Политичка антропологија је област социо-културне антропологије која разматра човек у облику хомо политикуса (homo politicus) и настоји да установи које су то особине заједничке свим политичким уређењима. Она се усмерава ка анализи и описивању политичких система својствених „примитивним“ или архаичним друштвима. Тако схваћена, она представља тек недавно одвојену дисциплину. Политичка антропологија се намеће као начин препознавања и упознавања политичког егзотизма, „других“ политичких облика. Она је инструмент откривања и проучавања различитих институција и начина понашања којима се обезбеђује владавина над људима, као и система мишљења и симбола на којима се те институције и ти начини понашања заснивају. Све до педесетих година 20. века, у друштвеним наукама није постојала потреба за политичком науком. Тек са процесом деколонизације се обнавља интересовање за политику друштва без државног уређења.
Историја политичке антропологије
Претече политичке антропологије лево|мини|230x230пиксел|Николо Макијавели (1469—1527) мини|221x221пиксел|Монтескје (Шарл-Луј де Секонда) (1689-1755) Политичка антропологија вуче корене из 19. века. Тада су мислиоци као што су Луис Хенри Морган и Сер Хенри Мејн покушали да испрате еволуцију људског друштва од „примитивних“ друштвених уређења до „напреднијих и цивилизованих“. Ови рани приступи су били етноцентрични, спекулативни и често расистички. Ипак, они су поставили основу политичке антропологије тако што су спровели модерну студију инспирисану модерном науком. Претечама политичке антропологије се сматрају Аристотел, Макијавели, Монтескје, Русо, Маркс, Енгелс и Чарлс Дарвин. За Аристотела, политика је била делатност којом људска бића покушавају да побољшају своје животе и створе добро и праведно друштво. За њега, политика је увек друштвена делатност, увек дијалог, не монолог. Макијавели је са својим делом „Владалац“ из 1531. године изазвао револуцију мишљења јер је вратио класично размишљање о идеалном поретку. Он развија начин мишљења чије је основно питање – како најбоље владати над људима? Код њега се политика јавља као уметност владања. Макијавели је дао такав опис политике који је привукао пажњу подлих, сурових политичких вођа и од тада политика добија пејоративни израз јер се везује за дволичне људе жељне власти. Монтескје је први дао доприност политичкој антропологији указавши на разноврсност људских друштава, развијајући појам „источњачког деспотизма“. Он је скицирао метод упоређивања, класификације и типологије што је изазвало праву методолошку револуцију. У том смислу се политичка антропологија јавља у виду научне дисциплине која разматра „примитивна“ друштва, друштва у којима држава не постоји и која су лишена средишње политичке власти.
Русо у својим делима „Расправа о неједнакости“ и „Друштвени уговор“ на компаративан начин разматра обичаје архаичних народа и развија тезу о друштвеном уговору. Дело Маркса и Енгелса садржи скицу економске и политичке антропологије јер разматрају источњачки деспотизам. Политику сагледавају као део надградње економске базе, односно политику као моћ јер је циљ власти једне класе да преко политичке моћи тлачи другу класу. Утицај Чарлса Дарвина је био одлучујући за развој културне антропологије у другој пологини 19. века. Он је развио утицајну еволутивну теорију која је поставила темеље модерне антропологије.
Сви ови мислиоци су власт и политику описивали као производе цивилизације, ниже ступњеве су описивали као анархију. Први који је ову тезу оспорио је био антрополог еволуциониста Сер Хенри Мејн 1861. године.
XIX век мини|270x270пиксел|Луис Хенри Морган (1818—1881) Сер Хенри Мејн, еволуциони антрополог, је у свом делу „Древно право“ из 1861. године изнео став да је примитивно друштво организовано по линијама сродства и да је било патријархално. Еволуција је ишла од друштва организованих на сродству до друштва организованих на територији. Мејнову тезу о сродству као најважнијем фактору друштвено политичке структуре је развио Луис Морган 1877. године. У свом делу „Древно друштво“ разликује две врсте владавине: Societies (друштво засновано на сродству и личним односима) и civitas (држава заснована на територији и власништву). Луис Морган је развио Мејнову идеју да је друштво почело са промискуитетном хордом која се развила на јединице засноване на сродству. Улога егзогамије је била кључна у стварању онога што ће се касније равити као теорија о брачним савезима. Забрана инцеста је довела до развоја родова, односно кланова који се удружују у конфедерације племена. Специјализација политичке сфере се не појављује све док се не произведе вишак који доводи до развоја приватне својине. Права власт је дакле заснована на територији и својини. Луис Хенри Морган је друштво поделио на три ступња: Дивљаштво – друштво засновано на ловачко-сакупљачкој привреди Варварство – друштво засновано на повртарству и Цивилизацију – друштво засновано на пољопривреди.
Највећи део Моргановог размишљања је уграђено у модерну антропологију, поготово у погледу политике. Најзначајније идеје које је он развио постала су основа Енгелсове књиге „О пореклу породице, приватне својине и државе“ из 1891. године. Фридрих Енгелс је од Моргана преузео нагласак на сродству као првобитном средству политичког усмерења, откриће рода као удружене лозе у којој је одлучивање ограничено унутар групе заједничког порекла и признање егалитаризма примитивног друштва и недостатак појма приватне својине. Морганове фазе дивљаштва, варварства и цивилизације се уклапају у марксистичку теорију бескласног друштва. Класни елементи су једини елемнт који не постоји код Моргана а који су марксисти изнели.
