Ханс Ајзенк (; Берлин, 4. март 1916 − Лондон, 4. септембар 1997) је био британски психолог немачког порекла који је своју професионалну каријеру провео у Великој Британији. Највише га памте по свом раду на интелигенцији и личности, иако је радио на другим питањима психологије.Boyle, G.J., & Ortet, G. . i-ii.. i-vi. У време своје смрти, Ајзенк је био највише цитирани живи психолог у рецензираној литератури научних часописа.,.(see Table 2, pp. 22)
Ајзенково истраживање је наводно показало да одређени типови личности имају повећан ризик од рака и срчаних обољења. Научници су идентификовали грешке и сумње на манипулацију подацима у Ајзенковом раду, а велике репликационе студије нису успеле да потврде везе које је он наводно пронашао. Истрага у име Краљевског колеџа у Лондону показала је да су Ајзенкови радови „некомпатибилни са модерном клиничком науком“.
У 2019, 26 његових радова (сви у коауторству са Роналдом Гросарт-Матичеком) је сматрано „небезбедним“ у истрази обављеној од стране Краљевског колеџа у Лондону. Четрнаест његових радова је повучено 2020. године, а часописи су издали 64 изјаве забринутости због његових публикација. Дејвид Маркс и Род Бјукенен, Ајзенков биограф, тврдили су да 87 Ајзенкових публикација треба повући.
Током његовог живота, Ајзенкове тврдње о интелигенцији и раси, први пут објављене 1971. године, биле су значајан део његове репутације. Ајзенк је веровао да су резултати на тестовима интелигенције наследни и под генетским утицајем биолошке расе. Он је цитирао студије које су тврдиле да је просечни IQ код црне деце за 12 поена нижи од беле деце. Ајзенково писање о том веровању коришћено је као оправдање за дискриминаторно школовање у Британији 1970-их. Његова веровања о раси су оспорена каснијим истраживањима и више нису прихваћена као део главне психологије.
Живот Рођен је у Берлину, Немачка. Његова мајка је била филмска звезда рођена у Шлеској, Хелга Моландер, а његов отац, Едуард Антон Ајзенк, био је забављач у ноћном клубу који је некада гласио за „најчуднијег човека на балтичкој обали". (стр. 8–11). Његова мајка је лутеран и отац католик. Ајзенка је одгајала бака по мајци (његова бака је била ватрени лутеран, али након што је умрла у концентрационом логору, Ајзенк је установио да је из јеврејске породице). (стр. 80). Привремени прелазак у Енглеску 1930-их постао је стални због његовог противљења нацистичкој странци. „Моја мржња према Хитлеру и нацистима, и све за шта су се залагали, била је толико запрепашћујућа да се ниједан аргумент не може супротставити томе." Због његовог немачког држављанства, он у почетку није могао да се запосли и био је готово интерниран током рата. Докторирао је 1940. на Лондонском универзитетском колеџ (УЦЛ) који је радио на Одељењу за психологију под надзором професора Бурт-а, са којим је имао буран професионални однос током целог радног века.
Ајзенк је био професор психологије на Институту за психијатрију, Кингс колеџ (Лондон), од 1955. до 1983. године. Био је и главни сарадник модерне научне теорије личности и брилијантан учитељ који је помогао да се пронађе лечење за менталне болести.Behaviour Therapy and the Neurosis, edited by Hans Eysenck, London: Pergamon Press, 1960.. Такође, створио је и развио карактеристичан димензионални модел структуре личности заснован на емпиријском факторско-аналитичком истраживању, покушавајући да усвоји те факторе у биогенетске варијације. 1981. године постао је оснивач Светског културног већа. Био је и оснивачки уредник међународног часописа, написао је око 80 књига и више од 1600 чланака. Његов син Михаел Ајзенк је такође истакнути професор психологије. Ханс Ајзенк је умро од тумора на мозгу у лондонском дому за немоћне 1997. Био је атеиста."Among celebrity atheists with much biographical data, we find leading psychologists and psychoanalysts. We could provide a long list, including...Hans Jürgen Eysenck..."
