Резолуција Савета безбедности ОУН 1325(S/RES/1325) “Жене, мир и безбедност” усвојена је једногласно од стране Савета безбедности ОУН 31. октобра 2000, позивајући се на резолуције 1261 (1999), 1265 (1999), 1296 (2000) и 1314 (2000). Резолуција Савета безбедности је признала непропорционални и јединствен утицај оружаних сукоба на жене и девојчице. Резолуција позива на усвајање родне перспективе како би се размотриле посебне потребе жена и девојчица током сукоба, репатријације и пресељења, рехабилитације, реинтеграције и постконфликтног опоравка.

Резолуција 1325 је била први званични легални документ Савета безбедности који је захтевао од страна у сукобу да спрече кршење права жена, подрже учешће жена у мировним преговорима и постконфликтном опоравку, као и да заштите жене и девојчице од сексуалног и родно заснованог насиља у оружаним сукобима. Такође је била прва резолуција Савета безбедности која је посебно истицала јединствени утицај сукоба на жене. Резолуција представља организациони оквир за женски, мировни и безбедносни програм, који је усресређен на унапређивање компонената резолуције 1325.

Резолуција

Запажања Запажања истичу да Савет безбедности сматра питање жена и оружаних сукоба веома важним за међународни мир и безбедност. Изражавају забринутост Савета за цивиле у оружаним сукобима, посебно жене и децу, који чине већину жртава сукоба и који су све више мета оружаних група. Напади на цивиле, а посебно за жене и децу, негативно утичу на мир и помирење сукобљених страна.

Прецизније, запажања: Поново потврђују важну улогу коју жене играју у превенцији сукоба, решавању конфликата и изградњи мира. Наглашавају значај равноправног учешћа жена у миру и безбедности и потребе за повећаним учешћем жена у спречавању сукоба и изградњи мира. Потврђују важност међународног хуманитарног права и људских права у заштити жена и њихових права. Препознају потребу да се усвоји родна перспектива у мировним операцијама и потребу за обуком припадника мировних снага о специјалним потребама жена и деце у сукобу и хуманитарним условима. Препознају да је заштита жена и девојчица и њихово учешће у мировним процесима важно за међународни мир и безбедност.

Акти

Оперативни део резолуције 1325 позива земље чланице да препознају потребе жена и девојчица у оружаном сукобу и подрже њихово учешће у мировним преговорима. Кључне компоненте и препоруке резолуције су: Спречавање сексуалног и родно заснованог насиља у оружаном сукобу: резолуција 1325 позива све стране у сукобу да предузму специјалне мере за заштиту жена и девојчица од насиља у оружаном сукобу, посебно сексуалног и родно заснованог насиља. Она такође позива државе да окончају некажњивост злочина против човечности, посебно сексуалног насиља и да кривично гони преступнике. Мировни преговори: Резолуцијом се позива на укључење родне перспективе у мировне преговоре и повећање учешћа жена у мировним преговорима, уз окретање посебне пажње на подршку мировних иницијатива локалних жена. Заштита жена и девојчица у избегличким условима: Резолуција позива стране у сукобу да размотре посебне потребе жена и девојчица приликом дизајнирања и администрације избегличких логора. Разоружавање, демобилизација и реинтеграција (DDR): такође позива на разматрање родне равноправности у ДДР, посебно на сагледавање различитих потреба мушких и женских бивших бораца. Политичко учешће жена: резолуција позива државе чланице да повећају учешће жена на свим нивоима доношења одлука у националним, регионалним и међународним институцијама. Уведу родну перспективу у мировне операције, разматрање полова у мисијама Савета безбедности и консултовање са међународним и локалним женским организацијама. Обезбеде обуку за УН и земље чланице о заштити, правима и потребама жена; осетљивости полова; и значају укључивања жена у одржавање и изградњу мира. Балансирање полова у УН: повећање заступљености жена као специјалних представница и изасланица, као и у теренским операцијама, посебно међу војним посматрачима, у цивилној полицији, особљу за људска права и хуманитарном особљу. Извештавање: Резолуција захтева да генерални секретар УН-а води студију о утицају оружаних сукоба на жене и девојчице, улози жена у процесу изградње мира, родној димензији мировних процеса и решавања конфликата, као и о обезбеђивању равноправности полова у мировним мисијама УН. Савет такође позива генералног секретара да пријави закључке тих студија Савету безбедности. Резолуцијом се такође позивају све земље да у потпуности поштују Међународно право које се односи на права и заштиту жена и девојчица, а посебно обавезу из Женевске конвенције из 1949. и додатни протокол из 1977., Избегличку конвенцију из 1951. И протокол из 1967., Конвенцију о елиминацији свих видова дискриминације жена (CEDAW) и њен Опционални протокол и Конвенцију о правима детета и оба опционална протокола, Опционални протокол о учешћу деце у оружаном сукобу и Опционални протокол о продаји деце, дечијој проституцији и дечијој порнографији и коначно да имају у виду одредбе Римског статута Међународног кривичног суда.

