Погубљења Иранских политичких затвореника 1988. године је била серија државно-спонзорисаних погубљења политичких затвореника широм Ирана, почевши 19. јула и трајући отприлике наредних 5 месеци. Већина од оних који су убијени били су припадници Народни муџахедини Ирана, и ако су подржавали друге формиране групе, укључујући Федајина и Тудех партије Ирана (комунистичка партија), били су такође погубљени.. 209-228
Убиства су била описана као политичка чистка без судске одлуке у модерној Иранској историји, оба како у условима тако и у заташкавању. Како год, тачан број погубљених затвореника остаје као тврдња. Међународна амнестија је снимила имена преко 4,482 несталих затвореника у периоду тог времена , и тада врховни вођа Рухолах Хомеини и заменик Хосеин-Али Монтазери су ставили број жртава између 2.800 и 3.800 у сећање , али алтернативна процена предлаже да је тај број заправо прешао 30,000. Због великог броја, затвореници су били натоварени у виљушкар у групама од 6 и обешени са крановима у интервалима од пола сата.The World’s Most Notorious Dictators. Athlon Special Issue. 2017. p. 80
Велика брига је преузета да убиства остану заташкана, и влада Ирана тренутно пориче било какав удео у томе. Оправдање понуђено за наводна погубљења варирају, али једна од најскоријих теорија јесте да су били у одмазди за напад 1988. године на западне границе Ирана од Народни муџахедина Ирана. Како год, ово не оправдава у целини нападе на одвојене групе који су се противили Муџахедини инвазије.Abrahamian, Tortured Confessions, (1999), 218
Убиства су се дешавала ван законодавства и суђења нису била забринута за утврђивање кривице или невиности оптужених. Они који су преживели масакр су започели различите "позиве" за правду и суђење учињених догађаја. Канада је назвала догађај Злочин против човечности, и Италија је објавила сличну изјаву да правда треба бити постигута.
Масовно убиство
Хомеинијева наређења мини|Рухолах Хомеини Непосредно пре него што је погубљење започето, Ирански вођа Рухолах Хомеини је издао "тајно али необично наређење - неки сматрају да је то била формална фатва". Ово поставља Специјалну Заповест са инструкцијама како да се изврше погубљења Народни муџахедини организације Ирана као мохареби (они који су против Алаха) левица као апостазија у Исламу. мини|Хомеинијева наређења У писму пише:از آنجا که منافقین خائن به هیچ وجه به اسلام معتقد نبوده و هر چه میگویند از روی حیله و نفاق آنهاست و به اقرار سران آنها از اسلام ارتداد پیدا کرده‌اند، با توجه به محارب بودن آنها و جنگ کلاسیک آنها در شمال و غرب و جنوب کشور با همکاری‌های حزب بعث عراق و نیز جاسوسی آنها برای صدام علیه ملت مسلمان ما و با توجه به ارتباط آنان با استکبار جهانی و ضربات ناجوانمردانهٔ آنان از ابتدای تشکیل نظام جمهوری اسلامی تا کنون، کسانی که در زندانهای سراسر کشور بر سر موضع نفاق خود پافشاری کرده و میکنند، محارب و محکوم به اعدام میباشند.Upholding the truth (Pasdasht e Haghighat) (رضایی و سلیمی نمین، پاسداشت حقیقت) by Mohsen Rezaee and Abbas Salimi-Namin. Page 147. 2002Превод:
[У име Бога, Саосеђајног, Милосрдног,]
Као издајник Монафекин [Мојахедин] не верујем у Ислам и оно што кажу да је обмана и хипократије, и
Као што су њихови лидери признали да су постали издајници, и
Пошто воде рат против Бога, и
Пошто учествују у класичном рату на западном, северном и јужном фронту, и
Пошто сарађују са партијом Башиста Ирана и шпијунирају Садама против наше муслиманске нације, и
Док су уско повезани са Светском Ароганцијом и у светлу кукавичких удараца на Исламску републику још од њеног почетка, и
По наредби да се они који су у свим затворима у целој земљи остају упорни у подршци Монафекина [Мојахедин] предодреде за погубљење.
