Оснивање и успон Османског царства је историјски период који је почео оснивањем Османског беглука 1299. године а завршио се освајањем Цариграда 29. маја 1453. године. Током овог периода мали политички ентитет којим је владала Османска династија у северозападном анадолском региону у Битинији, трансформисао се из малог беглука на византијској византијској граници у царство које је обухватало Балканско полуострво и Анадолију. Из тог разлога, овај период у историји царства се назива Прото-империјална ера. Током већег дела овог периода, Османлије су биле само једна од многих конкурентских држава у региону и ослањале су се на подршку локалних ратних вођа и вазала како би задржале контролу над својим подручјем. До средине 15. века османски султани су успели да акумулирају довољно личне моћи и ауторитета да успоставе централизовану империјалну државу, процес који је остварио султан Мехмед II Освајач (владао: 1451-1481). Освајање Цариграда 1453. године сматра се симболичним тренутком када се османска држава у настајању трансформисала из пуког беглука у царство, означавајући велику прекретницу у њеној историји.

Узрок успеха Османлија не може се приписати ниједном појединачном фактору, и они су се разликовали током периода док су се Османлије стално прилагођавали променљивим околностима.

Почетке овг периода у четрнаестом веку, веома је тешко за историчаре да их проучавају због недостатка писаних извора. Ни један писани документ не постоји о периоду владавине Османа I, а веома мали број је сачуван о осталом периоду 14. века. Османлије нису знали историју Османовог живота све до 15. века, више од стотину година после његове смрти. Због тога је велики изазов за историчаре да направе разлику између чињеница и мита о његовом животу. Један историчар је отишао чак тако далеко да је описао период Османовог живота као "црну рупу".

Анадолија пре Османлија мини|Грубо израђена мапа Анадолских бејлика око 1300. године Почетком 13. века Анадолија је била подељена између две релативно моћне државе: Византије на западу и Румског султаната на централном платоу. Равнотежа између њих била је нарушена монголском инвазијом и освајањем Румског султаната након битке код Косе Дага 1243. године и поновним освајањем Константинопоља од стране византијске династије Палеолога 1261. године, што је усмерило византијску пажњу ка анадолској граници. Монголски притисак приморао је номадска турска племена да мигрирају на запад, у сада слабо заштићену византијску територију. Од 1260-их година надаље, Анадолија је све више почела да клизи из византијске контроле, јер су турски анадолски бејлици основани и на некадашњим византијским територијама и територијама бившег Румског султаната.

Политички ауторитет у западној Анадолији био је екстремно расцепкан крајем тринаестог века, подељен међу локално успостављеним владарима, племенским групама, светим ликовима и ратним вођама, са византијском и селџучком влашћу која је увек била присутна, али брзо слабила. Расцепканост власти довела је до тога да неколико историчара описује политичке ентитете Анадолије из тринаестог и четрнаестог века као таифе, или "ситне краљевине", у поређењу са касном средњовековном муслиманском Шпанијом. Снага ових група је у великој мери зависила од њихове способности да мобилишу војнике. Западна Анадолија је тада била расадник активности пљачкаша, са ратницима који су вољно служили оног који се чинио највише способним да им пружи могућности за пљачку и славу.

Почеци Османске државе

Османска династија је добила име по првом владару Османске државе, Осману I. Према каснијој османској историји, он је потомак једног турског племена које је мигрирало из средње Азије након монголских освајања. На основу кованица које су коване током његове владавине, сазнаје се да је његов отац био Ертугрул, али други детаљи "су превише митолошки да би се узимали здраво за готово." Порекло османске династије тако остаје неразјашћено, увијено у митове и легенде, а идентитет племена и предака Османа није сигурно познат.

Исто тако, ништа се не зна о томе како је Осман први пут установио свој беглук (бејлик) јер извори, ни један од њих није савремен, пружају много различитих и супротстављених прича о почетку. Оно што је извесно је да се у једном тренутку у касном тринаестом веку Осман појавио као вођа малог беглука са центром у граду Согут у северозападној анадолској регији Битинији. Османску државу је првобитно подржавала племенска војна снага номадских турских група, које је водио у нападима на византијских територија у региону. Ово османско племе није било засновано на крвним везама, већ на политичкој сврси. Тако је прихватало све оне који су желели да се придруже, укључујући и људе византијског порекла. Османској држави придружиле су се неколико великих ратничких породица, од којих је барем једна грчко-хриршћанског порекла, од Козе Михаила. Nevertheless, Islam played a role in Ottoman self-identity from the very start, as evidenced by a land grant issued by Osman's son Орхан Гази in 1324, describing him as "Champion of the Faith".

Гази и газије у раној османској историји

Аустријски историчар Пол Витек је 1938. године објавио утицајни рад под називом Успон Османског Царства, у којем је изнео аргумент да је рана османска држава изграђена на идеологији исламског светог рата против немуслимана. Такав рат је био познат као газа, а ратник у њему се звао гази. Витекова формулација, касније позната као "теза о Гази", имала је утицај током већег дела двадесетог века и навела је историчаре да приказују ране Османлије као ревне религиозне ратнике посвећене ширењу ислама. Почевши од осамдесетих, историчари су све више почели да критикују Витекову тезу. Историчари сада признају да појмови газа и гази нису имали стриктно религиозне конотације за ране Османлије, и често су се користили у секуларном смислу да се једноставно односе на упаде у противничким територијама. Поред тога, рани Османлије нису били ни строги ортодоксни муслимани и били су вољни да сарађују са немуслиманима, а неколико пријатеља првих османских владара били су или немуслимани или недавно преобраћени. Идеја о светом рату постојала је током четрнаестог века, али то је само један од многих фактора који су утицали на османско понашање. Тек касније, у петнаестом веку, османски писци су ретроактивно почели приказивати ране Османлије као ревне исламске ратнике, како би осигурали племенито порекло њихове династије која је до тада изградила интерконтинентално исламско царство.