Историја Резолуција је једногласно усвојена у октобру 2000. године, након обимног лобирања од стране Радне групе за жене, мир и безбедност (NVO WG) и Развојног фонда за жене Уједињених нација (УНИФЕМ; наслеђен од стране Жене УН). Нетумбо Нанди-Ндајтва, тадашња министарка за женска питања у Намибији, покренула је резолуцију када је земља преузела председавање Саветом безбедности. Амбасадор Анварул Чодхри, који представља Бангладеш у Савету безбедности, такође је дао значајан допринос, користећи улогу Бангладеша као председника савета да привуче пажњу на допринос жена миру и безбедности. Чодхри је наставио да улаже напоре за потпуну имплементацију резолуције 1325. Радна група невладиних организација одиграла је критичну улогу у успешном залагању Савета за одржавање отворених седница о женама, миру и безбедности, консултацијама са члановима Савета о резолуцији и пружању применљивих информација.

Пекиншки акциони план из 1995. године садржао је цело поглавље посвећено женама, миру и безбедности. Током 90-их година, заједница Невладиних организација је почела да придаје све већу пажњу негативним утицајима рата на жене, поготово након сексуалног насиља виђеног у грађанским ратовима у Босни, Западној Африци и Руанди. Активисти су такође били узнемирени због тога што су се жене суочавале са значајним препрекама приликом уласка у мировне преговоре и негативних утицаја које су жене трпеле након сукоба. Пета годишњица конференције у Пекингу (Пекинг + 5) обезбедила је критичан моментум за напредак на пољу питања жена, мира и безбедности у УН.

У историји и усвајању револуције приметно је присуство невладиних организација и грађанског друштва који су и учествовали у изради резолуције. Дводневна дебата о резолуцији била је догађај на коме је Савет први пут посветио расправу женама.

Имплементација

Уједињене нације Две главне компоненте резолуције 1325 јесу решавање питања сексуалног насиља у оружаном сукобу и повећање учешћа жена у мировним процесима и политичким институцијама. У Уједињеним нацијама, резолуција је довела до давања веће пажње равноправности полова и процене различитих утицаја на жене и мушкарце. Главни програми који спроводе резолуцију су жене УН-а и Одељење за мировне операције, мада је и други програми такође примењују на сопствени рад.

