Историја Јевреја у Бугарској

мини| Локација Бугарске (тамнозелена) у Европској унији (зелена). мини| Цар Борис III и Адолф Хитлер 1943. алт=Kingdom of Bulgaria, 1941-1944.|мини| Мапа Бугарске, 1941-44, која приказује границе из ратних времена. мини|Синагога у Бургасу (сада уметничка галерија) десно|мини| Софијска синагога коју је пројектовао аустријски архитекта Фридрих Грунангер (Friedrich Grunanger), основана 1909. године Историја Јевреја у Бугарској сеже уназад скоро 2000 година. Јевреји су стално присутни у бугарским земљама и пре 2. века п. н. е. и често су играли важну улогу у историји Бугарске.

Данас већина бугарских Јевреја живи у Израелу, док у модерној Бугарској и даље живи скроман број јеврејског становништва.

Римско доба Сматра се да су се Јевреји населили у региону после римског освајања 46. године п. н. е. Рушевине "раскошних" синагога из другог века откривене су у Филипополису (савремени Пловдив), Никополису (Никопол), Улпиа Ескус (Ulpia Oescus) (Гиген, провинција Плевен) и Стобију (сада у Северној Македонији). Најстарији писани артефакт који потврђује присуство јеврејске заједнице у римској провинцији Мезији (Moesia Inferior) је латински натпис из касног 2. века п. н. е. нађен у Улпиа Ескус, са менором и помињањем архисинагогос. Јозеф сведочи о присуству јеврејског становништва у граду. Декрет римског цара Теодосија I из 379. о прогону Јевреја и уништавању синагога у Илирији и Тракији такође је доказ раног насељавања Јевреја у Бугарској. [ <span title="The time period mentioned near this tag is ambiguous. (October 2015)">када?</span>

Бугарско царство Након успостављања Првог бугарског царства и његовог признања 681. године, известан број Јевреја прогнаних из Византијског царства могaо се насељавати у Бугарској. Јевреји су се насељавали и у Никополу 967. године. Неки су стигли из Републике Рагуза и Италије, када је Joван Асен II, трговцима из ових земаља дозволио трговину у Другом Бугарском царству. Касније се цар Јован Александар оженио Јеврејком Саром (преименованом у Теодору) која је прихватила хришћанство и имала значајан утицај на двору. Она је утицала на свог супруга да створи Видинско царство за свог сина Јована Шишмана, који је такође био Јеврејин према јеврејском закону, који одређује религијску припадност према мајци. Упркос својој јеврејској прошлости, била је жестоко про-црквено оријентисана, што је у та времена било праћено антисемитизмом. На пример, 1352. године, црквени савет наредио је протеривање Јевреја Бугарске због "јеретичке активности" (мада се та уредба није строго спроводила). Уследили су физички напади на Јевреје. У једном случају, три Јевреја осуђена на смрт убила је руља, упркос томе што их је цар помиловао.

Средњовековно јеврејско становништво Бугарске били су Романиоти све до 14. и 15. века, када су почели да пристижу Ашкенази из Мађарске (1376) и других делова Европе.

Отоманска владавина По завршетку Отоманског освајања Бугарског царства (1396), постојале су знатне јеврејске заједнице у Видину, Никопољу, Силистри, Плевену, Софији, Јамболу, Пловдиву (Филипополис) и Старој Загори.

1470. године из Баварске су стигали протерани Ашкенази, а путници тог доба примећивали су да се у Софији често може чути јидиш. Књигу молитве Ашкеназија је у Солуну штампао рабин Софије средином 16. века. Почев од 1494, сефардски прогнаници из Шпаније мигрирали су у Бугарску преко Солуна, Македоније, Италије, Рагузе и Босне. Населили су се у већ постојећим јеврејским центрима, који су уједно били и главни трговински центри Бугарске којима су владале Османлије. У том тренутку, Софија је била домаћин три одвојене јеврејске заједнице: Романиоти, Ашкенази и Сефарди. То се наставило до 1640. године, када је за све три групе именован један рабин.