Демографија Анадолија и Балкан били су погођени пандемијом црне смрти након 1347. године. Урбани центри и насељена подручја су девастирани, док су номадске групе трпеле мање последице. Први турски упади на Балкан почели су убрзо након тога. Депопулација која је проистекла из куге била је тако готово сигурно главни фактор у успеху ране османске експанзије на Балкан и допринела слабљењу Византијског царства и депопулацији Цариграда.

Влада

Током овог раног периода, пре него што су Османлије средином 15. века успеле да успоставе централизовани систем власти, овлашћења владара била су "далеко више ограничена и у великој мери зависила од коалиција и савеза" међу различитим моћницима унутар царства, укључујући и турске племенске вође и балканске савезнике и вазале.

Када се османска држава први пут појавила крајем 13. века под вођством Османа I, имала је племенску организацију без сложеног административног апарата. Како се османска територија ширила, њени владари су се суочавали са изазовом управљања све већом популацијом. У почетку су Османлије усвојиле модел Румског султаната, а до 1324. године биле су у стању да издају бирократске документе на персијском језику у селџучком стилу.

Експанзија ране османске државе била је подстакнута војном активношћу пограничних ратника (), од којих је османски владар у почетку био само први међу једнакима (латински:primus inter pares). Већи део државне централизације одвијао се у супротности са овим пограничним ратницима, који су презирали османске напоре да их контролишу. На крају, Османлије су успеле да подреде и усмере војну моћ газија како би освојиле царство, док су ратнике све више подредили њиховој вољи.

Рани Османлије су придобијали подршку због ниских пореских стопа којима су њихови субјекти били оптерећени. То је одражавало и идеолошку забринутост за добробит њихових субјеката, али и прагматичну потребу да се заради лојалност новоприклоњених популација. Како је османска држава централизована током петнаестог века, овај релативно лагани порески терет се повећао, што је изазвало критике од савременика који су видели такву централизацију у негативном светлу.

Од посебног значаја за османлијски успех била је њихова способност да одрже царство нетакнутим од генерације до генерације. Док су друге турске групе често делиле своја подручја између синова преминулог владара, Османлије су стално држале царство уједињеним под једним наследником.

Државна централизација

Процес централизације је уско повезан са приливом муслиманских учењака из централне Анадолије, где се под урбанистичком и руралном владавином развила више урбана и бирократска турска цивилизација по моделу Румског султаната. Посебно утицајна била је породица Чандарли, која је дала неколико великих везира у раној Османској држави и утицала на њен институционални развој. Нешто након 1376. године, Кара Халил, глава породице Чандарли, охрабрио је Мурата I да уведе порез од једне петине на робове који су узимани у рату, познатији као пенчик. То је омогућило османским владарима да организују нову личну војску, познату као јањичари (турски: yeniçeri). Такве мере фрустрирале су газије на које су се Османлије ослањале да би одржале своја војна освајања и створиле трајне тензије унутар државе. Током владавине Мурата I отворена је и канцеларија војног судије (турски: Kazasker), што указује на све већи степен друштвене стратификације између нове војно-административне класе (турски: askeri) и остатка друштва. Мурат I је такође увео праксу именовања одређених пограничних ратника као "господара границе" (турски: uc begleri). Таква моћ именовања показала је да османски владари више нису били само први међу једнакима већ су седели на врху хијерархије вођства. Како би отворено прогласио овај нови статус, Мурат је постао први османски владар који је усвојио титулу султана.

Од 1430-их година, али вероватно и раније, Османлије су спроводиле редовне катастарске премере територија под њиховом влашћу, израђујући регистарске књиге познате под називом тахрир дефтери. Ови катастарски регистри омогућили су османској држави да организује дистрибуцију права на пољопривредно опорезивање војној класи тимариота, коњаника који су прикупљали приходе од земље у замену за служење у османској војсци. Тимариоти су долазили из различитих средина. Неки су остварили своју позицију као награду за војну службу, док су други потомци предосманске аристократије и једноставно наставили да прикупљају приходе од својих старих земаља, које сада служе османској војсци. Многи од њих су прешли у ислам, док су други остали хришћани.

Од великог симболичког значаја за османску централизацију била је пракса да су османски владари обично настојали да прате војску на бојном пољу, укључујући и њихову спремност да учествују у бици. Убрзо након освајања Цариграда 1453. године, Мехмед II Освајач је обуставио ову праксу, указујући да османски владар није више био обичан погранични ратник (гази), већ суверени владар царства. Престоница царства је пребачена из Једрене, града симболички повезаног са пограничним газијама, у Константинопољ, град са дубоким царским конотацијама због своје дуге историје као главног града Византије. Ово је било симболично и практично виђено као тренутак дефинитивног преласка државе из пограничног беглука у царство.

Војска