маркетингом свог дела. Њена породица није видела знатне приходе од њихових плантажа кафе у Цејлону и Камерон је можда тражила да уложи нешто новца за своје фотографије. Портрети славних и велика количина њеног фотографског износа такође указују на комерцијалне тежње.: 25,41–42,496

Године 1865. постала је члан Фотографског друштва Шкотске и средила да се њене фотографије продају преко лондонских дилера. Британском музеју представила је серију фотографија „The Fruits of the Spirit“ и одржала своју прву самосталну изложбу у новембру 1865. Њени радови генерисали су снажну потражњу, а показала је свој рад широм Европе осигуравајући награде у Берлину 1865. и 1866. и часно спомињање у Даблину.

Њен фотографски рад подржао је и њен супруг. Камерон је написала: "Мој супруг је од првог до последњег гледао сваку слику са одушевљењем, а моја свакодневна навика је да трчим за њим са просребреном плочом на коју је нешто отиснуто и да слушам његов одушевљени аплауз." thumb|right|Портрет Џона Кершела 1867. године thumb|right|Пољубац мира У августу 1865. године Музеј Јужни Кенсингтон, сада Музеј Викторије и Алберта, купио је 80 њених фотографија. Три године касније музеј јој је понудио две собе које ће се користити као портретни студио, што је у ствари учинило музеј првим резиденцијални уметник.

Она је стварала фотографије Томаса Карлајла и Џона Хершела 1867. године. До 1868. године остваривала је продају преко компаније P. & D. Colnaghi и другог лондонског агента Вилијама Спунера. Године 1869. створила је фотографију Пољубац мира, који је сматран њеним најбољим делом.

Почетком 1870-их, фотографије су јој сазреле. Њени разрађени радови укључују религиозне, књижевне и класичне фигуре врхунац су у низу слика за Тенисонову књиге поезија Idylls of the King, објављене 1874. и 1875, очигледно на њену штету. За то време, написала је и Анали моје Стаклене куће, незавршени мемоар који је приповедала о њеној фотографској каријери.

У октобру 1873. њена ћерка умрла је на порођају. Две године касније, због лошег здравља њеног супруга, због нижих животних трошкова и због тога што би били ближи њиховим синовима који су управљали породичним плантажама кафе који су имали, Џулија и њен супруг напустили су Енглеску и отишли за Цејлон са "кравом, њеном фотографском опремом и два ковчега опреме у случају да такви предмети не би били доступни на Истоку".

Хенри Тејлор препричава одлазак:

Господин и госпођа Камерон су отишли ​​на Цејлон, тамо да живе и умиру. Купили су тамо имање пре тридесет година када је служио Круни тамо и другде на Истоку, и страствено је волео острво . . никад није престао да чезне за острвом као својим пребивалиштем, а тамо га је у осамдесет првој години заузео, са необичном радошћу.

В.К. Скот О’Конор касније је писао о одсуству у њиховом напуштеном дому у селу:

Кућа је сада нема и без станара. Читав њен грозничави живот и гужва су угушени, као и срце које се ту тукло у истинској саосећању са свим живим бићима која су јој досегнула потребу за таквим успехом. Њене лепе слушкиње, њени научници, њени песници, њени филозофи, астрономи и дивови, сви ти генијални људи који су јој дошли и седели вољно док је у грозници уметничке емоције пливала инструменте своје уметности, - сви су отишли , а тишина је једини станар који је остао на Димболи.

Тај је потез ефективно означио крај њене фотографске каријере; након тога снимила је неколико фотографија, углавном Тамилских слугу и радника. Из овог периода је преживело мање од 30 слика. Њена производња можда је делимично опала због потешкоћа у раду са колодијом на врућинама погодним за инсекте где је слатка вода била мање доступна за испирање отисака. Ботанички сликар и биолог Маријан Норт препричала је своје време у посети Џулији у Цејлону:

Зидови собе били су прекривени величанственим фотографијама; било је палих столова, столица и подова са количином влажних књига, све неуредно и живописно; сама дама с чипкастим велом на глави и течним драперијама. Њене чудности су биле највише освежавајуће. . . Она је, такође, направила и проучавање домородаца док сам ја била тамо, и тако се залепила за једног од њих (што је рекла да је апсолутно врхунски) и да је инсистирала на томе да њен син задржи њега као баштована, иако није имао башту и није знао ни значење те речи.