Његова гледишта Примери издања у којима су Ајзенкови ставови изазвали дискусију, неслагања (хронолошки):
Један рад из 1950-тих закључује да доступни подаци „не подржавају хипотезу да психотерапија олакшава опоравак од неуротичног поремећаја". Поглавље о употреби и злоупотреби психологије (1953) под насловом „Шта није у реду са психоанализом?". Психологија политике (1954) Раса, интелигенција и образовање (1971) (у САД: аргумент интелигенције). Секс, насиље и медији (1978). Астрологија - Наука или Сујеверје? (1982). Нападати и мењати Фројдово царство (1985). Пушење, личност и стрес (1991).
Ајзенков став је сажето приказан у његовој аутобиографији Побуњеник с разлогом: „Увек сам осећао да научник дугује свету само једну ствар, и то је истина онако како он то види. Такт и дипломатија су у реду у међународним односима, у политици, можда чак и у бизнису, у науци је важно само једно, а то су чињенице." Он је био један од потписника Хуманистичког манифеста.
Психологија политике У овој књизи, Ајзенк предлаже да се политичко понашање може анализирати у смислу две независне димензије: традиционалне разлике између леве и десне стране. Наводи да је ово последица интроверзије или екстраверзије особе.
Колеге критикују истраживање које је чинило основу ове књиге, на више основа, укључујући следеће:
Ајзенк тврди да се његови налази могу применити на британску средњу класу у целини, али људи у његовом узорку били су много млађи и боље образовани од британске средње класе у целини. Присталице различитих странака регрутовани су на различите начине: комунисти су регрутовани кроз партијске огранке, фашисти на неодређен начин и присталице других странака, дајући својим студентима копије упитника и говорећи им да га примене на пријатеље и познанике. Резултати су добијени применом исте тежине на групе различитих величина. На пример, одговори 250 присталица Либералне странке средње класе добили су исту тежину као они од 27 либерала радничке класе. Резултати су заокружени без објашњења, у смеровима који су подржавали Ајзенкове теорије.
Генетика и интелигенција мини|Артур Јенсен 2002. Ајзенк се залагао за снажан утицај генетике и расу на интелигенционе разлике. Подупирао се испитивању Артура Јенсена о томе да ли је варијација у интелигенцији између расних група у потпуности еколошка (види расу и интелигенцију). У супротности са овим ставом, Ајзенк је ударен у лице од стране демонстранта током протеста, примио је претње бомбама и претње да ће му убити мало дете.Scientist or showman? – Archive – Mail & Guardian Online
Ајзенк је тврдио да су медији дали погрешан утисак да су његови ставови изван главног научног консензуса. Навео је неслагање интелигенције медија и јавну политику као показатељ да је већина подржавала све главне тврдње које је изнео, и даље је навео да није било стварне дебате о том питању међу релевантним научницима.,.BBC television series Face To Face • Hans Eysenck – broadcast 16 October 1990.У вези са овом дискусијом, 1988. Барнет је приказао Ајзенкове радове на ову тему са два одломка из његових књига из раних седамдесетих:Сви досадашњи докази сугеришу огромну важност генетских фактора у стварању велике разноврсности интелектуалних разлика које посматрамо у нашој култури, и многе разлике су уочене између одређених расних група.
— Ајзенк 1971, Лондон
Цео ток развоја интелектуалних способности детета је у великој мери утврђен генетски, а чак и екстремне промене у околини имају мало моћи да промене овај развој.
