(франц. ) је француска сатира коју је 1759. године објавио Волтер, филозоф из доба просветитељства. via Gallica Њена фабула почиње са младићем, Кандидом, који живи изолован у еденском рају и ког Лајбницовом оптимизму подучава његов ментор, професор Панглос. Дело описује нагли прекид овог начина живота, након чега следи Кандидово споро и мучно разочарење, док сведочи и доживљава велике тешкоће у свету. Волтер завршава своје дело, ако не потпуним одбацивањем Лајбницовог оптимизма, онда заговарањем дубоко практичног прописа: „морамо неговати свој врт“, уместо Панглосове лајбницовске мантре, „све је за најбоље“ у „најбољем од свих могућих света".
Кандида карактерише његов тон, као и неправилан, необичан и брзопотезан заплет. Као пикарски роман с причом сличном озбиљнијој и зрелијој причи билдунгсромана, пародира многе авантуристичке и романтичне клишее, а патње главних јунака ових дела карикира једним изразито горким тоном. Ипак, догађаји о којима се приповеда често се заснивају на историјским чињеницама, као што је Седмогодишњи рат и земљотрес у Лисабону 1755. године. Како су се филозофи Волтеровог доба бавили проблемом зла, тако се и сам Волтер у свом кратком теолошком роману дотиче тог питања, мада непосредније и шаљивије. Волтер исмева религију, теологе, владе, војске, филозофије и филозофе. Кроз Кандида напада Лајбница и његов оптимизам.
Кандид је доживео велики успех, али је изазвао и велики скандал. Одмах након њеног тајног објављивања, књига је била забрањена јавности, јер садржи богохуљење, позива на политичку побуну и интелектуално непријатељство скривено под танким велом наивности. Међутим, својом оштром духовитошћу и проницљивим приказом људских стања, роман је од тада надахнуо многе касније ауторе и уметнике да га опонашају и прилагођавају. Кандид је данас признат као Волтеров magnum opus и често се наводи као део Западног канона. То је једно од најчешће предаваних дела француске књижевности. Британски песник и књижевни критичар Мартин Сејмор Смит навео је Кандида као једну од 100 најутицајнијих књига икада написаних .
Историјска и књижевна позадина Бројни историјски догађаји инспирисали су Волтера да напише Кандида, од којих су најпознатији објава Лајбницове „Монадологије“, кратког метафизичког трактата, Седмогодишњи рат и земљотрес у Лисабону 1755. године. О обе последње катастрофе се често говори у Кандиду, а научници их наводе и као узрок његовог настанка.Wade (1959b), Земљотрес у Лисабону 1755. године, цунами и пожари који су настали због Дана свих светих имали су снажан утицај на ондашње теологе и на Волтера, који је и сам био разочаран њима. Земљотрес је имао посебно велики утицај на савремену науку о оптимизму, филозофски систем који имплицира да се такви догађаји не би смели одиграти. Оптимизам је заснован на теодицеји Готфрида Вилхелма Лајбница и каже да је све што се дешава из неког разлога добро, јер је Бог добронамерно божанство. Овај се концепт често уобличава на следећи начин: „све је за најбоље у најбољем од свих могућих света“ (). Филозофи су имали проблема да уклопе страхоте овог земљотреса у свој оптимистични поглед на свет.Radner & Radner лево|мини|350x350пиксел| Овај бакрорез из 1755. године приказује рушевине Лисабона у пламену и цунамију који је уништио бродове у луци. Волтер је одбацио лајбницовски оптимизам након ове природне катастрофе, уверен да би, ако је ово најбољи могући свет, сигурно требало да буде бољи него што јесте. И у Кандиду и у ("Песми о лисабонској катастрофи"), Волтер напада то оптимистичко уверење. Искористио је земљотрес у Лисабону и у Кандиду и у „Песми” да би одбранио свој став, саркастично описујући катастрофу као једну од најстрашнијих катастрофа „у најбољем од свих могућих света“.Wade (1959b), Одмах након земљотреса, непоуздане гласине су кружиле Европом, понекад преувеличавајући озбиљност догађаја. Ира Вејд, позната стручњакиња за Волтера и Кандида, анализирала је изворе на основу којих је Волтер сазнавао о том догађају. Вејд нагађа да је Волтеров главни извор информација о земљотресу у Лисабону био рад из 1755. године под називом аутора Анжа Гудара.Wade (1959b),
Осим таквих догађаја, савремени стереотипи о Немцима можда су били инспирација за текст, као што су били и за , сатирички пикарски роман из 1669. године, који је написао Ханс Јакоб Кристофел вон Гримелхаузен и који је био инспирисан тридесетогодишњим ратом. Протагониста овог романа, који је требало да отелотвори стереотипне особине Немаца, поприлично је сличан главном јунаку Кандиду. Ти стереотипи, према Волтеровом биографу Алфреду Овену Алдридгеу, укључују "екстремну лакоћу или сентименталну једноставност", неке од Кандидових и Симплицијусових кључних карактеристика. Алдридге пише: "Будући да је Волтер признао познавање немачких петнаестовековних аутора који су користили непосредни и лакрдијашки стил, сасвим је могуће да је познавао и Гримелхаузеново дело."
