thumb|250п|Olfaktorni sistem čoveka:1 – Mirisni bulbus 2 – Mitralne ćelije 3 – Kost 4 – Mirisni epitel 5 – Mirsni glomerul 6 – Mirisni neuroni

Olfaktorni sistem ili čulo mirisa je jedno od pet ljudskih čula. Njegovi receptori reaguju na hemijske stimuluse (draži) raznih gasovitih hemijskih materija koje se rastvaraju na sluznici, samim tim, olfaktorni sistem je, kao i čulo ukusa, hemijsko čulo. Ova vrsta oseta nastaje kad mirisne čestice stimulišu tzv. Šulceove ćelije, kojih kod čoveka ima oko 600.000, a raspoređene su po mirisnoj regiji u sluznici gornje nosne školjke.. . . Sarajevo.. razred osnovne škole. Svjetlost, Sarajevo.

Temeljni delovi nosa izgrađeni su od koštanog i hrskavičnog tkiva. Oni čine koren nosa i nosnu pregradu septum, koja uzdužno deli nosnu šupljinu na dva dela. Kosti lobanje iza nosa pune su šupljina koje se nazivaju paranazalni sinusi. Oni se otvaraju u nosnu šupljinu i kao i nosni putevi, prekriveni su sluznicom. Oset njuha kod čoveka, majmuna, ptica, reptila i vodozemaca mnogo je slabiji od čula mirisa ostalih sisara..

Sastoji se od organa za osećanje mirisa, a osetilne ćelije su smeštene u sluznici u gornjem delu nosne šupljine. Nervni impulsi iz čulnih ćelija odlaze živcem do odgovarajućeg centra u velikom mozgu, gde nastaje osećaj mirisa.

Evolucija U evoluciji je, počevši od riba, počeo razvoj čula mirisa. Ovo čulo maksimum razvijenosti dostiže kod noćnih sisara. Životinje kod kojih je čulo mirisa dominantno ili jedno od dominantnijih čula, zovu se makrosomati. Od lemura počinje redukcija značaja ovog čula i ono opada sa majmunima, čovekolikim majmunima i čovekom, te se ove vrste nazivaju mikrosomati.

Kod nekih vodenih životinja postoji jedinstveno hemijsko čulo, dok je kod kopnenih ono odvojeno u čulo ukusa i mirisa.

Draž Draž za čulo mirisa su molekuli vazduha koji sadrže odorant. Od 1950-ih do sada je ponuđeno nekoliko teorija o glavnim karakteristikama materija koje mirišu i, na osnovu opisanih karakteristika, izvedeni su zaključci o identifikaciji.

Prva karakteristika oko koje se svi istraživači slažu jeste isparljivost. Materije u tečnom ili čvrstom stanju ne mogu biti odoranti, jer je neophodno da molekuli odoranta budu nošeni vazduhom. Stoga, molekuli odoranta moraju biti lagani (manje od 400 jedinica relativne molekulske mase).

Isparljivost je nužan, ali ne i dovoljan uslov. Postoje materije koje su isparljive ali ne mirišu, kao na voda. Sledeći neophodan uslov predstavlja rastvorljivost materije u vodi i lipidima, kako bi ona mogla da deluje na sluz u nosnoj šupljini.

U principu, draž za čulo mirisa su organske supstance. Neorganske supstance i samostalni elementi ne predstavljaju draž za čulo mirisa.

Proces osećaja mirisa Mirisne materije šire se u gasovitom stanju vazduhom tako da dospevaju u nosnu šupljinu, gde bivaju registrirane od strane čula mirisa. U gornjem delu nosne šupljine nalaze se ogranci mirisnog nerva gradeći tzv. mirisno polje. Ono sadrži mirisne čulne ćelije, čije su dlačice osetljive na mirisne materije. Oko njih se nalaze obične ćelije nosne sluzokože. Položaj ovih ćelija u nosu je takav da: kod normalnog nosnog udisanja samo malo vazduha dospe do mirisnih ćelija. Da bi se osetile mirisne materije potrebno je dublje disanje, odnosno „mirisanje”. Mirisne materije se prepoznaju tako što se rastvore na vlažnoj nosnoj sluznici do koje dospevaju. Tako rastvorene one podražuju mirisne ćelije. Nastali podražaj prenosi se impulsima kroz mirisni nerv do centra za miris u mozgu.

Građa olfaktornog aparata

Čulo mirisa se nalazi u mirisnom epitelu lociranom u vrhu nosne šupljine.

