Привреда Кубе је економија у којој доминирају државна предузећа. Влада Кубе поседује и управља већином индустрија а већина радне снаге је запослена у државним институцијама. Након пада Совјетског Савеза 1991. године, владајућа Комунистичка партија Кубе подстакла је формирање радничких задруга и самозапошљавање.
Од 2000. године, запосленост у јавном сектору била је 76%, а запосленост у приватном сектору (која се углавном састоји од субвенција самозапошљавања) 23% - у поређењу са односом од 91% до 8% из 1981. године. Улагање је ограничено и захтева одобрење владе. Влада грађанима намеће највише цене разних добара. Куба је 2016. заузела 68. место од 182 земље, са индексом људског развоја од 0,775, што је знатно више од БДП-а по глави становника (95. место). Од 2012. године, јавни дуг државе износио је 35,3% БДП-а, инфлација је била 5,5%, а раст БДП-а 3%.
Трошкови становања и превоза су веома ниски. Кубанци добијају субвенције државе у виду образовања, здравства и хране.
Земља је постигла равномернију расподелу дохотка након кубанске револуције 1953-1959, након чега је уследио економски ембарго од стране Сједињених Држава (1960-). Током периода хладног рата, кубанска економија је била у великој мери зависна од субвенција Совјетског Савеза, које су у периоду од 1960. до 1990. биле укупне вредности 65 милијарди долара (преко три пута више од целокупне економске помоћи САД Латинској Америци), у просеку 2,17 милијарди долара годишње. То је чинило негде између 10% и 40% кубанског БДП-а, у зависности од године. Иако су огромне совјетске субвенције обогатиле државни буџет Кубе, оне нису довеле до напредније или одрживије кубанске економије; иако су га економисти описали као „релативно високо развијену извозну економију Латинске Америке“ 1959. и почетком 1960-их, основна економска структура Кубе изменила се врло мало између тадашњице и 1990. Дувански производи попут дувана и цигарета били су једини произведени производи међу водећим извозима Кубе, па чак су и оне произведене прединдустријским процесом. Кубанска економија је остала неефикасна.
Историја Пре револуције Иако је Куба од 1870-их припадала земљама са високим приходима из Латинске Америке, неједнакост у приходима је била праћена одливом капитала страним инвеститорима. Економија земље нагло је расла у раном делу века, подстакнута продајом шећера Сједињеним Државама.
Пре кубанске револуције, Куба је заузимала пето место на хемисфери по дохотку по глави становника, треће по животном веку, друго по власништву аутомобила и телефона по становнику, прво по броју телевизијских апарата по становнику. Близина Сједињених Држава учинила ју је познатом дестинацијом за одмор богатих Американаца. Њихове посете због коцкања, коњских трка и голфа учиниле су туризам важним економским сектором Кубе. Туристички магазин Cabaret Quarterly описао је Хавану као "град ужитка, бујну и раскошну богињу ужитака". Кубански диктатор Фулгенсио Батиста имао је планове да шеталиште Малекон уреди и направи хотеле и коцкарнице како би привукао још више туриста. До данас је хотел Хавана Ривијера једини који је изграђен пре него што је револуционарна влада преузела контролу.
Куба је имала индустрију шећерне трске чије је домаће тржиште било ограничено јер је становништво карактерисало хронична незапосленост и велико сиромаштво. Амерички монополи попут Бетлехемске челичне корпорације и Спејера добили су контролу над вредним националним кубанским ресурсима. Банке и читав финансијски систем у земљи, сву производњу електричне енергије и већину индустрије доминирале су америчке компаније. Амерички монополи су имали 25 посто наплоднијих земљишта на Куби. Више од 80 процената пољопривредног земљишта било је у власништву великих власника шећера или сточарства. Око 90 одсто извоза сировог шећера и дувана у земљу је било за Сједињене Државе. Године 1956. компаније у власништву САД контролисале су „90 одсто телефонских и електричних услуга, око 50 одсто у железници за јавни превоз и отприлике 40 процената у производњи сировог шећера“. Према извештају који је објавило Министарство за трговину, добитак од ових инвестиција прикупили су амерички бизнисмени што је довело до незадовољства кубанских становника.
