Ели Визел ( ʾĔlîʿezer Vîzel;Recording of Elie Wiesel saying his name at TeachingBooks.net Сигету Мармациеј, 30. септембар 1928 — Менхетн, Њујорк, 2. јул 2016) био је амерички књижевник румунског порекла, политички активиста, добитник Нобелове награде за мир 1986. године и преживела жртва Холокауста. Визел је аутор 57 књига, написаних углавном на француском и енглеском језику, укључујући и књигу Ноћ — дело засновано на његовим искуствима као јеврејског затвореника у концентрационим логорима Аушвиц и Бухенвалд.
Поред писања, Визел је био и професор хуманистичких наука на Универзитету у Бостону, који је након смрти Визела у његову част основао Центар за јеврејске студије Ели Визел (). Визел се залагао за права Јевреја и помогао је у оснивању Меморијалног музеја Холокауста у Сједињеним Државама у Вашингтону. У својим политичким активностима, он је такође водио кампању у корист жртава угњетавања у местима попут Јужне Африке, Никарагве, Косова и Судана. Поред тога, јавно је осудио геноцид над Јерменима из 1915. године и до краја живота остао снажан бранитељ људских права. Лос Анђелес Тајмс га је описао као „најзначајнијег Јевреја у Америци”.
Визел је 1986. године био овенчан Нобеловом наградом за мир, а у то време га је норвешки Нобелов комитет назвао „гласником човечанства”, наводећи да је, кроз своју борбу да се помири са „својим личним искуством потпуног понижења и крајњег презира за човечанство приказаним у Хитлеровим логорима смрти”, као и „практичним радом на успостављању мира”, Визел је људима пренео поруку „мира, помирења и људског достојанства”. Био је члан управног одбора Њујоршке фондације за људска права и остао активан у фондацији до краја свог живота.
Биографија Детињство и ране године Ели Визел је рођен 30. септембра 1928. године у Сигетуу (данас Сигету Мармациеј, у округу Марамуреш, у Карпатским планинама у Румунији. Рођен је као дете Шлома Визела и Саре Фиег. Код куће, Визелова породица је већи део времена говорила јидиш, али исто тако и немачки, мађарски и румунски. Његова мајка, Сара, била је ћерка Додија Фиега, познатог хасидисте из породице Визница и фармера из околног села. Додије је био активан и имао је поверење у заједници.
Визелов отац, Шломо, усадио му је снажан смисао за хуманизам, охрабрујући га да учи хебрејски и да чита књижевност, док га је његова мајка охрабривала да проучава Тору. Визел је рекао да његов отац представљао разлог, док је његова мајка Сара промовисала веру. Визелу је речено да његова генеалогија води назад до рабина Шлома, сина Јицака, и да је био потомак књижевника рабина Јешајахуа бен Абрахама Хоровица ха-Левија.Wiesel, Elie, and Elie Wiesel Catherine Temerson (Translator). "Rashi (Jewish Encounters)." . Schocken, 01 Jan. 1970. Web. 27 Oct. 2016.
Виесел је имао три сестре — старије сестре Беатриче и Хилду, и млађу сестру Ципору. Беатриче и Хилда су преживеле рат и поново су се ујединиле са Визелом у француском сиротишту. На крају су сви заједно емигрирали у Северну Америку, где се Беатриче преселила у Монтреал, Квебек, Канада. Ципора, Шломо и Сара нису преживели Холокауст.
Године заробљеништва и Холокауст У марту 1944. године, Немачка је окупирала Мађарску, која је проширила Холокауст у ту земљу. Визел је тада имао 15 година, те је са својом породицом, заједно са остатком јеврејског становништва града, био смештен у један од два заточеничка гета постављеним у Марамарошсигету (Сигет), граду у којем је рођен и одрастао. У мају 1944. године, мађарске власти, под немачким притиском, почеле су да депортују јеврејску заједницу у концентрациони логор Аушвиц, где је око 90% људи убијено по доласку.
