Окупација Константинопоља или окупација Цариграда () (13. новембар 1918. – 4. октобар 1923.), је окупација престонице Османског царства, од стране британских, француских и италијанских снага, одвијала се у складу са споразумом са Мудроса, којим је окончано учешће Османског царства у Првом светском рату. Прве француске трупе ушле су у град 12. новембра 1918., а следећег дана стигле су и британске трупе. Италијанске трупе су се искрцале у Галати 7. фебруара 1919.
Савезничке трупе су окупациону зону поделиле на основу делова Константинопоља и организовале савезничку војну управу почетком децембра 1918. Окупација је имала две фазе: почетна фаза у складу са Примирјем са Мудроса почела је 1920. формалним Севрским споразумом. Коначно, Лозански мир 1923., потписан 24. јула 1923., означио је крај окупације. Последње савезничке трупе напустиле су град 4. октобра 1923., а прве турске трупе, којим је командовао Шукру Наили-паша (3. корпус), свечано су ушле у град 6. октобра 1923. Од тада се сваке године 6. октобар обележава као Дан ослобођења Истанбула (турски: İstanbul'un Kurtuluşu).
Град је 1918. по први пут променио турску власт од пада Цариграда 1453. Окупација града заједно са грчком окупацијом Смирне довела је до мобилизације Турског националног покрета и почетка Турског рата за независност.
Позадина мини|300px|Грчки авијатичари на аеродрому у Сан Стефану, након Примирја са Мудроса
Османлије су процениле да је становиништво у Константинопољу 1920. године бројило између 800.000 и 1.200.000 становника, прикупљањем статистичких података од различитих верских тела. На несигурност у процени су утицале небројане ратне избеглице и неслагање око граница града. Половина становништва или нешто мање су били муслимани, остатак су углавном чинили грчки православци, јерменски православци, и јевреји који су пре рата имали знатан удео у западноевропску популацију становништва.Clarence Richard Johnson Constantinople To-day; Or, The Pathfinder Survey of Constantinople; a Study in Oriental Social Life, Clarence Johnson, ed. (New York: Macmillan, 1922) p. 164ff.
Легалност окупације Примирје са Мудроса, закључено 30. октобра 1918. године, које је означило крај учешћа Османског царства у Првом светском рату, помиње окупацију Босфорске и Дарданелијске тврђаве. Сомерсет Калдорп, британски представник, је 30. октобра 1918. године изјавио да Тројна антанта нема намеру да руши турску владу или да је ставља под окупацијом "окупирањем Константинопоља".Criss, Bilge, , Ово вербално обећање и неспомињање окупације Константинопоља у примирју није променило реално стање Османског царства. Адмирал Сомерсет Калдорп представља британску позицију као "ненаклоњену ниједном Турчину".Simsir BDOA, 1:6. Османска страна се вратила из престонице са посебним писмом од Калдорпа, упућеног Рауфу Орбеју, у ком у име британске владе обећава да ће окупација британских и француских војника бити усмерена само на утврђења на мореузима. А мали број османских војника могао би да остане на окупираним подручјима као симбол суверенитета.Yakn Tarihimiz, Vol. 2,
Султанова позиција Према речима Сер Хораса Рамболда 9-ог баронета, британског амбасадора у Константинопољу (1920–1924), султан Мехмед VI никада није схватио или прихватио кемализам, националну перспективу Турског националног покрета. Никада није схватио значај војно-политичких догађаја који су уследили након Примирја са Мудроса, али није ни схватао да је подела Османског царства била одраз његовог заточеништва. Према њему, он и његов близак круг људи су представљали вољу свих Турака. Међутим постојала је група правих Турака који су били лојални и радили су да спасу царство по сваку цену. Највјероватније на основу њихових индивидуалних активности, неки од турских револуционара су пали у / ван султанове дефиниције Турка. Такође, према Рамболду, султан је тврдио да је Мустафа Кемал био македонски револуционар непотврђеног порекла, Бекир Кундух је био Осетинац и да су други индивидуални револуционари били Албанци, Черкези, итд. Штавише, Рамболд је тврдио да је султан сматрао да ће отпор против савезника уз подршку бољшевика довести Турску до исте судбине као и Азербејџанску Демократску Републику, која је постала Азербејџанска ССР. Идеологија која стоји иза султанове перцепције догађаја имала је сасвим другачији поглед на дешавања.