Сатирични и пародијски Кандидов претходник, Џонатан Свифтово дело Гуливерова путовања (1726), један је од Кандидових рођака. Ова сатира говори о "лаковерном" Гуливеру, који (попут Кандида) путује у неколико "удаљених држава" и ојачан је многим несрећама које га сналазе. Као што доказују сличности између двеју књига, Волтер је вероватно био надахнут Гуливеровим путовањима током писања Кандида. Други вероватни извори инспирације за Кандида су (1699) Франсое Фенелона и (1753) Луја-Шарла Фужреа де Монброна. Кандидова пародија , вероватно је заснована на делу , које садржи прототипску пародију наставника на коме је можда делимично заснован и Панглос. Слично томе, Монбронов главни јунак пролази разочаравајућу серију путовања сличну оној из Кандида.Wade (1959b),
Настанак Рођен као Франсоа-Мари Аруе, Волтер (1694–1778) је у време земљотреса у Лисабону, већ био признат аутор, познат по својој сатиричној духовитости. Постао је члан Француске академије 1746. године. Био је деиста, снажни заговорник верских слобода и критичар тиранских влада. Кандид је постао део његовог великог, разноврсног опуса филозофских, политичких и уметничких дела којима се изражавају та гледишта. Тачније, постао је модел за романе из осамнаестог и с почетка деветнаестог века који се називају филозофске приче. Овај жанр, чији је Волтер био један од оснивача, обухватао је и ранија дела попут Задига и Микромегаса . десно|мини| Волтерова гравура објављена на насловној страни издања његовог из 1843. године. Не зна се тачно када је Волтер написао Кандида,Wade (1959a), али научници процењују да је састављен крајем 1758. године, а започет је већ 1757. године. Сматра се да је део Волтер написао док је живео у Ле Делису близу Женеве и током тронедељне посете Карлу Теодору, изборнику Баварске у Швецингену, на лето 1758. године. Упркос чврстим доказима за ове тврдње, популарна легенда о томе како је Волтер написао Кандида за три дана и даље опстаје. Ова идеја се вероватно заснива на погрешном тумачењу дела из 1885. године, аутора Лусијан Переј (право име: Клара Адел Лус Херпин) и Гастона Мограса. Докази указују на то да Волтер није журио или импровизовао Кандида, већ је на њему радио током значајног периода, можда чак и читавих годину дана. Кандид је зрело и пажљиво развијено, а не импровизовано дело, као што то наизглед показује вртложан заплет или претходно поменути мит.Wade (1959b),
Постоји само један рукопис Кандида који је написан пре објављивања дела 1759. године. Открила га је 1956. године Ира Вејд и назвала га Валијерски рукопис. Сматра се да га је Волтер, поглавље по поглавље, слао војводи и војвоткињи од Валијера у јесен 1758. године. Рукопис је продат Арсеналској библиотеци крајем осамнаестог века, где је остао неоткривен скоро две стотине година. Валијерски рукопис, најоригиналнији и најаутентичнији од свих преживелих примерака Кандида, Волтер је вероватно диктирао свом секретару, Жану-Лују Ванијеру, а затим га лично уредио. Поред овог рукописа, верује се да постоји још један, који је Ванијер преписао за Карла Теодора. На могуће постојање ове копије први је указао Норман Л. Тореј 1929. године. Ако постоји, и даље је неоткривен.
Волтер је истовремено објавио Кандида у пет земаља до 15. јануара 1759. године, иако тачан датум није сигуран.Wade (1959b), Данас је познато седамнаест верзија Кандида из 1759. године, на оригиналном француском језику, а постојала је велика полемика око тога која је најранија. Објављено је више верзија на другим језицима: Кандид је преведен једном на италијански, а три пута на енглески исте године. Компликована наука о израчунавању релативних датума објављивања свих верзија Кандида детаљно је описана у чланку Вејдове "Прво издање Кандида: проблем идентификације". Поступак објављивања био је изузетно тајновит, вероватно је то било „најтајније дело века“, због очигледно незаконитог и охолог садржаја књиге. Највећи број примерака Кандида истовремено је објавио у Женеви Крамер, у Амстердаму Марк-Мишел Ре, у Лондону Жан Норс, а у Паризу Ламберт.Wade (1959a), лево|мини|213x213пиксел| Илустрација из 1803. године на којој два мајмуна прогоне своје љубавнице. Кандид пуца на мајмуне мислећи да нападају жене. Кандид је претрпео једну велику ревизију након првобитне објаве, поред неких мањих. Године 1761, објављена је верзија Кандида која је, уз неколико мањих измена, укључивала главни Волтеров додатак двадесет другом поглављу, одељак који је војвода од Валијера сматрао слабим. Последње издање Кандида, које је Волтер одобрио, укључено је у Крамерово издање његових комплетних дела из 1775. године, познато под називом , због обруба или оквира око сваке странице.
Волтер се снажно противио укључивању илустрација у своја дела, као што је изјавио у писму писцу и издавачу Шарлу Јозефу Панкоку из 1778. године: Упркос овом противљењу, француски уметник Жан-Мишел Моро ле Жене произвео је две илустрације за Кандида. Прва верзија је урађена о његовом трошку 1787. године и укључена у Кехлово издање те године, Сабрана Волтерова дела. Четири слике је нацртао Моро за ово издање, а гравирао их је Пјер-Шарл Бјукуа. Друга верзија из 1803. године, састојала се од седам Морових цртежа које је гравирало више уметника. Модерни уметник двадесетог века Паул Кле изјавио је да је док је читао Кандида открио сопствени уметнички стил. Кле је илустровао дело, а његови цртежи објављени су у верзији из 1920. године коју је уредио Курт Волф .
Листа јунака
Главни јунаци Кандид: Главни јунак. Незаконити син сестре Барона од Тундер-Тронка. Заљубљен у Кунингунду. Кунингунда : Ћерка Барона од Тундер-Тронка. Заљубљена у Кандида. Професор Панглос: Краљевски васпитач на бароновом двору. Описан је као "највећи филозоф Светог римског царства ". Старица: Кунингундина слушкиња док је ова била љубавница дон Исахра и Великог инквизитора од Португала. Побегла са Кандидом и Кунингундом у Нови свет. Незаконита ћерка папе Урбана X . Какамбо: Отац му је Шпанац, а мајка Перуанка. Пола живота је живео у Шпанији, а пола у Латинској Америци. Кандидов лични слуга док је био у Америци. Мартин: Холандски аматерски филозоф и манихејац. Упознао је Кандида у Суринаму, путовао с њим након тога. Барон од Тундер-Тронка: Син првобитног Барона (споредног јунака) и Кунингундин брат. Мислило се да су га убили Бугари. Постао је језуита у Парагвају.
Споредни јунаци Барон и бароница од Тундер-Тронка: Кунингундини и баронови родитељи. Обоје су их убили Бугари. Бугарски краљ. Анабаптиста Јаков: Спасио је Кандида од линча у Холандији. Утопљен у лисабонској луци. Дон Исахар: Јеврејски земљопоседник у Португалу. Кунингунда је постала његова љубавница као и љубавница Великог Инквизитора од Португала. Убио га је Кандид. Велики инквизитор од Португала: Осудио је Кандида и Панглоса на аутодафеу . Кунингунда је била његова љубавница као и љубавница дон Исахра. Убио га је Кандид. Дон Фернандо д'Ибара и Фигероа и Маскаренес и Лампурдос и Соуса: шпански гувернер Буенос Ајреса. Желео је Кунингунду као љубавницу. Краљ Ел Дорада, који је помагао Кандиду и Какамбу да побегну из Ел Дорада и да постану богати.