— Ајзенк 1973, ЛондонБарнет цитира додатне критике о раси, интелигенцији и образовању од Сандре Салапатек, која је 1976. године написала да је Ајзенкова књига „генерално запаљива" и да постоји „нешто што у овој књизи вређа скоро све осим ВАСП и Јевреје.” Једнако је била критична према Ајзенковим претпоставкама, од којих је једна била да је ропство на плантажама одабрало Афроамериканце као мање интелигентни под-узорак Африканаца. Такође, критиковала је још једну Ајзенкову изјаву о наводној знатно нижој интелигенцији италијанских, шпанских, португалских и грчких имиграната у САД у односу на популацију у њиховој земљи порекла. „Иако Ајзенк пажљиво каже да то нису утврђене чињенице зато што тестови интелигенције нису дати имигрантима или неимигрантима" Салапатек пише да би пажљиви читалац закључио да „Ајзенк признаје да научни докази до сада не дозвољава јасан избор интерпретације генетских разлика црне инфериорности на тестовима интелигенције", с обзиром да „Брзо читање књиге, међутим, свакако ће оставити читаоцу да верује да научни докази данас чврсто подржавају закључак да су амерички црнци генетски инфериорни у односу на белце у интелигенцији". Неки од Ајзенкових каснијих радова финансирани су из Пионер фонда, организације која је промовисала научни расизам. Ајзенк се супротставља идеологији нацизма, говорећи: „Моја мржња према Хитлеру и нацистима, и све за шта су се залагали, била је толико запрепашћујућа да се ниједан аргумент не може супротставити томе."
Ефекти пушења Добио је финансијска средства за истраживање саветовања преко адвокатске фирме из Њујорка, која је деловала у име дуванске индустрије. Питали су га шта он мисли о адвокатима дуванске индустрије који су укључени у одабир научника за истраживачке пројекте, Ајзенк је рекао да се истраживање мора оцењивати по квалитету, а не о томе ко је платио, додајући да он није лично профитирао од средстава. Према британским новинама, на овај начин добио је више од £800к.Peter pringle, . Ајзенк је спровео многа емпиријска истраживања која објашњавају улогу личности у пушењу цигарета и болестима.Eysenck, H. J. et al. (1960). .
Генетика личности мини|191x191пиксел|Доналд Прел у униформи 2009. Године 1951. објављена је прва емпиријска студија Ајзенка о генетици личности. То је истраживање провео са својим учеником и сарадником Доналд Прелом, од 1948. до 1951. године, у којем су једнојајни (монозиготни) и двојајни (дизиготски) близанци, у узрасту од 11 и 12 година, тестирани на неуротицизам. Ајзенк и Прел су закључили: „Фактор неуротицизма није статистички предмет за употребу, већ представља биолошку јединицу која се насљеђује у целини, генетска предиспозиција је у великој мери наследно одређена."The Journal of Mental Health, July 1951, Vol. XCVII, "The Inheritance of Neuroticism: An Experimental Study", H. J. Eysenck and D. B. Prell,
Модел личности Екстраверзија и неуротицизам су две димензије личности описане су у његовој књизи Димензије личности из 1967. године. Уобичајена пракса у психологији личности је да се односи на димензије по првим словима, Е и Н. мини|257x257пиксел|Гален из Пергама Е и Н су дали дводимензионални простор за описивање индивидуалних разлика у понашању. Може се направити аналогија како географска ширина и дужина описују тачку на лицу земље. Такође, Ајзенк је приметио како су ове две димензије биле сличне типовима личности које је први предложио грчки лекар Гален.
Висок Н и висок Е = Колерички тип Висок Н и низак Е = Меланхолични тип Низак Н и висок Е = Сангвинични тип
Низак Н и низак Е = Флегматични тип
Трећа димензија, психотицизам, додата је моделу крајем седамдесетих година, на основу сарадње између Ајзенка и његове супруге, Сибил Ајзенк (нпр. Ајзенк и Ајзенк, 1976).
Главна снага Ајзенковог модела била је да пружи детаљну теорију о узроцима личности. На пример, Ајзенк је предложио да је екстраверзија узрокована варијабилношћу у кортикалном узбуђењу: „интровертни су карактерисани вишим нивоима активности него екстравертни и тако су хронично више кортикално узбуђени него екстраверти".(Eysenck & Eysenck, 1985) Слично томе, Ајзенк је предложио да је локација унутар димензије неуротицизма одређена индивидуалним разликама у лимбичком систему. (p. 315). The Open University. Иако се чини не очекиваним претпоставити да су интроверти више узбуђени него екстраверти, претпостављени ефекат који ово има на понашање је такав да интроверт тражи ниже нивое стимулације. Супротно томе, екстраверт настоји да повећа своје узбуђење на повољнији ниво повећаном активношћу, друштвеним ангажманом и другим понашањем које тражи стимулацију.
Поређење са другим теоријама