Педесетих година 20. века већина кубанске деце није похађала школу. Око 87 посто градских домова имало је струју, али и само 10 посто сеоских домова. Само 15 процената сеоских домова имало је текућу пијаћу воду. Скоро половина руралног становништва била је неписмено, као и око 25 процената укупног становништва. Сиромаштво и незапосленост у руралним подручјима покренули су масовне миграције у Хавану. Више од 40 процената кубанске радне снаге 1958. било је незапослено.
Кубанска револуција Фидел Кастро је 3. марта 1959. године преузео контролу над кубанском телефонском компанијом, која је била подружница Међународне корпорације за телекомуникације. Ово је прва од многих национализација које је направила нова влада а одузета имовина износила је 9 милијарди америчких долара.
Након револуције из 1959. године, од грађана се није тражило да плаћају порез на лични доходак. Влада је такође почела да субвенционише здравство и образовање за све грађане; ова акција створила је снажну националну подршку новој револуционарној влади.
Након што су СССР и Куба поново успоставили своје дипломатске односе у мају 1960. године, СССР је почео да купује кубански шећер у замену за нафту. Када су рафинерије нафте попут Shell, Texaco и Esso одбиле да пречишћавају совјетску нафту, Кастро је национализовао и нафтну индустрију, преузевши рафинерије на острву. Данима касније, као одговор, САД су у потпуности смањиле кубанску квоту за шећер а Двајт Д. Ајзенхауер је цитиран рекавши да "Ова акција представља економске санкције против Кубе. Сада морамо да се се надамо другим потезима у будућности - економским, дипломатским и стратешким".
Дана 7. фебруара 1962. Кенеди је проширио ембарго САД на готово сав амерички увоз.
Године 1970. Фидел Кастро покушао је мотивисати кубански народ да производи 10 милиона тона шећера, како би повећао извоз и повећао економију. Уз помоћ већине кубанског становништва, земља је успела да произведе 7,56 милиона тона шећера. У јулу 1970. након завршетка жетве, Кастро је преузео одговорност за неуспех, а касније исте године окривио је министра индустрије шећера рекавши: „Ти технократи, генијалци, супер-научници ме уверили да знају шта треба да ураде како би произвели десет милиона тона. Али, прво је доказано да они нису знали како то да раде и друго, да су искористили остатак економије примајући велике количине ресурса. . . док постоје фабрике које би се могле побољшати бољом расподелом ресурса који су додељени према плану од десет милиона тона."
Током револуционарног периода, Куба је била једна од ретких земаља у развоју која је пружала страну помоћ другим земљама. Страна помоћ је започела изградњом шест болница у Перуу почетком 1970-их. Та помоћ се проширила и касније до 1970-их, у којој је око 8000 Кубанаца радило у иностранству. Кубанци су градили стамбене објекте, путеве, аеродроме, школе и друге објекте у Анголи, Етиопији, Лаосу, Гвинеји, Танзанији и другим земљама. До краја 1985. године 35.000 кубанских радника помогло је у изградњи пројеката у двадесетак азијских, афричких и латиноамеричких земаља.
За Никарагву 1982. године Куба се обавезала да ће обезбедити пољопривредну и машинску опрему вредну преко 130 милиона долара, као и око 4000 техничара, лекара и наставника.
Куба је 1986. године је исплатила 10,9 милијарди долара дуга Париском клубу. Куба је 1987. престала да плаћа та дуговања. Године 2002. Куба је платила јапанске зајмове од око 750 милиона долара.
