Алексеј Николајевич Толстој (Пугачов, 10. јануар 1883 — Москва, 23. фебруар 1945) био је један од најпопуларнијих писаца совјетске књижевности. Међу његовим бројним делима нарочито су познати историјски романи Петар Први и трилогија Ход по мукама.

Живот и каријера

Родитељство

Алексеј је био син грофа Николаја Александровича Толстоја (1849–1900) и Александре Леонтијевне Тургењеве (1854–1906). Његова мајка била је унука декабристе Николаја Тургењева и рођака познатог руског писца Ивана Тургењева. Његов отац је припадао породици руских племића Толстој и био је даљи рођак Лава Толстоја. Према писцу и историчару Николају Толстоју, далеком рођаку: Околности рођења Алексеја Толстоја упадљиво подсећају на околности другог рођака, Алексеја Константиновича, великог лирског песника, по коме је и добио име. Његов отац је био развратни коњички официр, чије су се бунтовне неумерености показале превеликим чак и за његове колеге хусаре. Он је био приморан да напусти свој пук и два главна града и повукао се на имање у Самари у Русији. Тамо је упознао и оженио Александру Леонтијевну Тургењев, живахну девојку добре породице, али скромних средстава. Родила му је два сина Александра и Матислава и ћерку Јелисавету. Али дивља крв Толстојевих није му дозволила да се смири у постојећој домаћој хармонији. У року од годину дана пензионисани хусар је протеран у Кострому због увреде гувернера Самаре. Када је ургирано преко разних познанстава да би се омогућио његов повратак, он је то прославио провоцирајући једног племића на двобој. Александра се заљубила у Алексеја Аполоновича Бострома. У мају 1882, већ два месеца трудна са својим четвртим дететом, побегла је у загрљај свог љубавника. Гроф је запретио Бострому револвером, али су га судови ослободили. Црквени суд је, одобравајући развод, одлучио да се кривој жени никада не би смело дозволити да се поново уда. Како би задржала очекивану бебу, Александра је била приморана да тврди да је то Бостромово дете. Изопштена од стране друштва, чак током неколико година и од својих родитеља, отишла је са својим љубавником у Николајевск, где је он био на скромној владиној дужности.

thumb|right|160px|Александра Леонтјевна Толстаја, Алексејева мајка

Оно што се зна је да је Бостром одгајао дечака као сопствено дете, на својој породичној фарми у Самарској провинцији, и да је у детињству и у тинејџерским годинама био познат као Алексеј Бостром. Када је имао 13 година, његова мајка је покренула парницу да га призна као сина грофа Толстоја, што је он на крају постао на свој 17. рођендан, након чега је имао право да се назива грофом Толстојем.

Младост

Делимично због њиховог одбацивања од стране руског племства и цркве, Алексеј Бостром и Александра Толстој су одгајали Алексеја у чврстом атеистичком и антимонархистичком окружењу. Алексеј ће у каснијим годинама инсистирати да су и они били велики поштоваоци списа Карла Маркса и Георгија Плеханова. Иако је званично био регистрован као син грофа Толстоја, Алексеј је до своје тринаесте године живео под именом Бостром и никада није сумњао да Алексеј Бостром није његов биолошки отац. Чак и након што је сазнао истину, и даље је сматрао Алексеја Бострома својим правим оцем и одбијао је да икада види грофа Николаја Толстоја или своју старију браћу и сестре.

Санкт Петербург

Гроф Николај Толстој је умро 1900. године, оставивши тестамент из којег је Алексеј добио 30.000 рубаља. То му је омогућило да се пресели у Санкт Петербург, где је студирао на Технолошком институту у Санкт Петербургу 1901-06. У јуну 1902, он се оженио колегиницом, Јулијом Рожански, ћерком провинцијског лекара. Њихов син, Јури, рођен је 1903. Према Николају Толстоју, учествовао је у студентском протесту 12. фебруара 1902. дуж Невског проспекта, који су разбили полиција и козаци, и придружио се Социјалдемократској партији, мада у њиховим аналима нема било каква потврде овог приказа његовог студентског радикализма. Избегао је да се укључи у Револуцију 1905. преселивши се у Дрезден у фебруару 1906, да би уписао Краљевску саксонску вишу школу након што је влада привремено затворила Технолошки институт.

У Дрездену је упознао Софију Димшиц (1889-1963), која се недавно удала за другог студента емигранта по имену Исак Розенфелд (1879-1978). Она и Толстој постали су љубавници, и вратили су се да изнајме заједнички стан у Санкт Петербургу, где је она почела да слика. (Њена снаја, Бела Розенфелд, удала се за Марка Шагала). Толстојева жена је пристала на развод, који је окончан 1910. године, али је Розенфелд увек одбијао да се разведе од Димшицову.

Париз

Године 1907, Толстој је прекинуо студије да би се посветио писању. Пар је одлучио да емигрира 1907, и у Париз су стигли јануара 1908, да би се придружили широкој мрежи емигрантских руских писаца и уметника, укључујући Николаја Гумиљова, Валерија Брјусова, Константина Балмонта, Андреја Белог, Максимилијана Волошина. Он и Гумиљов су покренули часопис који је престао да излази након једног броја због недостатка средстава. Прва Толстојева књига песама, Лирика, објављена је 1907. о његовом трошку, али се у каснијем животу због тога стидео и преферирао је да је заборави. Његова друга збирка поезије Иза плавих река (1908) била је последња. У писму усвојеном оцу пожалио се да име 'Толстој' значи да људи имају велика очекивања од њега, иако му је Волошин сугерисао да је то предност. Један млади песник кога је упознао погрешно га је сматрао Лавом Толстојем, који је умро 1910. године у 82. години.

Године 1908, сазнао је од своје бивше жене да им је син умро од менингитиса. Према Николају Толстоју, Софија је тврдила у побожним званичним мемоарима објављеним у Москви 1973. да је Алексеј „узео веома к срцу смрт детета“. Неко би ово могао довести у питање. Отац, на крају крајева, није покушао да посети свог болесног сина пре његовог усамљеног краја, нити се вратио на сахрану (иако је из Париза отишао на још једно, пословно путовање у Петербург). Као што су каснији догађаји требало да покажу, он је могао да покаже изузетну окорелост према појединачним припадницима људске расе, без обзира на његово широко либерално гледиште према врсти у целини.

Повратак у Русију

Алексеј и Софија су се вратили у Санкт Петербург у јануару 1909. До 1910. његов успех као писца омогућио им је да се уселе у стан на Невском проспекту, али због одбијања мужа да се разведе, када је затруднела, вратила се у Париз у мају 1911, где јој се он придружио, тако да је он могао бити регистрован по француском закону као отац њихове ћерке Маријане. Вратили су се у Санкт Петербург касније током године, али су се преселили у Москву 1912.

У лето 1914, Толстој и Димшиц су отишли на одмор у Коктебел, на Криму, где је упознао 17-годишњу балерину по имену Маргарита Кандаурова. Николај Толстој је 1983. написао да је „Раскид са Софијом био нагао, као што је био са Јулијом. У шетњи, Алексеј је значајно рекао: 'Осећам да ћеш ме ове зиме оставити.' Софија није одговорила, али је схватила наговештај и отишла у још једну посету Паризу. Бебу Маријана је оставила код тетке.”

Толстој се надао да ће се оженити Кандауровом, али га је она одбила, а пред крај године је упознао своју трећу жену Наталију Волкенштајн, рођену Крандинскаја, с којом је имао троје деце.

Током Првог светског рата Толстој је радио као ратни дописник, посећујући Енглеску и Француску, и написао неколико есеја и две драме.

Емиграција

Толстој се противио Бољшевичкој револуцији. Да би избегао живот под бољшевичком влашћу, преселио се са породицом 1918. у Одесу. Затим, пошто је Бела армија протерана са Крима, побегли су у Цариград, пре него што су се поново преселили у Париз. Несрећан што је, како је рекао, „одсечен од завичаја“, 1920. године написао је причу Никитино детињство, о одрастању у изгнанству. Никита је било њихово најстарије дете, рођено 1917. године, које је почело да говори француским акцентом.

