Грузијско–јерменски рат био је краткотрајни погранични окршај који се десио у децембру 1918. године између новооснованих република Грузије и Јерменије, углавном због контроле над бившим окрузима Тифилиске губерније, Лорију и Ахалкалакију.
У марту 1918. године Русија је потписала Брест-литовски мир и на тај начин пристала да се врате територије Османском царству стечене током Руско-турског рата 1877.-1878. Ове територије, међутим, више нису биле под функционалном контролом руске централне владе, њима су управљали Грузини, Јермени и Азери преко Закавкаског Сејма. Мировна конференција у Трабзону имала је за циљ да реши овај спор, али када конференција није донела решење Османлије су покренуле војну кампању да би преузеле контролу над регионом. Под упорним нападом, Закавкаски колектив се на крају распао са Грузинима, Јерменима и Азерима који су прогласили независне националне државе крајем маја 1918. године. 4. јуна, Османско царство је потписало Споразум у Батумију са сваком од трију земаља из Кавказа, који је окончао сукоб и доделио је Османлијама јужну половину етнички-јерменске провинције Лори и области Акалкалакија. Против воље Јерменије, Грузија је, уз подршку немачких официра, заузела северни Лори и успоставила војне положаје дуж реке Џорагет.
Када су Османлије потписале Примирје са Мудроса у октобру, од њих је тражено да се повуку из овог региона. Јерменија је брзо преузела контролу над територијом коју су претходно контролисале Османлије, а сукоби између Јерменије и Грузије почели су 18. октобра. Отворени рат почео је почетком децембра, након што дипломатски напори нису успели решити питање спорне границе, и наставили су се до 31. децембра, када је потписан прекид ватре посредством Уједињеног Краљевства, остављајући спорну територију под заједничком грузијском и јерменском администрацијом.
Позадина
Руска револуција
Након Фебруарске револуције, Привремена руска влада основала је Специјални Закавкаски комитет који ће управљати овим подручјем. Међутим, након Октобарске револуције, Специјални Закавкаски комитет је замењен 11. новембра 1917. године Закавкаским комесаријатом са седиштем у Тбилисију. Комесаријат је потписао Споразум у Ерзинџану са Османским царством 5. децембра 1917. године, чиме је окончан локални оружани конфликт са Османлијама. Комесаријат је активно настојао да потисне бољшевички утицај док је истовремено вршио пут ка независности Кавказа од бољшевичке Русије. То је укључивало оснивање законодавног тела, Закавкаског Сејма, коме је комесаријат предао своју власт 23. јануара 1918. године, након што су бољшевици распуштили Руску конститутивну скупштину. Сецесионистички и антибољшевички дневни ред на крају је довео до сукоба Сејма са централном владом. Руси су 3. марта потписали Брест-литовски мир који је означавао излазак Русије из Првог светског рата. У уговору, Русија је пристала да врати територије стечене током Руско-турског рата 1877-1878, не узимајући у обзир да су те територије сада биле под ефективном контролом јерменских и грузијских снага. Мировна конференција у Трабзону, између Османског царства и Сејма, почела је 4. марта и трајала је до априла. Османлије су понудиле да повуку своје претензије на Кавказу у замену за повратак провинција источне Анатолије које су изгубили у Брест-литовском споразуму.
Независност thumb|right|Застава краткотрајне Закавкаске Демократске Републике |alt=flag of three even colored horizontal stripes, in yellow, black and red. Током преговора на мировној конференцији, османски представници су извршили велики притисак на закавкаску делегацију да прогласи независност, јер су били вољни да потпишу споразум са Закавказјем само ако су независни од Русије. Закавкаски Сејм је повукао своје представнике са конференције 31. марта како би разматрали понуде Османског царства. Вођа закавкаске делегације Акаки Чхенкели је 5. априла прихватио Брест-литовски споразум као основу за будуће преговоре. Сејм је такође прогласио формалну независност од совјетске Русије проглашавајући оснивање Закавкаске Демократске Републике. Међутим, непријатељства су се наставила између нове републике и Османског царства, а до 25. априла османска војска је преузела контролу над Карсом и углавном се вратила на својим предратним положајима. У Батумију је 11. маја почела нова мировна конференција између Закавказја и Османског царства. На конференцији су Османлије додатно прошириле своје захтеве који су сада укључивали и Тбилиси, Александропољ и Вагаршапат. Османска војска је почела војну кампању 21. маја биткама код Сардарабада, Абарана и Каракилисе.
thumb|left|Чланови Грузијског националног савета|alt=A crown of approximately 40 men standing on a set of steps in front of stone balcony Од тог тренутка, водећи грузијски политичари гледали су на савез са Немачком као на једином начину да се спречи окупирање Грузије од стране Османског царства. Тако је Грузијски национални савет прогласио независност Демократске Републике Грузије 24. маја и два дана касније потпишу споразум у Потију са Немачком, стављајући се под Немачку заштиту. Наредног дана, Муслимански национални савет прогласио је независност Азербејџанске Демократске Републике. Напуштен од својих савезника, Јерменски национални савет је објавио декларацију о независности 28. маја. Османско царство је 4. јуна потписало мировни споразум у Батумију са сваком од три Закавкаске државе, чиме је сукоб са Османлијама окончан. Споразум је јужну половину етнички-јерменске провинције Лори и округа Акалкалаки доделио Османлијама, али није јасно одредио границе између нових земаља Закавказја. Као одговор на одлуке споразума и како би османским властима ускратили директан пут до Тбилисија, грузијске јединице подржане од стране немачких официра заузеле су северни део округа Лори и успоставиле своје страже дуж реке Џорагет.