Одржавање погубљења У Техерану специјална комисија за погубљења имала је 16 чланова који су представљали различите надлежне Исламске владе - чак и сам Имам Хомеини, председник, главни извршилац, револуциони трибунат, министарство правде и обавештајне службе, администрација Евина и Гохар Дашта, два затвореника и Техерану где су погубљеници били елиминисани. Главни у комисији је био Аиатолах Мортеза Есхраки. Његова два специјална асистента су била Хосеин-Али Нејери и Хојат Ал-Ислам Али Мобашери. Комисија се шетала између Евин и Гохар Дашта затвора хеликоптером. Провинцијама сличне комисије су биле утврђене, али је мање познато о њима.
Још један опис администрације о погубљењима је била имплементирана од стране комисије, касније познате као Смртна комисија. Чланови су били Хосеин-Али Нејери (судија), Мортеза Есхраки (Техерански извршитељ), Ебрахим Раиси (тада заменик главног тужиоца) и Мостафа Поурмохамади (представник Обавештајног министарства у затвору Евин). Ебрахим Раиси, кандидовао се за председника Ирана 2017. године као тешки конзервативац који је био критикован због његове улоге у погубљењу.
Међународна амнестија је анализирала доказе који се повезују са Иранским официрима који су учествовали у масакру. Укључивали су Али-Реза Аваји (одређен за учешће у смртоносној комисији у Техерану), Мостафа Поурмохамади и други.
Затвореници нису били погубљени без било каквог процеса, али су били "искушани" са оптужбама које су добили у затвору. Били су испитивани од стране комисије са листом питања како би видели да ли су квалификовани као мохараби или мортади. Много, ако не и већина затвореника нису били свесни праве сврхе питања, иако су неки касније били упозорени од стране затворске ложе.
Неки од затвореника су били убијени због њихових веровања о религији - зато што су били атеисти или Муслимани који су пратили другачију врсту Ислама.
Изолација затвореника Поједина научна истраживања масакра тврде да су прве фазе планирања Масакра 1988. године отпочете неколико месеци раније него што је право погубљење започето. Према једном извештају: "затворски службеници су крајем 1987. године и почетком 1988. године начинили необичан корак поновног испитивања и одвајања свих политичких затвореника у складу са њиховом страначком припадношћу и дужином казне".,. Заправо, сам процес погубљења је започео у раним сатима 19. јула 1988. године са изолацијом политичких затвореника из спољног света. Затворске капије су биле затворене, затворске посете и телефонски позиви су били отказани, писма, пакети за негу, чак су и лекови споља били враћени, главни судови су отишли на ванредни одмор. Рођацима затвореника је било забрањено окупљање испред затворске капије.
Унутар затвора, затворске ћелије су биле одвојене једне од других, без радија и телевизора. Места на којима су се окупљали затвореници као што су сале за предавање, радионице, амбуланте биле су затворене а затвореници ограничени на своје ћелије. Затворским чуварима и радницима је наређено да не комуницирају са затвореницима. Један од затвореника је ручно направио уређај који му је омогућио слушање радија али је сазнао да вести не говоре ништа о закључавању.Abrahamian, Tortured Confessions, (1999), pp. 209-10.
Народни муџахедини Ирана Први затвореници који су испитивани или "искушавани" јесу мушки припадници Народних муџахедина Ирана, укључујући и оне који су се покајали због своје повезаности са групом. Комисија је припремила поступак са лажним уверењем да то није право суђење, већ процес за покретање опште амнестије и раздвајање муслимана од не-муслимана.
Комисија је прво затражила њихову организациону припадност; испитивање би се завршило уколико би одговорили са "муџахедин". Уколико би одговорили са монафекин (хипокрити); комисија би наставила са питањима као што су:
"Да ли сте вољни да осудите бивше колеге?" "Да ли сте вољни да их осудите испред камера?" "Да ли сте вољни да нам помогнете да их пронађемо" "Хоћете ли именовати тајне симпатизере?" "Хоћете ли идентификовати лажне покајнике?" "Хоћете ли отићи на фронт и ходати по непријатељским минским пољима?"
