Историја устаничке Србије може се поделити на три периода: време Првог српског устанка (1804-1813), Хаџи Проданове буне (1814) и Другог српског устанка (1815). То је, уједно, период најдужег рата који је Србија водила против Турака у борби за самосталност. Ради се о времену настајања српске државе, током којег се она изборила, по окончању Другог устанка, за дуго жељену и храбро освојену аутономију, прошавши кроз различите ступње у развоју своје државне организације и правног система, чије су специфичности овај процес пратиле.
Централни органи Србије за време Првог српског устанка били су врховни вожд, Скупштина старешина и Правитељствујушчи совјет, уз локалне цивилне и војне органе власти. На челу са врховним вождом, ови органи били су носиоци законодавне, извршне и судске власти у држави, у оној мери у којој су то дозвољавале државне прилике и однос снага међу њима. Доба Првог српског устанка изнедрило је три уставна закона, из 1805, 1808. и 1811. године, којима се тежила успоставити стабилна правна организација. Уз њих, важан део правног система Србије Првог српског устанка биле су одредбе и других аката, попут Закона проте Матеје, Карађорђевог законика и руских решења уставног питања у Србији.
Период након Другог српског устанка обележио је споразум склопљен 1815. године између вожда Милоша Обреновића, који преузима титулу кнеза, са српске стране, и Марашли-Али паше, са турске. Овај споразум поставио је нове темеље државној организације Србије након устанка и послужио као основа каснијих хатишерифа из 1829, 1830. и 1833. године и првих устава Србије.
Први српски устанак
Организација власти
Скупштина старешина
Скупштина старешина је први пут сазвана приликом проглашења вође Првог српског устанка, у виду збора у Орашцу 1804. године. Два месеца касније одржана је и Скупштина у Остружници, на којој су донете важне одлуке које су се тицале будућности устаничке државе.
Састав Скупштине и место на којем ће она бити одржана одређивао је врховни вожд. Главну реч су, поред њега, имале и велике војводе, које су у њеном раду учествовале, те су ове скупштине имале карактер војводских, старешинских скупштина. . Правни факултет Универзитета у Београду. Отуда и њихов назив Скупштине старешина.
Како су за време Првог српског устанка, по природи ствари, била честа ратна збивања, ове скупштине нису сазиване редовно, него према потреби. Састајале су се најмање једанпут годишње и одлучивале о најважнијим државничким питањима, као и питањима војне организације. Оне су имале важну улогу када је реч о ратним плановима, састављању молби за султана и дипломатским односима са великим силама. Такође су учествовале у доношењу уставних закона, одлучивале о разрезивању данка, уређивању судства и других облика државне власти, обављале избор цивилних и војних органа власти и слично. . Завод за уџбенике, Београд.
Врховни вожд
Непосредно након догађаја познатог у историји под именом „сеча кнезова“, који представља погубљење истакнутих личности српске државе од стране Турака и који се одиграо почетком фебруара 1804. године, одржан је збор у Орашцу, чиме је учињен корак ка подизању Првог српског устанка. На збору је учествовало око 300 људи са ужег шумадијског подручја, а за вођу устанка је одабран, пошто су понуду одбили Станоје Главаш и Теодосије Марићевић, Карађорђе Петровић, чиме је он постао централна личност устанка. . Завод за уџбенике, Београд.
Услед војних успеха који су брзо по подизању устанка уследили под његовом командом, Карађорђе је настојао да постане носилац читаве државне власти, чему су се оштро супротстављале велике војводе и други виђенији чиновници. Тако је Карађорђе 1808. године признат за „првог и врховног српског предводитеља“, када је уставним законом добио и право наслеђивања те титуле, да би 1811. године осигурао за себе неограничену власт након што му је Скупштина старешина потврдила звање врховног вожда и наследно право.Бубало, Ђорђе. Крестић В. Петар. Владари Србије, једанаест векова државотворства. Младинска књига. Београд. 2016. На овај начин је учињен корак ка стварању династије, што није прошло без отпора међу војводама и другим Карађорђевим противницима. Ипак, супротстављање опозиције, предвођене испрва Јаковом Ненадовићем и потом Миленком Стојковићем, врховни вожд је успео да сузбије. . Завод за уџбенике, Београд.
Надлежност врховног вожда обухватала је командовање војском, обављање послова дипломатске природе и постављање најважнијих државних чиновника. Поред тога, врховни вожд је био носилац, како законодавне, тако и управне и судске власти, коју је вршио уз помоћ Правитељствујушћег совјета и Скупштине старешина. . Правни факултет Универзитета у Београду.
Правитељствујушчи совјет
Правитељствујушчи совјет, уз врховног вожда и Скупштину старешина, убраја се међу најважније органе устаничке Србије. У том периоду је познат и под називима Народни Совјет, Синод, Сенат и слично. Основан је августа 1805. године на Скупштини у Борку, услед притисака да се ограничи власт врховног вожда. Ипак, његовог утицаја није могао у потпуности да се ослободи: своју надлежност је делом обављао заједно за врховним вождом.
Први председник Правитељствујушчег совјета био је прота Матеја Ненадовић. Као носилац те функције, он је одабрао прве чланове овог тела, да би потом нахије изабрале сопствене представнике, чији се број временом усталио на 12. Састав и надлежност Правитељствујушчег совјета, ипак, мењали су се током устаничког раздобља, у зависности од тога какав је био однос снага између врховног вожда и истакнутих војвода, противника његовог режима, које су тежиле да његову власт ограниче. Оснивање Правитељствујушчег совјета сликовито је представио Вук Караџић, описавши га као „отимање ондашњијех великаша око власти“.
Цивилни и војни органи власти
За време Првог српског устанка паралелно су постојале и цивилна и војна власт.
Када је реч о цивилној власти, њу су чинили представници кнежинске самоуправе који су, по протеривању Турака, преузели на себе дужности органа српске државне власти, у оквиру надлежности кнежинских самоуправа, мимо посебних именовања. Ипак, у неким ослобођеним крајевима, Карађорђе сам постављао кнезове.
Време Првог српског устанка, праћено бројним биткама, обележили су, сходно томе, својом важном улогом, представници војне власти, којима је припадала фактичка државна власт, јер су управо они представљали темељ снаге и покрет отпора устаничке Србије. Војна власт је испрва била спојена са цивилном влашћу, те су се многе старешине потписивале као „кнез и војвода“, што су значи да су били и цивилни и војни управници старешина и нахија, да би тек уставним законима из 1808. и 1811. године војна власт била одвојена од цивилне, и то чак и тада не у потпуности. . Завод за уџбенике, Београд.
Војводе су, најчешће, управљале једном нахијом, мада су под својом влашћу могле имати и неку већу територију. Хијерархијски посматрано, испод војвода су у организацији војне власти биле подвојводе (велики капетани), затим буљубаше (капетани), који су били старешине кнежина или групе села, те мале буљубаше, као старешине села.
Војна организација устаничке Србије 1811. године успостављена је на следећи начин: на челу се налазио вожд, кога следе попечитељ војни, главнокомандујући изнутра, главнокомандујући, командант, војвода, градски командант, капетан, каплар, момак и војник.
Судска власт
Упоредо са подизањем Првог српског устанка, јавила се потреба и за темељним успостављањем судске организације. Тако је на поменутој Скупштини старешина у Остружници одржаној априла 1804. године Карађорђе издао наредбу да старешине дођу са двојицом-тројицом истакнутих људи који би били изабрани за судије јер се „без судова опстати не може“. . Правни факултет Универзитета у Београду.
Тако је Правитељствујушчи совјет наредне, 1805. године, донео важан законик о суду, назива Учрежденије судејств, којим је основан систем четворостепеног судства: установљени су сеоски суд, кнежински суд, нахијски суд и Велики народни суд, односно Правитељствујушчи совјет. Ново судско уређење спроведено је након реорганизације Совјета 1811. године, чиме је основан Велики вилајетски суд. На његовом челу се налазио вилајетски судија, који је уједно био и министар правосуђа. Овај суд био је суд другог степена, који је судио по жалбама на пресуде магистрата, првостепених судова, али је судио и за нека тешка кривична дела као првостепени суд: за кривична дела убиство, пљачку, хајдучију, злоупотребу власти и слично.
Ипак, судска власт се за време Првог српског устанка није показала као неприкосновена, јер је вожд имао да утиче на њен рад, чак и да поништава одлуке које би судови донели.
Након слома Првог српског устанка, пропада и организација судства за његово време успостављена.
Уставно питање
Почеци српске уставности
Темеље правне организације на којој је почивала устаничка Србија, и на чијим су основама касније сазревали њено државно устројство и правни поредак, поставио је својим правним текстовима Божидар Грујовић, познат и под именом Теодор Филиповић. У питању су тзв. За памјат и Слово, два акта која су се односила на правну организацију Правитељствујушчег совјета, чији је Грујовић 1805. године постао први секретар, и врховног вожда као централног органа власти. Управо на основу тих текстова Скупштина одржана у Смедереву исте године донела је и први уставни закон у виду неколико правних аката. . Завод за уџбенике, Београд.
Закон проте Матеје
У својим „Мемоарима“, прота Матеја Ненадовић описује на који начин је израдио свој Закон, 1804. године. Као узор му је послужила тзв. московска Крмчија из 1787. године у штампаном облику. Нема доказа да је Закон примењиван на територији целе Србије; вероватно се примењивао само у Ваљевској нахији. . Правни факултет Универзитета у Београду.
Прота Матеја је у свом Законику предвидео следећа кривична дела и казне за њих:
→ Убиство. За ово дело била је предвиђена смртна казна;
→ Отмица девојке. Кажњавала се трчањем кроз шибе (казна за женика, кума и старог свата) и батинањем штапом за остале који су отмици учествовали;
→ Крађа домаће животиње. Казна је била батинање штапом, као и новчана казна у висини двоструке вредности украдене животиње;
→ Бекство из војске. Казна је била трчање кроз шибе;
→ Бекство са страже. Казна је било стрељање;
→ Кривоклетство. Давање лажног исказа или лажно заклињање кажњавало се батинањем штапом, новчаном казном и губитком части и угледа; Прихватање за оружје при свађи или псовци. Казна је била батинање штапом.
Први уставни закон
Први уставни закон донет за време Првог српског устанка везује се за 1805. годину. Њиме су регулисани односи између вожда и Правитељствујушчег совјета, при чему је сваки од органа добио извесна права. Овим уставним законом је уређено и питање судства: потврђен је статус световних и свештеничких судова и прописан судски поступак. На крају једне од уредаба овог уставног закона, речи законодавца биле су: „Ово се зове сербска слобода!“
Руско решење уставног питања
Дипломатска активност руске стране, понајвише пуковника Паулучија и Константина Родофиникина, представника Русије у Србији, резултирала је предлагањем неколико аката који су предвиђали на који начин треба уредити уставно уређење српске државе.
Идеја Паулучијеве конвенције из 1807. године заснивала се на пружању покровитељства Србији од стране Русије. Овом конвенцијом је предвиђено у Србији буду основани руски гарнизони, да Русија у Србију пошаље способног „земљеуправитеља“ и слично. Овај акт, ипак, није заживео: под изговором да је изгубио печат, а у ствари сматрајући да уређење које је овај акт предлагао не би било у интересу Србије, вожд Карађорђе није пристао да његову потврду. . Правни факултет Универзитета у Београду. То је због тога што би, другим речима, према мерилима овог акта, Србија била уређена као каква руска губернија. . Завод за уџбенике, Београд.