Четири стуба имплементације У 2009, резолуција 1889 позвала је Генералног секретара да развије низ индикатора за праћење имплементације резолуције 1325. Индикатори се користе за програме од стране УН-а, али су такође усвојени од стране држава чланица и невладиних организација. Развијени индикатори представљају четири стуба превенције, заштите, партиципације и олакшања и опоравка. Превенција је фокусирана на спречавање сексуалног и родно заснованог насиља, као и на свест о родној равноправности у превенцији конфликата и системима раног упозоравања. Ово укључује спречавање сексуалног искоришћавања и злоупотребу од стране мировних снага. Заштита укључује побољшање безбедности жена и девојчица, физичког и менталног здравља,економску безбедност и целокупно благостање. Такође се фокусира на унапређивање права жена и девојчица и њихову правну заштиту. Учешће се односи на промовисање учешћа жена у мировним процесима, повећање броја жена на свим нивоима институционалног доношења одлука и повећања партнерства са локалним женским организацијама. Учешће такође укључује повећање учешћа жена у УН на високим положајима -као специјалних представника и у мировним мисијама и операцијама. Напори у олакшању и опоравку требало би да обезбеде једнаку расподелу помоћи за жене и девојчице, као и да укључе родну перспективу у процесе олакшавања и опоравка. Посебни показатељи укључују бројеве за праћење који се односе на исход, као што је број жена у мировним преговорима, број војних приручника који укључују мере за заштиту жена или број случајева насиља над женама који се истражују.

Национални акциони планови Две године након што је резолуција 1325 усвојена, Савет безбедности почео је да подстиче развој националних акционих планова (НАП), као средство које земље чланице могу да искористе да детаљно опишу кораке које ће предузети да би испуниле циљеве резолуције. Од септембра 2016., 63 земље су усвојиле такве планове. Акциони планови се баве политичком, друштвеном и људском безбедношћу и често захтевају међусобну сарадњу. Многи акциони планови држава донора су окренути ка споља, наглашавајући и документујући њихову посвећеност промовисању принципа резолуције 1325; земље у развоју и оне погођене сукобима обично користе Акционе планове да подрже учешће жена у политици и мировним процесима, као и да прикажу унутрашње напоре за заштиту жена од сексуалног и родно заснованог насиља. Тренутно су Европа (27) и Африка (19) региони са највећим бројем националних акционих планова. Иако се број држава које су усвојиле Акциони план рапидно повећавао до 10. (2010.) и 15. (2015.) годишњице усвајања резолуције 1325, само 32% чланица УН су усвојиле Акционе планове. Водеће четири земље које доприносе полицијским снагама, војним експертима и војском мировним операцијама и даље нису усвојиле акционе планове.

Изазови у имплементацији Да би се имплементатори држали својих обавеза, Национални акциони планови резолуције 1325 садрже надзорни и евалуациони оквир који приказује специфичне индикаторе напретка и додељује јасне улоге и одговорности за праћење и извештавање о активностима. Неколико НАП садрже издвојену финансијску помоћ за развој или спровођење: истраживање НАП из 2014. године показало је да је финансирање најчешће одлазило на решавање сексуалног и родно заснованог насиља и повећање учешћа жена у мировним процесима,а најчешћи дефицит финансирања био реформа сектора безбедности и приступ правди.

Локални и Регионални акциони планови Локални Акциони планови (ЛАП) су начин за операционализовање резолуције на локалном и нивоу заједнице. Земље као што су Србија, Сијера Леоне и Филипини су спровели механизме локалног нивоа за имплементацију резолуције и Националних акционих планова. Неколико регионалних организација усвојиле су регионалне акционе планове (РАП), укључујући Европску унију, Северноатлантски савез (НАТО), Економску заједницу Западноафричких држава (ECOWAS) и Форум лидера Пацифичких острва. Регионални акциони планови координирају приоритете за жене, мир и безбедност и помажу регионалним организацијама у стварању пројеката и финансирању питања из ове области.НАТО је искористио резолуцију 1325 за повећање нивоа жена у војсци и утицао је на седам земаља чланица НАТО-а да повећа учешће жена у војсци као циљ у имплементацији резолуције.

Невладине организације Ове организације играју важну улогу у имплементацији резолуције 1325. Невладине организације су подстицале владе да израде Националне акционе планове и многи НАП поседују надзорно тело невладиних организација које контролише одговорност влада према обавезама.