Ми-8 (), совјетски је средњи двомоторни транспортни хеликоптер, који такође може да буде и наоружан. Први једномоторни прототип, В-8, полетео је 9. јула 1961. године. Други прототип, са два мотора, направио је свој први лет 17. септембра 1962. године. После одређених измена, уведен је у Совјетско ратно ваздухопловство 1967. године, као Ми-8. У већем броју варијанти, укупно је произведено 12 000 примерака хеликоптера Ми-8.
Преко 50 држава поседују хеликоптере Ми-8 у оперативној употреби, укључујући Индију, Кину, Иран и друге велике земље. Касније је развијена извозна верзија Ми-17, са јачим моторима коју користи преко 20 држава.> Ми-8 на совјетској поштанској марки 1980. године.|десно|мини|240п
Развој лево|мини|400п|Први прототип В-8
У Совјетском Савезу посебна пажња је била поклањана хеликоптерској технологији. До краја 1950. године у њиховом ваздухопловству, било је већ неколико хеликоптерских дивизија. Постојао је наоружан вишенаменски Ми-4, који је могао пренети само 19 падобранаца у непријатељску позадину, или транспортовати осам носила, један топ или аутомобил. Војска је била задовољна са овом летјелицом, али је конструктор проценио да је дошло време хеликоптера са турбинским мотором.
У другој половини 1950. године, појавила се потреба транспорта ракетног система „Луна“, а за то је била потребна већа носивост. Пројекат хеликоптера, који је задовољавао те услове, добио је ознаку Ми-8. На инсистирање Никите Хрушчова, нови хеликоптер Ми-8, морао је задовољити војне и цивилне потребе. Рад на Ми-8 је био у пуном замаху, када је главни пројектант Михаил Миља послат у САД за процену и евентуално да купи неколико хеликоптера од фирме Сикорски. Главни разлог је био упознавање производње и испитивања америчких хеликоптера. Тада су Совјети чак и летели на хеликоптеру S-58. После смене Хрушчова, 1964. године, команда Ратног ваздухопловства Совјетског Савеза није увела у оперативну употребу Ми-8. Набављено је само неколико десетина примерака за испитивање. Међутим, насупрот војсци Министарство за цивилну авијацију, увело је Ми-8 у масовну употребу. Кабина хеликоптера Ми-8Т.|десно|мини|240п У јуну 1965. године, Совјетски Савез је представљен на међународној изложби у Буржеу, крај Париза и са својим хеликоптерима Ми-8, Ми-6 и Ми-10. Њихов наступ, био је сензационалан и високо оцењен међу светским стручњацима. После овога великог успеха у Буржеу, војно руководство је почело ценити високе квалитете хеликоптера Ми-8. Почео се масовно користити за транспорт, медицинске услуге, за електронско ратовање, летеће командно место и остало.
Програм Ми-8 прати огромна техничка документација модификација и усавршавања. У разним варијантама је произведен у 12 000 примерака. На основу тога искуства и резултата, развијен је десантни хеликоптер Ми-14.
Опис Ми-8 је двомоторни хеликоптер, са једним петокраким главним ротором. Ротор је са три степена слободе закретања, у функцији управљања са вектором силе узгона, у току лета. Кракови елисе ротора, израђени су од легуре алуминијума, а опремљени су са системом за одлеђивање, са мануелним и аутоматским регулисањем.
У случају отказа једног од мотора, нормално се лети са преосталим другим у најближу базу за слетање. Демонстриран је и лет, без обртања главног ротора, погледај филм. 260п250пАерофлотов Ми-8Т, снимљен на Аљасци 1989.Председник Дмитриј Медведев у посети бироу и фабрици хеликоптера. Поједини, унутрашњи, делови кабине, изнутра су заштићени од зрна ватреног оружја и шрапнела са непробојним плочама. Резервоари горива су самозаптивајући, у случају механичког оштећења нанета смеша на унутрашњим њиховим зидовима затвара отворе, у циљу спречавања истицања горива.
Извори електричне енергије су генератори једносмерне струје ГС-18, са мотором и алтернатором СГО-30 и са електромагнетним претварачем.
Стајни органи су типа трицикл, не увлачећи су, са слободним су точком предње ноге. Спољни систем носача, омогућава хеликоптеру транспорт терета, масе до 3 000 -{kg}-.
Ми-8 поседује четвороканални аутопилот АП-34, са функцијама стабилизује правца, нагиба и уздужног кретања, а и одржава константну задату висину лета.
Стални резервоари горива имају запремину од 1 870 литара, а са уградњом допунских, иста се повећава на 3.700 литара. Сви хидраулички системи су удвојени, ради резервације веће поузданости. Ми-8 поседује и против пожарни систем, ради повећања отпорности на ватрена дејства и преживљавања.