Док је живео у Француској, Алексеј је написао неколико драма и почео да пише подужи историјски роман под насловом Ходање по мукама, који прати период од 1914. до 1919. укључујући Руски грађански рат, који је завршио до 1921. Реакција на њега у совјетском Русија је била веома непријатељска. Водећи бољшевички књижевни критичар, Александар Воронски, уредник Црвених вести, описао је Толстојево приказивање новог режима као „тенденциозну лаж“ пуну „невероватних баналности“ и прекорио писца због „грофске мржње, господског презира, ината, горчине, беса.“

До 1921. Толстоју су сметали галицизми који су се појављивали у говорном руском језику његовог сина. Изјављујући да његов син постаје странац, Алексеј је преселио породицу у Берлин, који је тада био један од главних центара руске дијаспоре. Тамо је написао свој научнофантастични роман Аелита и повезао се са групом 'Мењање оријентира' (Промена прекретница) чији је водећи мислилац био Николај Устрјалов, који су такође били познати националбољшевици, јер су, упркос свом противљењу комунизму, признали да су бољшевици ујединили Русију. Док је био тамо, на крају је почео да сарађује са Максимом Горким у просовјетском часопису Дан раније. Иља Еренбург се касније присећао:Било је једно место у Берлину које је подсећало на Нојеву барку, где су се чисти и нечисти мирно састајали; звало се Дом уметности и била је то само обична немачка кафана у којој су се петком окупљали руски писци. Приче је Толстој читао наглас... Очигледно још нису биле бачене све коцкице. Било је људи који су Горког називали „полу емигрантом“... Алексеј Толстој, окружен људима Промена прекретница, наизменично је хвалио бољшевике као „ујединитеље руске земље“ и упуштао се у љуто злостављање. Магла се и даље ковитлала.

Совјетски достојанственик

Толстој је поново посетио Русију у мају 1923, и одлучио да се врати за стално, решивши да „никаква књижевност неће изаћи из емиграције“. У свом опроштајном уводнику штампаном у Дан раније, он је написао: „Одлазим са породицом заувек у домовину. Ако има људи овде у иностранству блиских мени, моје речи су упућене њима. Да ли идем у срећу? О, не: Русију је поново захватио талас мржње... Ја идем кући у тежак живот.”

Због његовог порекла су га понекад називали „друг гроф“ или „црвени гроф“.

Далеко од тога да је доживео „тежак живот“ у Совјетском Савезу, Толстој је био веома привилегован совјетски грађанин, који је напредовао под диктатором Јосифом Стаљином, када су други писци који су изабрали да живе под совјетском влашћу током грађанског рата били прогањани. Према широко распрострањеним гласинама, он је био милионер са 'банковним рачуном без дна'. Амерички новинар Јуџин Лајонс је приметио како је „готово сам међу Русима, Толстој живео у баронском стилу у расплинутој вили са више соба опскрбљеној богатим антиквитетима... цела атмосфера зреле културе старог света изгледала је као враћање у скоро заборављени период.” Ана Ахматова је одала признање његовој способности да добро живи у краткој песми написаној током 1920-их.

Ако је Толстој био свестан да је она повезала његово име са именом огорченог шефа НКВД-а, није гајио љутњу. Године 1940, он и Михаил Шолохов су предложили да се Ахматовој додели Стаљинова награда, што би било њено прво званично признање од стране совјетског књижевног естаблишмента, али је Стаљин ставио вето на предлог.

Совјетски критичари су нагло променили своје виђење Толстојевог дела након што је он декларисао своју нову оданост режиму. Уместо да буде осуђен у Црвеним вестима, он је током 1920-их имао више радова у том часопису него било који други аутор осим Максима Горког, почевши од Аелите. Критичар који је писао у истом часопису похвалио је Ходање по мукама као најбољи роман који је икада написао руски емигрант.