Мајнхард Михаел Мозер (Инзбрук, 13. март 1924 — Инзбрук, 30. септембар 2002) био је аустријски миколог. Његов се рад углавном односи на таксономију, хемију и токсичност гљива са ламелама (Agaricales), посебно рода Cortinarius, као и на екологију односа ектомикоризе. Његови доприноси серији миколошких водича Kleine Kryptogamenflora von Mitteleuropa добро су прихваћени и широко коришћени. Конкретно, његово дело Blätter - und Bauchpilze (Agaricales und Gastromycetes) из 1953. године, које је постало позната једноставно као Мозер, имало је неколико издања на оригиналном немачком и у преводу. Остала важна дела укључују монографију из 1960. године о роду Phlegmacium (који се данас сматра делом рода Cortinarius) и истраживање из 1975. о члановима родова Cortinarius, Dermocybe и Stephanopus у Јужној Америци, чији је коаутор заједно са микологом Егоном Хораком.
Након што је у младости показао интересовање за природне науке, Мозер је студирао на Универзитету у Инзбруку. Његова универзитетска каријера, међутим, почела је током Другог светског рата, а убрзо га је прекинула војна служба. Стациониран као преводилац у источној Европи, био је заробљен и смештен у логор ратних заробљеника. Ослобођен је 1948. године, након чега се вратио у Инзбрук како би завршио студије. Након што је 1950. одбранио докторат, Мозер је шест месеци радио у Енглеској, истражујући симбиотске односе између биљака и гљива. По повратку у Аустрију придружио се Федералном истраживачком заводу за шумарство, где је остао до 1968. године, спроводећи утицајна истраживања употребе микоризних гљива у пошумљавању. На Универзитету у Инзбруку почео је да предаје 1956. године, а 1972. постао шеф новооснованог Института за микробиологију у Аустрији. На Институту је остао све до свог пензионисања 1991. године, а наставио је да се бави научним студијама све до смрти 2002. године. Мозер је био утицајни миколог који је описао око 500 нових таксона, а током свог живота добио је бројне награде и у његову част су именоване бројни таксони гљива.
Живот и каријера
Детињство, младост, универзитет и војна служба Мајнхард Михаел Мозер је рођен 13. марта 1924. године у Инзбруку у Аустрији, од мајке Маргарете и оца Јозефа Мозера. Отац му је био учитељ на техничком факултету у граду, док је његова мајка била ћерка ботаничара Емила Јохана Ламберта Хајнрихера.Horak et al. 2003a, Мозер је похађао основну школу и гимназију у родном граду. Деда Хајрихер је у Мозеру усадио интересовање за природне науке још од малих ногу. Мозерове најстарије слике гљива датирају из 1935. године, када је имао свега 11 година.Horak et al. 2002,
Године 1942. Мозер је уписао Универзитет у Инзбруку где је слушао ботанику, зоологију, геологију, физику и хемију. Аустрија је у то време била под контролом нацистичке Немачке и није постојала као независна држава. Мзер је постао „овлашћени контролор гљива и инструктор”, а заузврат је био упућен да присуствује миколошким семинарима широм Немачке и Аустрије. На тим семинарима сусрео се са угледним миколозима, укључујући Ернста Тиринга, који је Мозера упознао са великим родом Cortinarius и његовим научним изазовима, што је остало Мозерово интересовање до краја живота.
Идуће, 1943. године, са 19 година и након само три семестра у Инзбруку, његово образовање прекинула је војна служба. Показавши раније таленат са језицима, обучаван је за преводиоца, а затим је послат на Балканско полуострво. И даље се активно интересовао за микологију, прикупљање и идентификацију гљива и читао је Agaricales у модерној таксономији () Ролфа Сингера.