XX век
Двадесете године XX века Политичка антропологија је као област антропологије разрађена након двадесетих година 20. века као плод етнографских истраживања када се успоставља темељан рад теренских истраживања све до седамдесетих година. Тај теренски рад је давао детаљне информације и бољи увид у неподударност система што је омогућавало боље разумевање различитих политичких уређења. Основно питање је било – како је могуће да постоје два различита поретка и како је могуће да људи без аналитички реферисаног ума боље функционишу у њиховом политичком систему? Двадесете године 20. века су методолошка ера за истраживање. Постоји јасна свест, дефинисана питања, предмет истраживања, циљеви и методе политичке антропологије. Основни циљеви су да политичка антропологија објашњава формирање и трансформисање политичког система, да омогућава компаративно проучавање којим се разматрају различити изрази политичке стварности, објашњава промене и преласке са племенске владавине на модерну државу. Антропологију је почетком 20. века одликовало пре свега одбацивање еволутивне теорије и методологије. Током двадесетих година су се искристалисале трајне идеје политичке антропологије а то је да сва друштва признају територију, да је класно раслојавање главни елемент у еволутивном расту према држави, да је средишњи елемент државе монопол присилне моћи и да увећање становништва и сукоби воде до формирање државе.
Тридесете године XX века мини|353x353пиксел|Зулу ратници крајем 19. века (Јужна Африка) До пресудног развоја у антропологији је дошло тридесетих година 20. века. Тада се разрађују истраживања посвећена сегментарним друштвима и друштвеним стурктурама насталим из сродства. У Енглеској су се тридесетих година такмичиле две струје: психобиолошки функционализам Бронислава Малиновског и структурални функционализам Алфреда Ретклифа-Брауна. Бронислав Малиновски је на својим истраживањима Тробријандских острва тежио тумачењу културних установа, изучавао право, привреду и религију што је установило политичку антропологију као легитимну подисциплину. За Редклиф-Браунов приступ је карактеристично да сваки део функциониште ради одржавања целине и такав приступ се усредсређивао на норме, вредности и идеалне структуре које образују оквир унутар кога се догађа активност. Ово је била основа британског истраживања у колонијалној Африци. Сврха је била подучавање колонијалних власти о друштвеним системима Африке. Постојала је тежња да се изучавају поглавички и државни системи од који су неки, као што су Зулу народ, делимично уцеловљени у реакцији на британску претњу. Ова два правца, структурални функционализам и афричко исксутво, спојили су се 1940. године у раду који је установио модерну политичку антропологију. Реч је о „Афричким политичким системима“ чији су аутори Мејер Фортес и Едвард Е. Еванс-Причард.
Четрдесете године XX века Савремена политичка антропологија може да се прати од настанка три публикације: „Нуери“ и, „Политички систем Ануака“ од Еванса-Причарда и „Афрички политички системи“ од Мејера Фортса и Еванса-Причарда из 1940. године. Они су одбацили спекулативну историјску реконструкцију ранијих аутора и тврдили да „научна студија политичких студија мора бити индуктивна и компаративна и да има за циљ искључиво успостављање и објашњавање једнакости која се јавља међу њима и њихове међусобне зависности од других карактеристика друштвене организације.“ Њихов циљ је био таксономија, односно класификација друштва у мали број дискретних категорија а затим њихово поређење како би се извукле генерализације. Они су пружили теоријски увод и ово дело се сматра првим научним доприносом којим се политичкој антропологији даје статус науке. Сматра се да су Еванс-Причард и Мејер Фортес установили модерну политичку антропологију. Они су разликовали две врсте афричког политичког система: примитивна држава (политички систем са средишњом влашћу и правосудним установама) и бездржавно друштво (политички систем без средишње власти и установа). Главна разлика између ових врста је у улози сродства. Одлучивање се у бездржавним друштвима заснива на двостраним породично-скупинским групама на најнижем ступњу и на удруженим једнолинијским сродничким групама на вишем ступњу. Државна друштва су она у којима управна организација уједињује такве групе као стални основ политичке структуре. Такође је примећена моћ религије, симбола и обреда у учвршћивању групних вредности. Велики утицај на ову књигу „Афричких политичких система” је имао Ретклиф-Браун и структурални функционализам. Као резултат тога, антрополози су претпоставили да су сва друштва добро дефинисани ентитети који настоје да одрже своју равнотежу и друштвени поредак. Иако су аутори признали да је „већина друштва освојена или потчињена европској владавини због страха од инвазије“, технолошко и индустријски неразвијена друштва се не би уклопила у европску владавину, иако би се њихова колонијална администрација силом повукла и та чињеница одређује главну улогу у њиховом политичком животу. Од 1945. године, број политиколошких африканиста је у порасту и они разматрају сегментарна друштва исто као и она друштва са државним уређењем. Политички антрополози су испитивали афричке политичке системе у контексту сопствених унутрашњих структура и игнорисали су шири историјски и политички контекст колонијализма. Неколико аутора је реаговало на овај рани рад политичких антрополога.
Педесете године XX века