Periferno

Periferni olfaktorni sistem se uglavnom sastoji od nozdrva, etmoidne kosti, nosne šupljine i olfaktornog epitela (slojevi tankog tkiva prekrivenog sluzom koji oblažu nosnu šupljinu). Primarne komponente slojeva epitelnog tkiva su sluzokože, mirisne žlezde, olfaktorni neuroni i nervna vlakna olfaktornih nerava.

Molekuli mirisa mogu da uđu u periferni put i dospeju u nosnu šupljinu ili kroz nozdrve prilikom udisanja (olfakcija) ili kroz grlo kada jezik potiskuje vazduh u zadnji deo nosne šupljine tokom žvakanja ili gutanja (retro-nazalni miris).. Unutar nosne šupljine, sluz koja oblaže zidove šupljine rastvara molekule mirisa. Sluz takođe pokriva olfaktorni epitel, koji sadrži sluzokože koje proizvode i skladište sluz, i mirisne žlezde koje luče metaboličke enzime koji se nalaze u sluzi.

Transdukcija

thumb|Akcioni potencijal propagiran olfaktornim stimulusima u aksonu.

Olfaktorni senzorni neuroni u epitelu detektuju mirisne molekule rastvorene u sluzi i prenose informacije o mirisu do mozga u procesu koji se naziva senzorna transdukcija. Olfaktorni neuroni imaju cilije (sićušne dlačice) koje sadrže mirisne receptore koji se vezuju za molekule mirisa, izazivajući električni odgovor koji se širi kroz senzorni neuron do olfaktornih nervnih vlakana u zadnjem delu nosne šupljine.

Olfaktorni nervi i vlakna prenose informacije o mirisima od perifernog olfaktornog sistema do centralnog olfaktornog sistema mozga, koji je od epitela odvojen kribriformnom pločom etmoidne kosti. Olfaktorna nervna vlakna, koja potiču iz epitela, prolaze kroz kribriformnu ploču, povezujući epitel sa limbičkim sistemom mozga na olfaktornim režnjevima.

Centralno thumb|Detalji o sistemu mirisa

Glavna olfaktorna lukovica prenosi impulse do mitralnih i čupavih ćelija, koji pomažu u određivanju koncentracije mirisa na osnovu vremena kada se određeni neuronski klasteri aktiviraju (što se naziva 'vremenski kod'). Ove ćelije takođe primećuju razlike između veoma sličnih mirisa i koriste te podatke da pomognu u kasnijem prepoznavanju. Ćelije se razlikuju, pri čemu mitralne ćelije imaju niske stope paljenja i lako ih inhibiraju susedne ćelije, dok čupave ćelije imaju visoku stopu pokretanja i teže ih je inhibirati. Kako bulbarno neuronsko kolo transformiše ulaze mirisa u bulbarne odgovore koji se šalju u olfaktorni korteks može se delimično razumeti pomoću matematičkog modela.

Unkus sadrži olfaktorni korteks koji uključuje piriformni korteks (posteriorni orbitofrontalni korteks), amigdalu, mirisni tuberkul i parahipokampalni girus. Mirisni tuberkul se povezuje sa brojnim oblastima amigdale, talamusa, hipotalamusa, hipokampusa, moždanog stabla, mrežnjače, slušne kore i olfaktornog sistema. Ukupno ima 27 ulaza i 20 izlaza. Prekomerno pojednostavljenje njegove uloge je da se kaže da: proverava da bi se osiguralo da su mirisni signali proizašli iz stvarnih mirisa, a ne od iritacije resica, reguliše motoričko ponašanje (prvenstveno socijalno i stereotipno) izazvano mirisima, integriše slušne i olfaktorne senzorne informacije kako bi izvršio gore navedene zadatke, i igra ulogu u prenošenju pozitivnih signala do senzora nagrađivanja (i stoga je uključen u zavisnost).

Amigdala (u mirisu) obrađuje signale feromona, alomona i kairomona (iste vrste, unakrsne vrste, i unakrsne vrste gde je emiter oštećen, a senzor koristi), respektivno. Zbog evolucije velikog mozga ova obrada je sekundarna i stoga je uglavnom neprimećena u ljudskim interakcijama. Alomoni uključuju mirise cveća, prirodne herbicide i prirodne toksične biljne hemikalije. Informacije o ovim procesima dolaze iz vomeronazalnog organa indirektno preko mirisne lukovice. Pulsevi glavne olfaktorne lukovice u amigdali se koriste za uparivanje mirisa sa imenima i prepoznavanje razlika između mirisa.

Stria terminalis, posebno ležaj jezgra (BNST), deluju kao informacioni put između amigdale i hipotalamusa, kao i hipotalamusa i hipofize. BNST abnormalnosti često dovode do seksualne konfuzije i nezrelosti. BNST se takođe povezuje sa septalnim područjem, nagrađujući seksualno ponašanje.