У 17. веку идеје Шабатаја Цвија (Sabbatai Zevi) постале су популарне у Бугарској, а присталице његовог покрета, као што су Натан из Газе и Самуел Примо, били су активни у Софији. Јевреји су наставили да се насељавају у разним деловима земље (укључујући и нове трговинске центре, као што је Пазарџик), и били су у могућности да прошире своје привредне активности због привилегија које су им биле дате и због протеривања многих трговаца из Рагузе који су учествовали у Ћипровском устанку 1688. године.

Савремена Бугарска Савремена национална држава Бугарска формирана је према условима Берлинског уговора, којим је окончан Руско-турски рат 1877–78. Према одредбама тог уговора, бугарским Јеврејима дата су једнака права. Године 1909. освештана је велика и нова Софијска синагога у присуству Бугарског цара Фердинанда I, као и министара и других важних гостију, што је био важан догађај за бугарске Јевреје. Јевреји су регрутовани у бугарску војску и борили су се у Српско-бугарском рату (1885), Балканским ратовима (1912-13) и Првом светском рату. Забележено је да су 211 јеврејских војника бугарске војске погинули током Првог светског рата. Нејски мировни споразум после Првог светског рата нагласио је једнакост Јевреја са осталим бугарским држављанима. 1936. основана је националистичка и антисемитска организација Ратник.

У годинама које су претходиле Другом светском рату, стопа пораста становништва јеврејске заједнице заостајала је за стопом осталих етничких група. 1920. године било је 16.000 Јевреја, што је чинило 0,9% Бугара. До 1934. године, иако је величина јеврејске заједнице нарасла на 48.565, а више од половине њих живело је у Софији, то је било само 0,8% укупног становништва. Латино је био доминантни језик у већини заједница, али млади су често волели да говоре бугарски.

Други светски рат десно|мини| Споменик у част бугарског народа који је спасавао бугарске Јевреје током холокауста, Јафа Бугарска, као потенцијални корисник пакта Молотов-Рибентроп у августу 1939. године, такмичила се са другим таквим нацијама да стекне наклоност нацистичке Немачке гестовима примене антисемитских закона. Бугарска је била економски зависна од Немачке, при чему је 65% трговине Бугарске 1939. године отпадало на Немачку, а војно је била повезана уговором о оружју. Бугарски екстремни националисти су лобирали за повратак на проширене границе Санстефанског споразума 1878. године. 7. септембра 1940. године Јужна Добруја, изгубљена у корист Румуније према Букурештанском уговору из 1913, враћена је бугарској управи Крајовским уговором, формулисаним под немачким притиском. Закон о држављанству уследио је 21. новембра 1940. године, којим је бугарско држављанство прешло на становнике припојене територије, укључујући око 500 Јевреја, заједно са територијама Рома, Грка, Турака и Румуна.Zakon za ureždane na podanstvoto v Dobrudža, D.V., n° 263, 21.11.1940.

Почев од јула 1940. године, бугарске власти почеле су уводити дискриминаторну политику против Јевреја. У децембру 1940. године 352 припадника бугарске јеврејске заједнице укрцали су се у брод СС Салвадор у Варни, за Палестину. Брод је потонуо након што је прешао око 100 метара од обале Силиврија, западно од Истанбула. 223 путника се утопило или умрло од излагања хладним водама. Половина од 123 преживела послата је назад у Бугарску, док је остатку дозвољен улазак у Дариен II. Када су стигли у Палестину, британске власти су их затвориле у Атлит.

У јануару 1941. цар Борис III донео је Закон о заштити нације, представљен Бугарском парламенту претходног октобра, а парламент га је усвојио 24. децембра 1940, којим су Јеврејима у Бугарској изречена бројна законска ограничења. Предлог закона парламенту је предложио Петар Габровски, министар унутрашњих послова и бивши вођа <i id="mwyg">Ратника</i> у октобру 1940. Његов штићеник, владин адвокат и колега из Ратника, Александар Белев, послат је да проучи Нирнбершке законе из 1933. године у Немачкој и био је уско укључен у његово састављање. По узору на овај преседан, закон је био усмерен на Јевреје, заједно са масонеријом и другим организацијама које су сматране "претњама" бугарској националној безбедности. Конкретно, закон је забранио Јеврејима да гласају, кандидују се за функције, раде на владиним позицијама, служе у војсци, жене се или живе заједно са етничким Бугарима, користе бугарска имена или поседују руралну земљу. Власти су почеле конфисковати све радио-апарате и телефоне у власништву Јевреја, а Јевреји су били принуђени да плаћају једнократни порез у износу од 20 одсто њихове нето вредности. Законодавством су такође утврђене квоте које су ограничиле број Јевреја на бугарским универзитетима. Противници закона су били не само јеврејски вође, већ и Бугарска православна црква, неке струковне организације и двадесет и један писац. Касније те године, у марту 1941, Краљевина Бугарска је прихватила немачке захтеве и ушла у војну алијансу са Силама осовине.