У наредним годинама, Енвер-паша је отишао у Москву а касније у средњу Азију, где је његова крајња намера била да поврати власт (против савезника) уз помоћ бољшевика кроз организацију Савеза исламских револуционарних друштава и спајању са Партијом народног савета. Турски национални покрет није уступио место бољшевицима, већ су склопили мир са савезницима. Енвер-паша је убијен у борби против Црвене армије. Ататуркове реформе укинуле су калифат а Калифатски покрет није успео да спасе османског калифа.
Војна администрација мини|280px|Оклопна крстарица Авероф грчке морнарице у Босфору, 1919. мини|280px|Британске окупационе снаге у луци Каракој, испред приобалне трамвајске линије. Зграда у сецесионом стилу у позадини је штаб Турске приморске линије (Türkiye Denizcilik İşletmeleri).
Савезници нису поштовали мировни споразум при заузимању османских територија. Само 13 дана након Примирја са Мудроса, француска бригада је ушла у Константинопољ 12. новембра 1918. Прве британске трупе ушле су у град 13. новембра 1918. Почетком децембра 1918., савезничке трупе окупирале су делове Константинопоља и успоставиле су савезничку војну администрацију.
Италијански батаљон са 19 официра и 740 војника се 7. фебруара 1919. искрцао у Галати, а дан касније су им се придружили 283 карабинијера, којима је командовао пуковник Колонел Каприни. Карабинијери су преузели полицијске задатке.
Француски генерал Франше д’Епере је 8. фебруара 1919. ушао у град на коњу пред којим су ишла два његова војника. Наводи се да је таквим уласком желео да имитира улазак Мехмеда II 1453. године након пада Константинопоља, и да покаже да је османски суверенитет над царским градом завршен.
Комисија је 10. фебруара 1919. поделила град на 3 зоне управљања: Стамбул (стари град) је додељен Французима, Пера-Галата Британцима, а Кадикој и Скутари Италијанима.
Сомерсет Калдорп, децембар 1918. – август 1919. Након примирја, високи комесар адмирал Сомерсет Калдорп био је распоређен као војни саветник у Константинопољу. Његов први задатак било је хапшење у јануару 1919. године између 160 и 200 особа из владе Тевфик-паше.Public Record Office, Foreign Office 371/4172/13694 Из те групе, он је послао тридесет на Малту (Малтешки изгнаници).
Оснивање власти Британци су окупили бројне припаднике старе власти и интернирали их на Малти, чекајући суђење за наводне злочине током Првог светског рата. Калдорп је затварао само турске чланове владе Тевфик-паше и војно-политичке личности. Желео је да пошаље поруку да је војна окупација на снази и да се непоштовање завршава грубом казном. Његови ставови нису били подржани од стране других партнера. Француска влада им је приговарала "да за разлику од муслимана-Турака бугарски, аустријски и немачки преступници још увек нису ухапшени нити злостављани".Public Record Office, Foreign Office, 371/4172/28138 Међутим, влада и султан су разумјели поруку. У фебруару 1919., савезници су обавештени да Османско царство у сагласности са пуним апаратом власти прихвата окупационе снаге. Било који извор сукоба (укључујући Јерменско питање) истраживала би комисија, којој би неутралне владе могле приложити два правна начелника. Калдорпова кореспонденција Министарству иностраних послова била је: "Предузета акција хапшења била је веома задовољавајућа и, мислим, да је застрашујуће деловала на Одбор за унију и прогрес Константинопоља".Public Record Office, Foreign Office, 371/4172/23004
Решавање конфликта мини|280px|Константинопољ, 23. мај 1919.: Протест против окупације Султан је у потпуности схватио Калдорпову поруку. Постојала је источњачка традиција даровања ауторитета током озбиљних сукоба, понекад и "падања глава". Није било вишег циља од очувања интегритета османских институција. Ако би се Калдорпов гнев могао смирити тиме што би се окривило неколико чланова Одбора за унију и прогрес, Османско царство би на тај начин могло добити блажи третман на Париској мировној конференцији.Vahakn N. Dadrian, (1997): 31. Суђења су почела у Истанбулу 28. априла 1919. године. Тужилаштво је представило "четрдесет и два оверена документа која поткрепљују оптужбе, многе датуме, идентификацију пошиљаоца шифре и писма и имена прималаца." Dadrian, "The Turkish Military Tribunal's Prosecution", Војни суд је 22. јула неколико оптужених прогласио кривим за нарушавање конституционализма и да су одговорни за масакре.The verdict is reproduced in Akçam, Armenien und der Völkermord, Током читавог периода османских суђења од 28. априла 1919. до 29. марта 1920. године, она су се одвијала веома лоше и са повећаном неефикасношћу, јер су претпостављени криви људи већ били замишљени као жртва за спас царства. Међутим, према окупационој власти, у питању је била историјска правда савезника. Калдорп је писао Лондону: "показало се као фарса и штети нашем властитом престижу и турској влади".Public Record Office, Foreign Office, 371/4174/118377 Савезници су сматрали да су османска суђења представљала трагедију правде, тако да је османска правда морала бити замењена са западном правдом премештањем суђења на Малту као "међународни суд". "Међународни" суд одбија да користе било који доказ представљене од стране османских судова. Када је међународни суд био организован, Калдорпа је заменио Џон де Робек. Џон де Робек је рекао у вези са суђењима "да се њихови докази не могу задржати ни у једном процесу." Public Record Office, Foreign Office, 371/4174/136069 Сви малтешки изгнаници су пуштени.
Нови покрет мини|десно|230px| Савезничке окупационе трупе марширају дуж Гранд ру д Пера Калдорп је био узнемирен када је сазнао да је победник Галипољске битке постао генерални инспектор за Анадолију, а понашање Мустафе Кемала у том периоду није ишло у правцу побољшања ствари. Калдорп је ургирао да Кемал буде опозван. Захваљујући пријатељима и симпатизерима Мустафе Кемала у владиним круговима, развијен је 'компромис' којим је моћ главног инспектора ограничена, бар на папиру. "Генерални инспектор" је била титула која није имала овлашћења да командује. Калдорп је почео да схвата Кемала и његову улогу у оснивању Турског националног покрета. Због тога је 23. јуна 1919. послао извештај о Мустафи Кемалу у министарству спољних послова. Његов извештај је примио Џорџ Кидсон из источног департмана. Капетан Херст (Британска армија) у Самсуну је још једном упозорио Калдорпа на Турски национални покрет, али су његове јединице замењене гуркијском бригадом. 210px|мини|десно|HMS M1 у Константинопољу Калдорпу је додељена друга позиција и он је 5. августа 1919. напустио Константинопољ. 210px|десно|мини|Death of a Turkish soldier during a British raid against Mızıka watchhouse at Şehzadebaşı on March 16, 1920
Џон де Робек, август 1919.–1922.
У августу 1919. Џон де Робек заменио је Сомерсета Калдорпа титулом "врховни командант Медитерана и високи комесар у Константинопољу". Био је одговоран за активности у вези са Русијом и Турском (Османско царство-Турски национални покрет).
Џон де Робек је био веома забринут пркосним расположењем османског парламента. Када је 1920. стигао, забрињавали су га извјештаји да су знатне залихе оружја допирале до турских револуционара, од којих су део из француских и италијанских извора. У једном од својих писама у Лондон, питао је: "Против кога ти извори раде?"