Mitralni impulsi do hipotalamusa promovišu/obeshrabruju hranjenje, dok dodatni impulsi olfaktorne lukovice regulišu reproduktivne i refleksne procese povezane sa mirisom. Hipokampus (iako je minimalno povezan sa glavnom olfaktornom lukovicom) prima skoro sve svoje mirisne informacije preko amigdale (bilo direktno ili preko BNST-a). Hipokampus formira nova i pojačava postojeća sećanja.

Slično, parahipokampus kodira, prepoznaje i kontekstualizuje scene. Parahipokampalni girus sadrži topografsku kartu za miris.

Orbitofrontalni korteks (OFC) je u velikoj korelaciji sa cingularnim girusom i septalnim područjem da bi delovao pozitivno/negativno pojačanje. OFC je očekivanje nagrade/kazne kao odgovor na stimulanse. OFC predstavlja emociju i nagradu u donošenju odluka.

Prednje mirisno jezgro distribuira recipročne signale između olfaktorne lukovice i piriformnog korteksa. Prednje olfaktorno jezgro je memorijsko čvorište za miris.

Kada se pomešaju različiti mirisni predmeti ili komponente, ljudi i drugi sisari koji njuše smešu (predstavljenu, na primer, bocom za njuškanje) često nisu u stanju da identifikuju komponente u smeši iako mogu da prepoznaju svaku pojedinačnu komponentu predstavljenu samu. To je uglavnom zato što svaki senzorni neuron mirisa može biti uzbuđen višestrukim komponentama mirisa. Predloženo je da, u mirisnom okruženju koje se obično sastoji od više komponenti mirisa (npr. miris psa koji ulazi u kuhinju koji sadrži miris kafe u pozadini), povratna informacija od olfaktornog korteksa do mirisne lukovice potiskuje predpostojeći miris pozadine (npr. kafe) preko olfaktorne adaptacije, tako da se novopridošli miris prvog plana (npr. psa) može izdvojiti iz mešavine radi prepoznavanja.

Zaštita čula mirisa

Očuvanje čula mirisa je vrlo važno jer se njime kontroliše kvalitet hrane i zraka. Neprijatan miris je pokazatelj pokvarene hrane i prisustva štetnih otrovnih materija u udahnutom vazduhu. S druge strane, prijatan miris pospešuje lučenje sokova za varenje hrane.

Oštri mirisi, otrovni gasovi, uživanje alkohola, duvana i droga štetno deluju na čulo mirisa. Sluzokoža nosa je takođe podložna povredama, upalama i drugim bolestima, koje oštećuju i čulo mirisa. Gubitak čula mirisa ili smanjene mogućnosti registrovanja mirisnih materija ne ugrožavaju život čoveka ali donose različite neprijatnosti i zbog tog nedostatka nužno je razvijati druge sposobnosti. Čulo mirisa je vrlo važno za životinje kojima služi za pronalaženje hrane, polnog partnera, kontaktiranja sa pripadnicima iste vrste i dr.

Čovek razlikuje oko 10000 mirisa. Najbolju klasifikaciju mirisa dao je Hening: percepcija prostora, percepcija objekata, afektivna dimenzija i identifikacija seksualnih partnera.

Percepcija prostora- za razliku od ostalih čula koja nisu aktivna kad spavamo, može se reći da je miris taj koji nas obaveštava o promenama u sredini. Percepcija objekata- miris nas obaveštava o udaljenim objektima, o postojanju ljudi, hrane... Afekivna dimenzija- mirisni trakt ima komponentu vezanu za  emotivno reagovanje. Identifikacija seksualnih partnera- prema nekoliko istraživanja, miris partnera je bio jako značajan u odabiru istog.

Moždani centri Centri se mogu podeliti u tri kategorije:

Piriformni korteks - Talamus - Neokorteks

Ovaj deo mozga je zadužen za identifikaciju mirisa. Imaju funkciju da obaveste mozak šta tačno miriše.

Amigdala - Hipotalamus - Septum.

Afektivna komponenta za prijatnost i neprijatnost. Ovi centri govore da li nešto smrdi ili miriše.

Entorinalni korteks - Hipokampus

Motivaciona memorija u asocijaciji sa hranom. Ovi centri mogu da pomognu da se mapira određena vrsta hrane sa njenom hranljivošću, ili dobrim utiscima u prethodnom iskustvu.

Klinički značaj

Odsustvo sposobnosti osećanja mirisa, odnosno gubitak njuha, označava se kao anosmija. Ona može biti privremena ili trajna.