Законом о заштити нације прописано је да Јевреји обавезно служење војног рока обављају у радним батаљонима, а не у редовној војсци. Батаљони присилне радне снаге основани су у Бугарској 1920. године као начин заобилажења Нејског мировног споразума, којим је ограничена величина бугарске војске и окончана регрутација у редовну војску. Служба присилног рада (трудова повинност) коју је успоставила влада Александра Стамболијског снабдевала је јефтином радном снагом владине пројекте и запошљавала демобилисане војнике из Првог светског рата. Тридесетих година двадесетог века, пред почетак Другог светског рата, трудова повинност је била милитаризована: придружена је Ратном министарству 1934.

После почетка рата, 1940. године, "раднички војници" (трудови војски) основани су као посебан корпус "коришћен за спровођење антијеврејске политике током Другог светског рата", као део свеобухватног плана "ускраћивања". У августу 1941. године, на захтев Адолфа-Хајнца Бекерлеа (Adolf-Heinz Beckerle) - опуномоћеног немачког министра у Софији - ратно министарство је препустило контролу над свим Јеврејсима под присилним радом Министарству зграда, путева и јавних радова.Ruling n° 113, Council of Ministers, protocol 132, 12.08.1941. Обавезна регрутација примењивана је од августа 1941. године: у почетку су вођени мушкарци од 20 до 44 године, а старосна граница је повећана на 45 година у јулу 1942. и на 50 година, касније. Бугари су заменили Јевреје у командама јеврејских радних јединица које више нису имале право на униформе. 29. јануара 1942. одређени су нови јеврејски батаљони за принудни рад; њихов број се удвостручио на двадесет и четири до краја 1942. Јеврејске јединице биле су одвојене од осталих етнитета - три четвртине батаљона за принудну радну снагу било је из мањина: Турци, Руси, и становници територија које је окупирала Бугарска, а остатак су чинили бугарски незапослени.Dăržaven Voenno-Istoričeski Arhiv [State Military-Historical Archives] DVIA, F 2000, o 1, ae 57, l.57–74.

Јевреји на присилном раду били су суочени са дискриминационом политиком која је с временом постајала све оштрија; повећањем дужине службе и смањењем хране, одмора и слободних дана. 14. јула 1942. основана је дисциплинска јединица која је наметала нове казнене стеге: лишавање мадраца или топле хране, "дијета на хлебу и води" и забрана посета месецима.Ruling n° 125, Council of Ministers, protocol 94, 14.07.1942. Како је рат напредовао, а 1943. почело скупљање Јевреја, Јевреји су улагали многобројније напоре да побегну и казне су постале све оштрије.Records of the 7th Chamber of the People’s Court, March 1945 - CDA, F 1449, o 1, ae 181.

Крајем 1938. и почетком 1939. бугарски полицијски службеници и Министарство унутрашњих послова све више су се противили прихвату јеврејских избеглица прогоњених из Централне Европе.CDA, F 370K, o 6, ae 928, l 75 r/v.CDA F 176K, o 11, ae 1775, l.10 Као одговор на упит британских дипломата у Софији, Министарство спољних послова потврдило је политику да ће од априла 1939. Јевреји из Немачке, Румуније, Пољске, Италије и онога што је остало од Чехословачке (и касније Мађарске) морати да добију сагласност од Министарства за осигурање улазних, транзитних или пролазних виза.CDA F 176K, o 11, ae 1775, l.9