Одмах након што су послани у Аушвиц, његова мајка и његова млађа сестра су убијене. Визел и његов отац били су изабрани да обављају посао све док су били способни за то, након чега је требало да буду убијени у гасним коморама. Визел и његов отац су касније депортовани у концентрациони логор у Бухенвалду. До тог трансфера, признао је Опри Винфри, његова примарна мотивација за покушај преживљавања Аушвица је била спознаја да је његов отац још увек жив: „Знао сам да ће, ако ја умрем, и он умрети.”, Oprah Winfrey broadcast visit, January 2006 Након што су одведени у Бухенвалд, његов отац је умро пре ослобођења логора. У Ноћи, Визел је подсетио на срамоту коју је осећао када је чуо да је његов отац претучен и он није могао да му помогне."Elie Wiesel, Holocaust Survivor And Nobel Laureate, Dead At 87", Huffington Post, July 2, 2016
Визел је тетовиран са затвореничким бројем „А-7713”, а тетоважа се налазила на његовој левој руци. Логор је ослобођен од стране Треће армије Сједињених Држава 11. априла 1945. године, када су затвореници били спремни да буду евакуисани из Бухенвалда.See the film Elie Wiesel Goes Home, directed by Judit Elek, narrated by William Hurt.
Француска По завршетку Другог светског рата и ослобађању, Визел се придружио транспорту 1.000 деце која су преживела Бухенвалд, а која су транспортована у Екуи, у Француској, где je Œuvre de secours aux enfants (OSE) успоставила центар за рехабилитацију. Визел се потом придружио мањој групи од 90 до 100 дечака из православних домова који су тражили кошер објекте и виши ниво верског обреда; збринули су их у дому у Омблоју под управом Џудит Хемендингер. Овај дом је касније пресељен у Таверни и функционисао до 1947. године.. September 21, 2014
Након тога, Визел је отпутовао у Париз, где је научио француски језик и студирао књижевност, филозофију и психологију на Сорбони. Слушао је предавања филозофа Мартина Бубера и егзистенцијалисте Жана Пола Сартра, а своје вечери проводио је читајући дела Фјодора Достојевског, Франца Кафке и Томаса Мана.
Када је имао 19 година, почео је да ради као новинар, пишући на француском, док је истовремено предавао хебрејски језик и радио као хорски службеник. Писао је за израелске и француске новине, укључујући Tsien in Kamf (на јидишу).Snodgrass, Mary Ellen. Beating the Odds: A Teen Guide to 75 Superstars Who Overcame Adversity, ABC CLIO (2008) pp. 154–156
Године 1946, након што је сазнао да је Иргун бомбардовао хотел Краљ Давид, Визел је покушао да се придружи подземном ционистичком покрету. Године 1948. превео је чланке са хебрејског на јидиш за иргунске часописе, али никада није постао члан организације.. Elie Wiesel, Robert Franciosi. "Elie Wiesel: Conversations". University Press of Mississippi, 2002. p. 81. "Interviewer: Why after the war did you not go on to Palestine from France? Wiesel: I had no certificate. In 1946 when the Irgun blew up the King David Hotel, I decided I would like to join the underground. Very naively I went to the Jewish Agency in Paris. I got no further than the janitor who asked: "What do you want?" I said, "I would like to join the underground." He threw me out. About 1948 I was a journalist and helped one of the Yiddish underground papers with articles, but I was never a member of the underground." Године 1949. отпутовао је у Израел као дописник француских новина L'arche. Потом је био ангажован као дописник из Париза за израелске новине Yedioth Ahronoth, након чега је постао њихов међународни дописник.
Десет година након рата, Визел је одбио да пише о својим искуствима током Холокауста. Почео је да преиспитује своју одлуку након састанка са француским писцем Франсоом Моријаком, добитником Нобелове награде за књижевност 1952. године, који је на крају постао Визелов блиски пријатељ. Моријак је био побожан хришћанин који се борио у француском отпору током рата. Он је упоредио Визела са „Лазаром који се уздиже из мртвих” и видео из Визелових мучених очију, „Божју смрт у души детета”., Hill and Wang (2006) p. ix Моријак га је убедио да почне писати о својим страшним искуствима.