Почетни сукоби
Почетком октобра 1918. године Османлије су се повукле из јужног дела Лорија, чиме је елиминисан територијални тампон између Јерменије и Грузије. Јерменска војска је брзо попунила празнину тако што је 18. октобра преузела контролу над већим делом јужног Лорија у одсуству било каквог отпора. Први инцидент између Јерменије и Грузије догодио се истог дана када је јерменски војни одред заузео железничку станицу у селу Кобер код Тумањана, одбијајући накнадни захтев Немаца да се повуку. Локални граничари су позвали помоћ, а Грузијска влада је одговорила тако што је послала два оклопна воза и одред од 250 војника, што је присилило Јермене да напусте Кобер. Пет дана касније, три јерменске чете напале су и разбиле немачке гарнизоне у близини села Каринж. Раније је Грузијска влада у Тбилисију примила писмо од јерменског премијера Хованеса Кажазнунија, у коме је затражено да се Грузија повуче из округа Лори, како би се избегла катастрофална криза за обе земље. Сукоби су се интензивирали од 25. до 27. октобра, а ниједна страна није остварила предност, све док Грузини нису послали већу чету са оклопним возом да подрже своје немачке савезнике. Само дан касније, Грузијска влада је примила телеграм од Јерменије у којем је објаснила да су напади резултат неспоразума и предложено је да се сазове конференција за решавање граничног питања. Јерменске трупе су 27. октобра напустиле два окупирана села и повукле се на југ.
Неуспели дипломатски покушаји
Услови Примирја са Мудроса између Османског царства и савезника захтевали су од Османлија да напусте Кавказ. Одлазак Османлија створио је вакуум моћи у пограничном подручју, посебно између Јерменије и Грузије. Јерменија и Грузија почеле су билатералне разговоре у новембру 1918. године, а Грузија је послала специјалног изасланика у Јереван. Истовремено, Грузија је позвала нове независне владе Кавказа у Тбилисију на конференцију са главним циљем решавања граница и питања од заједничког интереса. Генерална идеја конференције била је добро прихваћена од стране Јерменске владе, међутим, влада Јерменије узела је изузетак у погледу опсега и брзих временских рокова конференције. Нарочито, Јерменија није била заинтересована да расправља о граничним питањима на конференцији. Јерменија је наговестила да ће учествовати, препознајући брзо променљиво политичко окружење после Првог светског рата, али је поново нагласила да неће расправљати о питањима разграничења. Генерално, међутим, Грузија је са своје позиције затражила да граница са Јерменијом буде у складу са границом бивше руске царске Тифлиске губерније, док је Јерменија тражила да граница одговара етничком саставу или старијим историјским границама.
Конференција је почела 10. новембра у Тбилисију а присуствовале су само Азербејџанска Демократска Република и Планинска Република Северног Кавказа. Јерменска делегација је првобитно изјавила да нису били у могућности да присуствују због лошег железничког саобраћаја између Јеревана и Тбилисија. Грузијска делегација предложила је да се почетак конференције одложи за 13. новембра како би се угодно сместили, али су их Јермени одбили из неколико разлога, укључујући недостатак или спремност и јасноћу у неколико питања. Јерменска делегација је наставила да одлаже, а Грузија је прво одложила почетак конференције за 20. новембар, а затим за 30. новембар. Након последњег одлагања, конференција се распала, а пет дана касније, 5. децембра, грузијска мисија на челу са Симоном Мдиванијем напустила је Јереван. Грузија је касније обавестила Јерменију о својој спремности да искључи дискусију о граничним споровима из програма конференције, али Јерменија је још једном одложила одговор, наводно због саботаже телеграфских линија.
Пре него што је напустила Јереван, Мдиванијева мисија је почела разговоре са владом Јерменије, током који је Јерменија показала спремност да се одрекне претензија на Ахалкалакију и Борчало у замену за грузијску помоћ за поновно заузимање Карабаха или помоћ у претензијама над историјским територијама Западне Јерменије. Грузијска влада је међутим одбила такве понуде, јер нису желели да се уплићу у нови сукоб са османском војском. Усред неуспелих преговора, Грузија је распоредила трупе у селима у близини границе, што је само повећало напетост ситуације.
Отворена непријатељства
Јерменска офанзива thumb|Јерменске трупе 1918. г. Почетком децембра 1918, Грузини су били суочени са регионалном побуном на подручју Лори, углавном у селу Узунлар. Локални гарнизон у селу Узунлар био је нападнут од стране незадовољних локалних сељака, што је довело до убиства једног грузијског војника, а преостали војници су били разоружани и заробљени. Грузини су тврдили да су се јерменски војници из 4. пешадијског пука прерушили у разбојнике и подстакли побуну, док је Јерменија заузела став да су догађаји резултат грузијског суровог понашања према локалној јерменској етничкој популацији. Као одговор генерал Варден Тсулукидзе је послао 200 војника у то подручје како би угушили побуну. Одред је, међутим, био неспособан да пружи било какву помоћ, јер су их дочекали тешком паљбом.
Борчали/Лори округ