Током 1945. године, када је Мозер имао 21 годину и још увек је служио војну службу, совјетски војници су га заробили у Чехословачкој и начинили га ратним заробљеником. Затворен је у радном логору на Криму, у Украјини.Horak et al. 2002, p. 331; Док је био затвореник, био је укључен у обнављање Института за биологију јужних мора у Севастопољу. Радећи на грађевини у логору, морао је да ради до својих физичких граница издржљивости и био је умешан у озбиљан судар у којем је погинуло неколико других затвореника. Мозер је ослобођен 1948, и одлучио се вратити на студије на Универзитет у Инзбруку. Његова прва публикација изашла је 1949; Масовно оплођење облика рода `Morchella` у шумским подручјима () објављена је у часопису Sydowia.Horak et al. 2002, Идуће, 1950. године, под надзором ботаничара Артура Писека, Мозер је завршио докторску тезу на тему Водена екологија код виших гљива, са посебним нагласком на шумско-пожарна подручја (). За време боравка на универзитету, постао је члан Миколошког друштва Француске и Британског миколошког друштва.Moser et al. 2003b, Након спријатељавања са угледним немачким миколозима током рата, желео је да поново успостави академске односе широм Европе у годинама после решавања сукоба.
Енглеска и Федерални институт за шумарска истраживања Због квалитета свог докторског рада, Мозер је добио грант Британског савета и 1951. године се преселио у Енглеску, где је остао шест месеци. Док је био у иностранству, вршио је истраживања у лабораторији шумарског научника Џека Харлија у Оксфорду, сагледавајући симбиозу гљива и шумског дрвећа, а неко време је спроводио таксономске студије у Краљевским ботаничким вртовима.Horak et al. 2003a, Године 1952, по повратку у Аустрију, понуђено му је место на Федералном институту за истраживање шума у Имсту, што је и прихватио. Тамо је применио оно што је научио о симбиози гљива и дрвећа на практичну проблематику пошумљавања у Алпима и развио методу за употребу ектомикоризних гљива за „инокулацију” дрвећа, која је касније постала стандардна пракса широм света.Horak et al. 2003a, Мозер је остао у Институту све до 1968. године.
Мозер је наставио своје таксономске студије док је био у Федералном институту. Године 1953. објавио је прво издање Die Blätter und Bauchpilze (Agaricales und Gastromycetes), монографију која се бави гастероидним и гљивама са ламелама из централне Европе. У књизи је наведено 3.150 таксона.Horak et al. 2002, Служила је као надоградња књиге из 1918. Приручник за ловце на гљиве () миколога Адалберта Рикена, иако одражава Мозерове таксономске погледе, који су били под великим утицајем Сингера. Књига је била део серије Мали криптогами централне Европе (), коју је уредио ботаничар Хелмут Гамс. Дело, које је постало познато само као Мозер, ажурирано је и објављено више пута током наредних деценија, и преведено је на италијански и енглески језик од стране природњака Роџера Филиса. Неке касније верзије књиге имале су другачији фокус. Миколог Рене Померло описао је издање из 1967. године, Röhrlinge und Blätterpilze, са описима 2.547 врста, као „вероватно најпотпунији и најсавременији опис флоре ове групе гљива за средњу Европу”. Дело Die Blätter und Bauchpilze постало је важно за проучавање биолошке разноликости у Европи и ван ње, а Сингер је ову књигу назвао „много коришћеним и цењеним теренским приручником”. Рад је и даље наставио да се користи као стандардна референца наредних неколико деценија; 1981. године је још увек, према речима миколога Ричарда П. Корфа, био „најчешће коришћен и најауторитативнији приручник о великим европским меснатим гљивама”.Korf 1981
Универзитет у Инзбруку
Године 1956, док је још био истраживач на Институту,Horak et al. 2003b, Мозер је постао доцент и почео да предаје микробиологију на Универзитету у Инзбруку, а наставио је да објављује радове док је предавао. Његова монографија Die Gattung Phlegmacium (Schleimköpfe) односила се на Phlegmacium, који се у то време сматрао родом гљива, али се сада сматра делом Cortinarius, објављена је 1960. као део серијала Гљиве централне Европе ().Horak et al. 2003a, p. 507; За разлику од претходне три књиге у овом серијалу, које су све написали немачки аутори, дело се односило на гљиве које су мање занимале аматерске микологе; на пример, за Phlegmacium се није сматрало да садржи значајне јестиве врсте. Књига се ослањала на Мозерову експертизу о микоризним везама. На списку је било 166 врста, укључујући неке „егзотичне” таксоне. Неке од набројаних врста први пут су описане у тој монографији. Илустрације, које су дошле у облику обојених плочица, углавном су Мозерово сопствено дело; Сингер их је описао у рецензији књиге као „једне од најбољих које су досад објављене, како у оригиналном извођењу, тако и у репродукцији”. Говорећи о књизи у целини, Сингер је рекао да би издање, „изванредно по добром штампању, атрактивном изгледу и занимљивим садржајима, требало да буде присутно у свакој миколошкој библиотеци”.