Визел је први пут написао мемоар од 900 страница И свет памти тишину () на јидишу, који је објављен у скраћеном облику у Буенос Ајресу. Визел је 1955. године прерадио скраћену верзију рукописа на француском језику La Nuit. Преведен је на енглески као Night 1960. године. Књига је продата у неколико примерака након објављивања, али је ипак привукла интересовање рецензената, што је довело до телевизијских интервјуа са Визелом и састанака са књижевним личностима, међу којима и са Солом Белоуом.
Након повећане популарности, роман је коначно преведен на 30 језика са десет милиона продатих примерака у Сједињеним Државама. У једном тренутку режисер Орсон Велс је желео да на основу романа креира играни филм, али је Визел одбио, осећајући да ће његови мемоари изгубити своје значење ако буду изречени без ћутања између његових речи. Опра Винфри је овај роман довела у центар пажње након што га је ставила у селекцију за свој клуб књига 2006. године.
Сједињене Америчке Државе Године 1955, Визел се преселио у Њујорк као страни дописник израелског дневника, Yediot Ahronot. Године 1969. оженио је Марион Ерстер Роуз, која је била из Аустрије, а која је такође превела многе његове књиге. Имали су једног сина, Шлома Елишу Визела, названог по Визеловом оцу.Telushkin, Joseph. "Rebbe", pp. 190–191. HarperCollins, 2014.
У Сједињеним Државама је написао преко 40 књига, од којих је већина била фикција о Холокаусту и романи. Као аутор је награђен низом књижевних награда и сматра се једним од најважнијих у описивању Холокауста из веома личне перспективе. Као резултат тога, неки историчари приписују Визелу да је појму Холокауста дао његово садашње значење, иако није сматрао да та реч адекватно описује тај историјски догађај.Wiesel:1999, 18.
Године 1975. Ели Визел је заједно са Леонардом Феином основао часопис Момент (Moment).
За књигу и представу из 1979. године Суђење Богу (The Trial of God) се каже да се заснива на његовом стварном искуству сведочења три Јевреја у Аушвицу, који су били близу смрти, и судили Богу, под оптужбом да је Он тлачио Јевреје. Што се тиче његових личних уверења, Визел је себе називао агностиком.
Визел је такође играо улогу у почетном успеху The Painted Bird Јерзија Косинског, потврђујући га пре открића да је књига фикција и подвала, у смислу да је представљена као право искуство Косинског.
Визел је објавио два тома мемоара. Први, Све реке теку до мора, објављен је 1994. године и обухватио је његов живот до 1969. године. Други, под називом И море никада није пуно објављен је 1999. године, и покривао је период од 1969. до 1999. године.And the Sea Is Never Full, New York Times book review, January 2, 2000
Политички активизам Визел и његова супруга Марион основали су Фондацију Ели Визел за човечанство 1986. године. Био је председник Председничке комисије за Холокауст (касније преименоване у Меморијално веће за холокауст Сједињених Држава) од 1978. до 1986. године, предводио изградњу Меморијалног музеја Холокауста у Сједињеним Државама у Вашингтону.video: 2016 Presidential Tribute to Elie Wiesel, 6 minutes
Музеј даје награду "Ели Визел" "међународно познатим појединцима чије су акције унапредиле визију музеја у којем се људи суочавају са мржњом, спречавају геноцид и промовишу људско достојанство"."The Elie Wiesel Award", United States Holocaust Memorial Museum Фондација је уложила своја средства у инвестициони програм Понзи, менаџера Бернарда Л. Медофа, што је Фондацију коштало 15 милиона долара, а Визел и његова супруга су издвојили и већи део своје личне уштеђевине.
Добио је Нобелову награду за мир 1986. године због своје борбе против насиља, репресије и расизма."Elie Wiesel, Holocaust Survivor And Nobel Laureate, Dies At 87", NPR, July 2, 2016 Норвешки Нобелов комитет описао је Визела као "једног од најважнијих духовних вођа и водича у доба када су насиље, репресија и расизам наставили да карактеризују свет"."Elie Wiesel, Holocaust survivor and Nobel Peace Prize winner, dies at 87", PBS, July 2, 2016 Визел је објаснио своја осећања током прихватања говора: