Ненад Парента (Задар, 19. децембар 1913 — Београд, 20. септембар 1941) био је лекар, учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
Потиче из свештеничке породице. Његов отац Милош Парента био је професор и ректор Карловачке богословије. Школовао се у Книну, Сремским Карловцима и Београду, где је живео од 1927. године. Током студија на Медицинском факултету укључио се у револуционарни студентски покрет. Године 1934. постао је члан Савеза комунистичке омладине (СКОЈ), а четири године касније и Комунистичке партије (КПЈ).
Радио је на ширењу утицаја КПЈ међу студентима медицине и са групом лекара написао је књигу Народно здравље у Совјетском Савезу. Године 1940. запослио се у Железничкој болници на Дедињу, а недуго потом постао је секретар Другог рејонског комитета КПЈ. Након окупације, заједно са родитељима, сестрама и супругом Славком Морић укључио се у Народноослободилачки покрет (НОП). На самом почетку окупације био је организатор неколико акција против окупатора, током којих је извршено паљење полицијске архиве у Управи града Београда и организована помоћ и прихват војника Југословенске војске из заробљеничког логора на Дедињу.
Активно је радио на прикупљању оружја, санитетског материјала, муниције и новчаних средстава, као и на јачању партијске и скојевске организације. Организовао је неколико санитетских курсева, као и мрежу илегалних станова. У стану његових родитеља на Неимару, као и у његовом стану на Црвеном крсту, одржавани су састанци ПК КПЈ за Србију, преузимале су се и предавале важне поруке, а ту су долазили и илегално боравили истакнути руководиоци НОП. Јула 1941. био је један од учесника у организацији акције спасавања Александра Ранковића из затворске болнице. Учествовао је у организовању партијских веза, којима је из Београда у партизанске одреде пребачено више стотина добровољаца.
Ухапшен је 18. септембра 1941. на Неимару. Упркос мучењу у Специјалној полицији никога није одао, због чега је убијен након неколико дана. Током рата страдале су његове сестре Олга и Гордана Парента.
За народног хероја је проглашен 27. новембра 1953. године.
Биографија Рођен је 19. децембра 1913. у Задру. Потицао је из свештеничке породице. Његов отац Милош Парента био је православни свештеник из села Ислам Латински у задарском залеђу, а мајка Зорка, рођена Новаковић, домаћица из Задра. Имао је старију сестру Олгу, сестру близнакињу Гордану и млађу сестру Татјану. Завршетком Првог светског рата Задар је припао Краљевини Италији, а пошто је Милош, као заговорник уједињења свих јужнословенских народа, сматрао да треба да буде укључен у састав тада формиране Краљевине СХС учествовао је у протестима против италијанске окупације, због чега је ухапшен од италијанских власти и затворен око годину дана. Породица Парента се најпре септембра 1921. преселила у Книн, а потом 1922. у Сремске Карловце, где је Милош Парента, добио професорску службу у Карловачкој богословији, чији је ректор био од 1923. до пензионисања 1928. године. Ненад је у Карловцима завршио основну школу и кренуо у Карловачку гимназију, а даље школовање наставио је у Трећој мушкој реалној гимназији у Београду, где се 1927. преселила његова породица.
Студије и партијска активност Након завршетка гимназије уписао је 1932. Медицински факултет у Београду. Управо тих година револуционарни студентски покрет обнављао је своју делатност на Универзитету, заустављену увођењем Шестојануарске диктатуре. Студенти-комунисти били су веома активни у штрајковима, демонстрацијама, протестима и другим видовима борбе коју су београдски студенти водили за демократизацију земље и очување аутономије Универзитета, на коју су власти углавном одговарале силом. Један од тада већих студентских бунтова био је априла 1932, када је на Правном, Техничком и Медицинском факултету одржан масовни студентски протест против доношења Уредбе о Универзитету, којом је повређена његова аутономија. Овај протест претворио се у демонстрације против хапшења и протеривања студената, што је резултирало десетодневном обуставом рада Универзитета. Крајем 1933. и почетком 1934. обновљен је рад Универзитетског комитета КПЈ, организације СКОЈ и партијских комитета на свим факултетима. Обновљеним Факултетским комитетом на Медицинском факултету руководили су Паве Пап и Мома Марковић. Парента се управо у то време прикључио студентском покрету и током 1934. постао члан Савеза комунистичке омладине (СКОЈ).
Како би се обрачунале са све јачим комунистичким покретом на Универзитету, који је у условима ограничене демократије, првих година након диктатуре, преко разних студентских удружења, успео да политички ангажује и студенте некомунисте, власти Краљевине Југославије су јануара 1935. у Вишеграду формирале логор у које интернирана група студента. Приликом штрајка солидарности са ухапшеним студентима 2. фебруара 1935. код зграде Капетан-Мишиног здања дошло је до сукоба студената-комуниста и студената-националиста и том приликом је убијен студент права Мирко Срзентић. Идуће године, приликом генералног штрајка студената Београда, Загреба, Љубљане, Скопља и Суботице против фашизације земље и политике Владе Милана Стојадиновића, 4. априла 1936. у поновном сукобу студената-комуниста и студената-националиста у згради Медицинског факултета убијен је студент права Жарко Мариновић. Ови трагични догађаји знатно су утицали на антирежимско расположење студената, који се све више везивали за студентска удружења, којима су у великом броју руководили комунисти.
Парента је као члан СКОЈ радио на ширењу утицаја тада илегалне Комунистичке партије (КПЈ) међу студентима Медицинског факултета, међу којима су тада били многи касније истакнути учесници револуционарног и партизанског покрета, као што су — Владо Поповић, Осман Карабеговић, Бошко Вребалов, Владета Поповић Пинецки, Стевица Јовановић и др. Након пријема у КПЈ 1938. радио је на организовању и јачању партијских и скојевских организација, као и политичкој агитацији међу младим радницима и занатлијама. На ширењу комунистичких идеја радио је иступајући на јавним скуповима које је организовала КПЈ преко постојећих легалних друштава и организација. Са групом од 16 лекара, комуниста и њихових симпатизера, учествовао је 1940. у писању зборника радова Народно здравље у Совјетском Савезу, у коме је кроз ауторске чланке представљена брига за народно здравље и стање медицине у Совјетском Савезу. Зборник је припремио за издавање Редакциони одбор Синдиката лекара Београда у коме су поред Паренте, били Милош Поповић, Сима Милошевић, Велизар Косановић, Дејан Поповић, Љубомир Живковић, Миодраг Јовановић и Милутин Зечевић.
десно|мини|Спомен-биста Ненада Паренте у Улици војводе Степе на Вождовцу, рад вајара Милана Бесарабића из 1983. На одслужење војног рока у Југословенској војсци отишао је 1939. након дипломирања. После повратка из војске почетком 1940. стажирао је на Инфективној клиници, а касније се запослио у Болници државног саобраћаја, познатој као „Железничка болница”, на Дедињу (данас КБЦ Др Драгиша Мишовић). Готово у исто време изабран је за секретара Другог рејонског комитета КПЈ, који је обухватао територију од Главне железничке станице, Немањином улицом, преко Славије и Аутокоманде, па Авалским друмом све до железничке станице у Раковици, односно простор Западног Врачара, Дедиња, Бањице и Раковице, укључујући и комплекс клиничких болница на Западном Врачару. У оквиру Другог рејона постојало је осам партијских ћелија — две у клиничким болницама, по једна у ложионици на железничкој станици, у државној маркарници, у Министарству пољопривреде и у Индустрији мотора у Раковици, док су остале биле уличне ћелије. Заједно са Парентом, у Другом рејонском комитету деловали су Лајош Јо и Жика Петровић Дебели Године 1940. оженио се студенткињом медицине Славком Морић, родом из Шибеника, која је такође припадала револуционарном студентском покрету.
Народноослободилачка борба После Априлског рата и окупације Југославије, 1941. читава породица Парента (отац, мајка, сестре и супруга) укључила се у Народноослободилачки покрет (НОП). Стан његових родитеља, у Сазоновој улици 70 коришћен је након бомбардовања Београда, априла 1941. као сигурна локација за одржавање састанака Покрајинског комитета КПЈ за Србију, пошто Ненад и његова супруга нису били евидентирани од стране полиције као комунисти, а отац Милош је био угледни свештеник. У то време, седиште Покрајинског комитета било је у оближњој Шуматовачкој улици, а након 22. јуна 1941. састанке су одржавали у Улици краљевића Томислава 73 на Котеж Неимару, у стану његовог колеге Марка Анафа. Такође, за смештај илегалаца коришћен је и стан, у коме су становали Ненад и Славка, у Улици Јована Рајића 2 на Црвеном крсту. Ту су долазили и илегално боравили истакнути комунистички руководиоци — Благоје Нешковић, Петар Стамболић, Спасенија Цана Бабовић, Милентије Поповић и други.
У касарнама на Бањици и Дедињу, у близини Железничке болнице, у којој је радио, Немци су на почетку окупације оформили пријемни логор „160” за заробљене војнике Југословенске војске, који су прикупљани од почека рата 6. априла до половине маја. Био је ово највећи од три сабирна заробљеничка логора, који су се још налазили у Белом Потоку и Панчеву. Заробљеници из ових логора транспортовани су возом у Немачку, у највећем броју у логоре у Нирнбергу и Оснабрику. Након поправке железничког моста преко Саве убрзан је њихов транспорт, па су последњи заробљеници напустили Београд половином јула 1941. године. Током постојања овог логора доктор Парента је налазио разне начине како би помогао заробљеницима у организовању бекства и њиховом прихвату. Процењује се да је у овим акцијама спашено преко 200 војника из прихватног логора, кроз који је прошло више од 20.000 заробљеника. Најповољнији моменат за њихово бекство било је одвођење на присилни рад на рашчишћавању рушевина у граду.
На почетку окупације Београда, 3. маја 1941, када квислиншки апарат још није био организован у довољној мери, Парента је организовао групу скојеваца која је упала у просторије Четвртог (антикомунистичког) одсека Опште полиције, у згради на Обилићевом венцу 4, са циљем да запали део полицијске архиве. Немци су на време опазили пожар и успели да га угасе, па је на тај начин сачувана полицијска архива, која је током окупације обилно користила Специјалној полицији, формираној управо тих дана углавном од бивших полицијских агената из предратног Четвртог одсека.
мини|лево|Орден народног хероја Одлукама Мајског саветовања ЦК КПЈ, одржаног у Загребу почетком маја 1941. Комунистичка партија отпочела је припрему оружаног устанка, након чега су генерални секретар КПЈ Јосип Броз Тито и чланови Политбироа ЦК КПЈ прешли из Загреба у Београд. У току припрема устанка, као секретар рејонског комитета Ненад Парента је обављао разне послове. Пошто се на терену његовог рејона, на Западном Врачару, налазио комплекс клиничких болница одржавао је везу са свим лекарима и другим медицинским особљем, који су били чланови или симпатизери КПЈ, а радили су у овим болницама. Једно време, привремено, одржавао је везу и са здравственим радницима са подручја других рејона, па је на тај начин знао скоро све београдске медицинаре који су били чланови КПЈ. Један од првих задатака на припреми оружане борбе за Месни комитет КПЈ за Београд било је организовање курсева прве помоћи у циљу стручног оспособљавања што више људи који би могли пружити неопходну помоћ рањеницима. Током маја и јуна 1941. одржавани су курсеви по групама које су бројале од 6 до 20 чланова, углавном омладинки. Организатори и предавачи на курсевима били су лекари, лекарски помоћници и медицинске сестре. Парента је организовао четири курса прве помоћи, на којима је предавао заједно са својим колегом Теодором Бороцким. Ови курсеви одржани су у просторијама кројачке радионице Драгомира Нешића у Јакшићевој улици, у стану Јелице Ковачевић у Крунској улици, у стану Милорада Цукућанина у Скадарској улици и у стану породице Комбелић у Господар Јевремовој улици.