Стандардна верзија носи 24 путника, или 12 рањеника, спољњег терета 3 000 -{kg}- или 4.000 -{kg}-, ако се део терета распореди и у унутрашњости. На хеликоптер се може поставити и електрична спољна дизалица, са носивошћу до 2.000 -{kg}-.
Запремина унутрашњости кабине, у оквиру је димензија 5,34 -{m}- х 2,32 -{m}- х 1,8 -{m}-. Приступ томе простору је кроз двоја врата, бочна и задња.
Хеликоптери Ми-8 изведени су у великом броју варијанти, различито подешених и опремљених. Савремене варијанте су опремљене софистицираном опремом, која им омогућује лет у свима временским условима, дању и ноћу. центар|550п|Ми-8 у три пројекције.
Карактеристике
+Упоредне карактеристике варијанти хеликоптера Ми-8 ПараметриВ-8Ми-8П Ми-8Т Ми-8 Ми-18 Ми-8МТВ-1 Ми-8АМТ Ми-172Година конструкције1961. 1965. 1965. 1975. 1980. 1987. 1991. 1991.Посада33333333Број падобранаца182824 2430 242726 Дужина [-{m}-]25,31 25,31 25,31 25,3125,31 25,31 25,31 25,31 Висина [-{m}-]5,54 5,545,545,545,545,54 5,54 5,54 Пречник ротора [-{m}-]21,0 21,321,321,321,321,3 21,3 21,3Маса празног [-{kg}-]5.726 7.000 6.9347.2007.5507.381 6.913 7.514Нормална маса [-{kg}-]— 11.570 11.100 11.100 11.50011.10011.10011.878 Максимална маса [-{kg}-]— 12.000 12.000 13.00013.00013.000 13.000 ?Мотор 1×АИ-24В 2×ТВ2-117 2×ТВ2-117 2×ТВ3-117МТ2×ТВ3-117МТ 2×ТВ3-117ВМ 2×ТВ3-117ВМ 2×ТВ3-117ВМСнага мотора -{kW}- 1×1.4182×1.119 2×1.1192×1.4182×1.4182×1.493 2×1.4932×1.493Максим. брзина [-{km/h}-]— 250 260 250 270250 250250Брзина крст. [-{km/h}-]— 225 225 220 240 240 230 230 Плафон [-{m}-]— 4.200 4.500 5.000 5.550 6.000 6.000 6.000Долет [-{km}-]?425 480 520 580 590 570 715
Варијанте
Ми-8 је хеликоптер са масовном серијском производњом у великом броју варијанти и са оперативном употребом у великом броју земаља. Прототипске варијанте В-8, први је једномоторни прототип хеликоптера, из породице Ми-8, која га је следила. В-8А, двомоторни је прототип, био је наменска основа за наредне верзије. В-8АТ, прототип је вишенаменске верзије Ми-8Т. Ми-8, двомоторни је прототип за верификацију серијског стандарда.
Основна војна намена Ми-8ТГ, са модификованим мотором за употребу бензина. Ми-18 је прототип хеликоптера, за верификацију модификација стандардног Ми-8. На два Ми-8, повећана је дужина за 0.9 метара, стајни органи су увлачећи, а клизна врата су додата на десни бок трупа. Тај стандард има ознаку Ми-18, а коришћен је у Црвеној армији, у рату у Авганистану, а касније за обуку пилота за Ми-8/Ми-17. Ми-8Т, транспортна је верзија. То је вишенаменски хеликоптер, са масовном серијском производњом и са масовном оперативном употребом. Може превозити 24 војника, наоружан је са топом ПК и са невођеном ракетом С-5. Ми-8ТВК, је верзија са снажним наоружањем ваздух–тло, коришћена је за директну и ефикасну ваздушни подршку. Структура трупа је модификована са додата два спољашња носача, чиме су добијена 6 носача за убојна средства и са уграђеним покретним митраљезом калибра од 12,7-{mm}-, у носном делу трупа. Наоружање чине ракете С-5 калибра од 57-{mm}-, бомбе или противоклопне ракете АТ-2. Ми-171Ш на авиосалону.|десно|мини|250п Ми-8АМТШ, варијанта је транспортно–јуришног хеликоптера, са потпуно истим наоружањем као на Ми-24 и опремљен уређајима за ноћне услове видљивости. Извозна верзија има ознаку Ми-171Ш. У жаргону је овај хеликоптер добио надимак „терминатор“.
