Никонова књижевна реформа () jе била књижевна и језичка реформа, која је средином 17. века покренута у Руском царству, за време владавине цара Алексеја I и (1645-1676) и московског патријарха Никона (1652-1666). У склопу реформе извршене су уредничке промене и исправке у литургијским и осталим црквеним књигама, уз уједначавање литургијског и књижевног рускословенског језика, чиме је постављена основа за настанак стандардне новомосковске, односно званичне синодалне редакције црквенословенског језика.
За потребе реформе, ради упоређивања садржаја, прикупљене су литургијске књиге из разних периода и крајева, укључујући и књиге са јужнословенских простора, такође и са Свете Горе, у чему је значајну улогу одиграо Иван Петров Тафраљи, који је у то време боравио у европским областима Османског царства.Иван Петров Тафрали – буг. uni-vt.bg
Против Никонових реформи иступио је низ утицајних црквених личности, што је довело до унутрашњих спорова, а потом и до црквеног раскола у виду појаве староверачког покрета, који се одвојио од Руске патријаршије.Основные этапы книжной справы
Никонове реформе и њихове последице су током 18. века, путем ширења рускословенске црквене књижевности међу Србима, извршиле знатан утицај и на развој литургијске и књижевне праксе у српској средини (рускословенски језик код Срба).
Види jош
Старословенски језик Црквенословенски језик Рускословенски језик Староруски језик Староруска књижевност Славјано-грчка академија
Референце
Литература
Категорија:Руска православна црква Категорија:Црквенословенски језик Категорија:Хришћанство у Русији Категорија:Руско царство Категорија:Књижевне норме