Скоро сви затвореници нису успели да одговоре потврдно на питања, што није изненађујуће. Затим су одведени у другу просторију где им је наређено да напишу своју последњу вољу и тестамент као и да одложе своје личне ствари као што је прстење, сатови и наочаре. Затим су са повезом преко очију одведени на вешала где су обешени у серијама од по шест. С обзиром да "вешање" није значило смрт ломљењем врата затвореника наглим пуштањем кроз отвор, већ затезивање врата жртви, неки су умирали и по петнаест минута.
Након првих неколико дана, преоптерећени егзекутори су захтевали стрељачке одреде. Ови захтеви су одбијени на основу тврдње да је вешање отпадника и непријатеља Алаха по Шеријатском мандату, док би прави разлог могао бити да је вешање тише од пуцњаве и да би се тако боље сачувала тајност операција.
У почетку је тајновитост била делотворна. "Један од преживелих признаје да је помислио да је обрађен за пуштање на време предстојећих мировних прослава."'Interview with Two Survivors of the Mass Killings,' Ettehad-e Kar 41 (August 1997), quoted in Abrahamian, Tortured Confessions, (1999), p. 212.
Суочавање са левичарима После 27.августа, комисија је окренула своју пажњу ка левичарским затвореницима, као што су чланови Тудеха, ка већини Федаји, мањини Федаји и осталим Федаји, Кумалех, Рах-e Kaргар, Пејкар. Они су такође били сигурни да нису у опасности и питали су: "Да ли си ти Муслиман?" "Да ли верујеш у Алаха?" "Да ли је Свети Куран реч Алаха?" "Да ли верујете у рај и пакао?" "Да ли прихватате да је свети Мухамед печат пророка?" "Хоћете ли се јавно повући од историјског материјализма?" "Да ли би изјавио своја ранија веровања пред камерама?" "Да ли постиш за време Рамазана?" "Да ли се молиш и читаш Свети Куран?" "Да ли би радије делио ћелију са муслиманом или немуслиманом?" "Хоћете ли потписати изјаву да верујете у Алаха, Пророка, Свети Куран и ускрснућа?" "Када сте одрастали да ли се ваш отац молио, постио и читао Свети Куран"?
Затвореницима је речено да им власти постављају ова питања јер су планирали да одвоје практичне муслимане од непрактичних муслимана. Међутим, прави разлог је био да се утврди да ли су затвореници квалификовани као отпадници из Ислама, у ком случају би се придружили Мохаребовима на вешалима.
Неки затвореници су спашени од егзекуције, одговарањем исправно на питања, враћени својим ћелијама и проследили оно што је комисија питала. Левичарски затвореник "који је у једном тренутку био на семинару брзо је схватио теолошки значај питања" и "провео је ноћ 30.августа славши Морзеове поруке другим ћелијама" куцањем на зидове затвора. Показао је скривене опасности. Испитивачи су желели да знају да ли се очеви затвореника моле, посте и читају Куран, јер се синови побожних људи могу назвати отпадницима. Да нису били одгајани најпре у правим муслиманским домовима и иѕложени истинском исламу они не би могли бити отпадници. Други погрешан одговор био је одбијање одговора на основу приватности што би се могло узети као признање отпадности. "Abrahamian, Tortured Confessions, (1999), p. 212.
Све је то било изненађење за затворенике са једним коментаром: "У претходним годинама, они су хтели да признамо шпијунирање. Године 1988. хтели су да се исламизујемо."Editorial, 'The Islamic Law of Repentance,' Aksariyat 18 May 1989 quoted in Abrahamian, Tortured Confessions, (1999), pp. 212-3. Tо је такође значило да није било корелације између дужине издржане казне и вероватноће смрти. Први левичари који су ишли пред Евинову комисију били су они са лаким па чак и завршеним реченицама." Они нису имали никакво упозорење о ономе што се спрема и многи су умрли.
Суочавање са женама Муслиманке су биле подједнако третиране са муслиманима, готово сви су били обешени као "наоружани непријатељи Алаха. Међутим, за отпадништво је казна за жене била другачија и лакша од ове за мушкарце. Будуће да према тумачењуемисије о исламском праву, жене нису биле у потпуности одговорне за своје поступке, непослушне жене укључујући и отпаднике могу добити дискреционе казне како би се поправиле и покориле мушким наређењима.