Александрова победа () је уље на платну из 1529. године немачког сликара Албрехта Алтдорфера, пионира пејзажа у сликарству и оснивача Дунавске школе. Слика приказује Битку код Иса 333. године п. н. е. у којој је Александар Велики осигурао одлучну победу над Даријем III од Персије и добио кључну моћ у својој кампањи против Персијског царства. Слика је широко сматрана Алтдорферовим ремекделом и један је од најпознатијих примера ренесансног пејзажног сликарства познатог као светски пејзаж, који овде достиже невиђену величину.
Војвода Виљем IV Баварски наручио је Александрову победу 1528. године, као део скупа историјских дела која је требало да висе у његовој минхенској резиденцији. Модерни коментатори указују на то да је слика, захваљујући обилној употреби анахронизма, имала за циљ да Александрову херојску победу код Иса упореди са савременим европским сукобом са Османским царством. Поготово, пораз Сулејмана Величанственог у опсади Беча могао је бити инспирација за Алтдорфера. Може се открити религијска подморска струја, посебно на необичном небу; ово је вероватно било инспирисано пророчанствима Данила и савременом забринутошћу у Цркви о предстојећој апокалипси. Александрова победа и још четири слике које су биле део Виљемовог почетног скупа налазе се у музеју уметности Стара пинакотека у Минхену.
Тема
лево|мини|Детаљ Александра Великог са мозаика Битка код Иса око 100. године п. н. е.|alt=Млади, обријан човјек у тешком оклопу седи на смеђем коњу. На прсима има лице медузе. Иако његови саборци носе металне кациге, само његова кратка, коврчава тамна коса штити га од смртоносног ударца. У десној руци држи осовину дугог копља. Његово одлучно лице окренуто је у оштар профил десно од слике.
Александар III Македонски, познат као Александар Велики, био је антички грчки краљ Македоније који је владао од 336. године п. н. е. до своје смрти 323. године п. н. е. Широко се сматра једним од највећих војних тактичара и стратега у историји, и сматра се непораженим у биткама. Познат по свом војном вођству и харизми, увек је лично предводио своју војску и одлазио на фронтове борбе. Освајањем Персијског царства и уједињењем Грчке, Египта и Вавилона, он је створио највеће царство античког света и помогао у ширењу хеленизма широм Европе и Северне Африке.
Александар је на своју експедицију да освоји Персијско царство кренуо у пролеће 334. године п. н. е. смирујући зараћене грчке државе и учврстивши своју војну моћ. Током првих месеци македонског преласка у персијску Малу Азију, Дарије III — краљ Персије — углавном је игнорисао присуство Александрових 40 хиљада људи. Битка код Граника, која се догодила у мају, била је први покушај Персије да се супротстави окупаторима, али је битка завршила лаком Александровом победом. Током следеће године, Александар је узео већину западне и приморске Мале Азије присиљавајући сатрапе на капитулацију на свом путу. Наставио је копненим путем, путујући североисточно кроз Фригију пре него што се окренуо на југоисток према Киликији. Након што је у октобру прошао Килкиијске капије, Александар је освајање одложио због грознице у Тарсу. Дарије је у међувремену сакупио војску од 100.000 војника (неки древни извори наводе преувеличане бројке од преко 600.000 војника) и лично је усмерио преко источних падина планине Аманус. Почетком новембра, када је Александар наставио пут око залива Иса од Малуса преко Иса, две армије су се ненамерно мимоишле једна с другом на супротним странама планина. Ово је било одлучно за Даријеву предност: сада иза Александра, он је био у стању да спречи повлачење и блокира снабдевање које је Александар успоставио у Ису. Тек када се Алекандер настанио у Мириандрусу, луци на југоисточним обалама залива Искрендерун, сазнао је за персијски положај. Одмах се вратио својим путем до реке Пинарус, јужно од Иса, да би пронашао Даријеву војску која се окупила дуж северне обале. Уследила је Битка код Иса.
мини|300px|alt=Војни дијаграм. Река протиче кроз доњу леву дијагоналу. На једној страни су Персијанци, са Оријенталцима и грчким плаћеницима, а са друге су Македонци, са Александром и Парменионом. Нагиб оближњих планина се смањује од десног врха до обале залива у доњем левом углу.|Почетне диспозиције у Бици код Иса. Река Пинарус раздваја зараћене стране, а Ис је 11 km на северу. Коњица је концентрисана на обалама залива Искендерун (или залива Ис) са обе стране. Александар се посвећује правилном приступу са својом коњицом, што је одбранило персијско подножје.
Даријев почетни одговор је био дефанзиван: одмах је оградио обалу реке са колцима да би спречио непријатељски прелаз. Основана је авангарда издајничких грчких плаћеника и персијске краљевске страже; као што је било уобичајено за персијске краљеве, Дарије се сместио у средиште ове авангарде, како би могао ефикасно слати наредбе било којем делу своје велике војске. Група персијске лаке пешадије ускоро је послата у подножје, јер се сумњало да ће Александар приступити здесна, далеко од обале. Маса коњице којом је командовао Набарсанес заузела је персијско десно.
Александар је направио опрезан и спор напредак, намеравајући да своју стратегију темељи на структури персијске силе. Он је водио бок своје коњаничке чете на десној страни, док је солунска коњица била упућена лево, као противник Набарсанесовој коњичкој јединици. Свестан важности подножја са десне стране, Александар је послао групу лаке пешадије, стреличара и коњице да истисну одбрану коју је Дарије тамо имао. Подузеће је било успешно — Персијанци који нису убијени били су приморани да траже уточиште више у планинама.
Када је био у домету непријатеља, Александар је дао наредбу. Он је предводио напад његове тешко наоружане коњаничке јединице, која је брзо направила дубоке посекотине у персијском левом боку. Македонско лево крило, којим је командовао Парменион, у међувремену је протерано назад од стране Набарсанесове велике коњице. Централна фаланга Македонаца прешла је реку и сукобила се са одметнутим грчким плаћеницима који су били испред Даријеве авангарде. Док се коњаничка јединица гурала даље у персијску левицу, појавила се опасност да ће Дарије искористити јаз који је настао између Александра и остатка његове војске. Када је био сигуран да је лево крило осакаћено и да више није претња, Александар је поправио ситуацију померајући коњицу да нападне персијски центар у боку. Неспособна да поднесе додатни притисак, персијска авангарда била је приморана да се повуче са обале реке, дозвољавајући македонској фаланги да настави свој напредак и подигне притисак на Парменионово лево крило.
Схвативши да је напад Александарове коњице био незаустављив, Дарије и његова војска су побегли. Многи су убијени у журби, гажени од стране оних који су побегли с њима или су се срушили са својим коњима. Неки су побегли у тако удаљена подручја као што су Египат, а други су се поново ујединили са Даријем на северу. Почетак мрака завршио је потеру након отприлике 20 km; затим се Александар присетио своје војске и почео сахрањивати мртве. Даријева породица остала је у персијском логору; објављено је да их је Александар добро третирао и уверио их у Даријеву сигурност. Даријева краљевска кочија нађена је одбачена у јарку, као и његов лук и штит.
Древни извори су приказивали различите бројке жртава у Бици код Иса. Плутарх и Диодор са Сицилије проценили су приближно 100.000 персијских смрти, за разлику од 450 македонских смртних случајева које је пријавио Квинт Курције Руф.De Sélincourt, У сваком случају, вероватно је да је убијено више Персијанаца док су бежали него у бици, Птолемеј I, који је служио Александру током битке, приповеда како су Македонци прешли преко кланца на телима својих непријатеља током потере.
Македонско освајање Персије трајало је до 330. године п. н. е. када је Дарије убијен и Александар је освојио титулу краља. Александар је умро 323. године п. н. е. недуго након што се се вратио из кампање на индијском потконтиненту. Узрок смрти остаје предмет дебате.
Историја Ранији радови мини|Свети Ђорђе и аждаја (1510)
Албрехт Алтдорфер се сматра једним од оснивача западне пејзажне уметности. Био је сликар, архитекта и гравер, као и вођа Дунавске школе немачке уметности. Као што показују слике попут Свети Ђорђе и аждаја (1510) и Алегорија (1531), велики део Алтдорферових радова карактерише везаност за изваљене пејзаже који замрачују фигуре унутар њих; Александрова победа сажима овај аспект његовог стила. Посебно у односу на слику Свети Ђорђе и аждаја, историчар Марк В. Роскил напомиње да „се игра са помоћним материјалом пејзажа [у Алтдорферовом делу] и орнаментално разрађује тако да одзвања у смислу одвојеног и негостољубивог окружења”. Инспирисан својим путовањима око Аустријских Алпа и реке Дунав, Алтдорфер је сликао низ пејзажа који уопште не садрже фигуре, укључујући Пејзаж са пешачким мостом (; око 1516) и Дунавски пејзаж у близини Регенсбурга (; око 1522-25). То су били први „чисти” пејзажи још од антике. Већина Алтдорферових пејзажа направљена је у вертикалном формату, за разлику од модерне концепције жанра. Хоризонтални пејзаж био је иновација Алтдорферовог фламанског савременика Јоакима Патинира и његових следбеника.
мини|лево|Минијатура са Тријумфалне процесије (1512–16) Алтдорфер је такође створио много религиозних уметничких дела, као одраз његовог побожног католицизма. Његове најчешће теме су Богородица и Христов живот и страдање. Као и Александрова победа, ове слике често приказују велика величанства и користе небо да пренесу симболичко значење. Ово значење није једнако у Алтдорферовој збирци — на пример, визија залазећег сунца означава губитак и трагедију на слици Себастијански олтар, Христ на Маслинској гори (), али служи као симбол моћи и славе у Александровој победи. Лари Силвер из часописа The Art Bulletin објашњава да је Александрова победа слична, а истовремено и у директном контрасту са Алтдорферовим претходним радом: „Уместо мирног крајолика склоништа за хришћанске догађаје или свете личности, ово платно нуди једну од главних епохалних сусрета древне историје... Ипак, упркос својим глобалним или космичким димензијама, Александрова победа и даље изгледа као Алтдорферове раније, контемплативне лиминалне пејзаже склоништа, заједно са стеновитим врховима, воденим телима и удаљеним дворцима.” Иако је Александрова победа нетипична за Алтдорфера у својој величини и по томе што приказује рат, његова Тријумфална процесија () — илуминирани рукопис из 1512-16 по наруџбини Максимилијана I, цара Светог римског царства — описана је као концептуални претходник.–202 Процесија је створена паралелно са Тријумфом Максимилијана, серијом од 137 дрвореза које су заједно направили Алтдорфер, Ханс Спрингинкли, Албрехт Дирер, Леонард Бек и Ханс Шојфелин.
Утицаји мини|лево|Девица Марија са дететом, дело Матијаса Гриневалда (око 1515. године)
Најзначајнији савремени утицај на Алтдорфера био је Матијас Гриневалд. Историчар уметности Хорст В. Јансон је приметио да њихове слике „показују исту 'непослушну' машту”. Елементи Александрове победе - посебно небо - упоређени су са Гриневалдовим делом Девица Марија са дететом, што чини део његовог ремекдела, Исенхајмски олтар. Лука Кранах Старији, такође повезан са Дунавском школом, био је још један важан утицај на Алтдорфера. Према Роскилу, радови Кранаха од око 1500. године „дају значајну улогу у поставкама пејзажа, користећи их као позадине за повећање портрета, као и за слике пустињака и светаца визионара”, и изгледа да играју „припремну улогу” за почетак чистог пејзажа. Алтдорфер дугује велики део свог стила, посебно у свом религиозном делу, Албрехту Диреру; Лари Силвер пише да је Алтдорферова „употреба уверљивих немачких крајолика у комбинацији с небеским феноменима за његову религијску нарацију” чврсто везана за традицију „коју је моделовао Албрехт Дирер”.