Командни хеликоптери Ми-8ИВ, варијанта је за летеће командно место при десанту. Карактеришу га комуникациона опрема, мноштво антена и доплер радар, са доње стране репа. Варијанта је добијена са преправком структуре трупа Ми-8Т. Намењен је за извоз, обележен је као Ми-9. Ми-8ППА, хеликоптер за прислушкивање, летећа је радио-платформа. Опремљен је са 6 антена, у “X”-облику на трупу. Развијен је само за извоз. Ми-8ПС, развијен је за радио везу, а и као командни хеликоптер. Ми-8СМВ, летећа електронска-платформа, користи се за подршку из ваздуха у ометању и обавештавању. Ми-8ВПК носи комуникационе уређаје, у контејнерима подвешеним на спољне носаче за убојна средства. Ми-19 је командни хеликоптер, летеће је командно место за команданте оклопних и пешадијских јединица (развијен је од Ми-8МТ/Ми-17). Ми-19Р је командни хеликоптер, сличан Ми-19, али је намењен за команданте ракетне артиљерије.
Помоћне војне намене Ми-8MB, војна–санитетска је верзија. Ми-8Р, извиђачка је верзија. Ми-8К , верзија је за артиљеријско осматрање и корекцију ватре.
Војна и Цивилна намена Македонски Ми-17 транспортно–јуришног хеликоптера.|десно|мини|240п Ми-8П је путничка цивилна верзија. Ми-8С, цивилна је ВИП путничко / транспортна верзија. Ми-8МПС, спасилачка је верзија, користи се углавном у Малезији у спасилачкој и ватрогасној служби. Ми-8МА, верзија за поларна истраживања на Арктику. Ми-8АТ, цивилна транспортна је верзија, са унапређеним моторима. Ми-8АТС, пољопривредна је верзија. Ми-8ТЛ, верзија је за истраживање ваздухопловних удеса.
Оперативна употреба Југославија
Српски Ми-т карго хеликоптер.|десно|мини|250п Југословенско ратно ваздухопловство, купило је 24 хеликоптера Ми-8Т. Исти су примљени од испоручиоца у периоду од маја 1968. до маја 1969. године и са њима су опремљене две ескадриле (12+12), новоформираног 119. транспортног пука у Нишу. Након тога, од 1973. године до раних 1980-их, Југославија је купила додатне хеликоптере Ми-8Т, са којима је опремила још две ескадриле 111. пука на војном аеродрому Плесо код Загреба и 790-ту ескадрилу у Дивуљама, код Сплита. Та ескадрила је припадала Југословенској ратној морнарици. Укупно, Југословенска народна армија је поседовала 92 хеликоптера Ми-8Т. Ти хеликоптери су били обележени са ХТ-40, док је са интерном модификацијом неколико хеликоптера подешено за електронско ратовање, у варијанти ХТ-40Е. Око 40 хеликоптера су били опремљени системом за гашење пожара.
Југословенски хеликоптери Ми-8, коришћени су у почетној кризи на граничним прелазима у Словенији, 27. јуна 1991. године, за транспорт војника и федералне полиције. Припадници словеначке територијалне одбране, оборили су један хеликоптер са ракетом земља–ваздух Стрела 2. Том приликом су погинули сви путници и посада хеликоптера.
Током проширења кризе на Хрватску и Босну и Херцеговину у процесу рушења СФРЈ, у зиму 1991. и у пролеће 1992. године, Југословенска народна армија, са хеликоптерима Ми-8 евакуисала је повређено особље, транспортовала своје људство и опрему при повлачењу у Србију и Црну Гору. У томе процесу су хрватске снаге са ватреним оружјем обориле један Ми-8, у близини Славонског Брода, 4. октобра 1991. године.
Након што су босански Срби прогласили своју државу, у пролеће 1992. године, неколико Ми-8 је остало у њиховом саставу. Војска Републике Српске, поседовала је 12 хеликоптера Ми-8Т који су били оперативни, све до Операција Коридор. У томе периоду, изгубљена су 3 хеликоптера Ми-8, од непријатељске ватре. Три хеликоптера Ми-8, користила је милиција хрватских Срба на, аеродрому Удбина, у Лици.
Хрватске снаге заробиле су један Ми-8, 23. септембра 1991. године, код Петриње када је хеликоптер Југословенског ратног ваздухопловства принудно слетео након што је оштећен од стрељачке ватре. Још 6 хеликоптера Ми-8Т и 18 Ми-8МТВ-1, купили су Хрвати од бивших земљама варшавског пакта током рата, али је исти само 16 преживело. Преостали Ми-8Тс су повучени из службе хрватског ратног ваздухопловства после рата, док је Ми-8МТВс наставио службу. Накнадно су купљени и хеликоптери Ми-171.