После револуције Кубански бруто домаћи производ опао је за најмање 35% између 1989. и 1993. године због губитка 80% својих трговинских партнера и совјетских субвенција. Овај губитак субвенција поклопио се с падом светских цена шећера. Шећер се од 1985. до 1990. продавао добро али се та индустрија током 1990.-1991. срушила и није се опоравила пет година. Куба је совјетским гаранцијама била изолована од светских цена шећера. Међутим, кубанска економија је почела поново да јача након брзог побољшања трговинских и дипломатских односа Кубе и Венецуеле након избора Хуга Чавеза у Венецуели 1998. године, који је постао најважнији трговински партнер Кубе и дипломатски савезник.
Ово доба означено је као "Посебно раздобље у време мира" које је касније скраћено на "Специјално раздобље". Часопис Канадског лекарског удружења тврди да је "глад на Куби током овог периода била изазвана политичким и економским факторима сличним онима који су средином 1990-их изазвали глад у Северној Кореји, на основу тога што су обе земље имале ауторитарне режиме који су ускраћивали људима храну јер су приоритет имали само војска и елита државе. " Други извештаји дали су подједнако лошу слику, описујући да Кубанци морају да прибегавају једући све што би могли да пронађу, од животиња у хаванском зоолошком врту до домаћих мачака. Иако је колапс довео до свеопште глади грађана, стопа смртности није била нешто другачија.
Влада је предузела неколико реформи како би зауставила вишак ликвидности, повећала подстицаје радне снаге и ублажила озбиљне несташице хране, робе широке потрошње и услуга. Да би ублажила економску кризу, влада је увела неколико тржишно оријентисаних реформи, укључујући отварање туризма, омогућавање страних инвестиција, легализацију америчког долара и одобравање самозапошљавања за око 150 занимања. (Ова политика је касније делимично обрнута, тако да иако амерички долар више није прихваћен у предузећима, Кубанцима је још увек законито да поседују валуту.) Ове мере резултирале су скромним економским растом. Либерализована пољопривредна тржишта уведена у октобру 1994. године, на којима државни и приватни пољопривредници имају производњу изнад квоте по слободним тржишним ценама и прошириле су се алтернативе легалне потрошње и смањиле цене на црном тржишту.
Напори владе да смањи субвенције нерентабилним предузећима и да смањи новчану масу довели су до тога да се полу-званични курс за кубански пезос кретао од 120 на долар у лето 1994. на 21 на долар до краја 1999. године Пад БДП-а је заустављен 1994. године, када је Куба пријавила раст од 0,7%, праћено повећањем од 2,5% у 1995. години и 7,8% у 1996. години. Раст се поново успорио у 1997. и 1998. години на 2,5%, односно 1,2%. Један од кључних разлога који се наводи био је признавање да је производња шећера постала неекономична. Осврћући се на овај период кубански председник Фидел Кастро касније је признао да је учињено много грешака: „Земља је имала много економиста и не намеравам их критиковати, али хтео бих да вас питам зашто раније нисмо открили да су наши нивои производње шећера били немогући. Совјетски Савез се срушио, нафта је коштала 40 долара за барел, цене шећера су биле ниске, па зашто нисмо рационализовали индустрију? “ Услови живота у 1999. су били знатно испод нивоа и за 1989. годину.
Опоравак привреде Због континуираног раста туризма, економски раст је започео 1999. године уз пораст БДП-а од 6,2%. Затим је ниво порастао, уз раст БДП-а од 11,8% у 2005. години, према подацима владе. Кубанска економија је у 2007. години порасла за 7,5%, што је више од просека у Латинској Америци. Сходно томе, кумулативни раст БДП-а од 2004. године износио је 42,5%. thumb|350px|right|Кретање БДП-а Кубе Међутим, од 1996. године држава је почела да уводи порез на доходак самозапосленим Кубанцима. Куба је 1958. била трећа у региону по БДП-у по глави становника, а превазишли су је само Венецуела и Уругвај. До 2007. године се спустио на 9., 11. или 12. место у региону.