Мозер је 1963. године објавио друго дело у Kleine Kryptogamenflora von Mitteleuropa под називом Ascomyceten (Schlauchpilze). Овај рад је био монографија о гљивама мешинаркама (Ascomycota), усредсређена на класу Discomycetes. Иако није тако позната као његова ранија књига, била је добро прихваћена у миколошкој заједници. Корф је, рецензирајући рад за часопис Mycologia, рекао да „књига треба да се нађе на полици сваке миколошке библиотеке у Европи”, хвалећи „одличне, погодне кључеве за редове, породице, родове и европске врсте”. Корф је написао да „ако би могла да се утврди макар једна грешка, онда би то сигурно било због недостатка документације”.Korf 1964 Међутим, комбинација недостатка времена и Мозеровог компаративног недостатка експертизе у области мешинарки спречила су накнадна издања дела.
Мозер је унапређен у ванредног професора 1964. године. Две године касније, Природно-математички факултет Универзитета у Инзбруку препоручио је да се оформи катедра за микробиологију на Ботаничком институту у Инзбруку. Савезно министарство образовања прихватило је препоруку. Мозер је био једини кандидат за ту функцију и једногласно су га именовали бројни водећи европски ботаничари и миколози за ту функцију 1967. године. Следеће године је Мозер унапређен у редовног професора.
Као председник Аустријског миколошког друштва од 1970. године, Мозер је заузео ту функцију после смрти претходног носиоца, миколога Курта Ловага, који је пак ту функцију преузео после смрти Тиринга раније те године.Krisai-Greilhuber and Moser 1999, Мозер је не месту председника друштва био 21 годину. Потом је, 1972. године, постао шеф новооснованог Института за микробиологију у Инзбруку, првог те врсте у Аустрији. До пензије је остао на челу Института. Предавао је широк спектар предмета, укључујући таксономију гљива, екологију гљива, микогеографију, бактериологију, вирологију, хемотаксономију, молекуларну генетику, микробну токсикологију, имунологију и симбиозу. Током каријере на универзитету надгледао је преко 60 докторских дисертација, поред дипломских радова.
Дело Cortinarius Fr. и њему блиски родови у Јужној Америци () објављено је 1975. Мозер је био коаутор рада заједно са микологом Егоном Хораком, а посвећен је Сингеру. Била је то студија јужноамеричког Cortinarius, Stephanopus — рода описаног у овом раду први пут — и таксону Dermocybe, садржавајући описе 276 нових врста. Упоредо са његовом ранијом монографијом о Phlegmacium, показало се да је то једно од Мозерових најважнијих дела које је послужило као подстицај другим миколозима за рад на роду Cortinarius. Миколог Александер Х. Смит нагласио је значај овог дела, рекавши да „свако ко није радио на систематици рода Cortinarius не може у потпуности да цени величину и важност овог дела за општи предмет дистрибуције и спецификације виших гљива”.