мини|Део свих структура војног санитета савезника на Солунском фронту Војни санитет на Солунском фронту уз бројне кадровске, материјалне, организационе и друге проблеме, састављен од припадника српске војске и савезничких армија, различитог нивоа командовања, ипак је деловао као јединствена санитетска служба која је уз натчовечанске напоре успела да у кратком року врати у строј и преко 70% повређених и теже оболелих,Popović B. „Sanitetsko obezbeđenje oružanih snaga kao deo jedinstvenog sistema zdravstvene zaštite u ONOR“, ispitna tema za čin generala, studija и тако да значајан допринос победи у наступајућем заносу српске војске и хаотичном распаду система непријатељских војски у поразу.Aranđelović S. i sar. „Sanitetska taktika“, Vojnoizdavački zavod, Beograd, 2001; 13, 114, 117.Živković F. „Statistički prilozi za ulogu srpske vojske – u ratu za oslobođenje i ujedinjenje 1914 – 1918. godine“, Ratnik, sv. I, 1936. Значај Значај рада војног санитета у свим етапама Солунском фронту огледа се у томе што је настојао да у самим јединицама, у захвату фронта, али и у Бизерти, „Сиди Абдалеу“, Тунису и другим болница у севервној Африци, непрестано „води битку” за одржавање стабилног бројног стања српске војске и стално приближавање броју од око 150.000 бораца.
На основу расположивих података могло се закључити да војни санитет у свим етапама Солунском фронта добро обавио посао. Међу санитетским губицима највећи број били су болесници и лакши рањеници (87,6%). Укупна смртност била је 7,5% што је нешто ниже од просека за Први светски рат (10%). То је истовремено индикатор доброг рада српског војног санитета и војног санитета савезника.Popović B, et al. The Serbian Army Medical Corps, health – related losses and manning of the Serbian Army in 1917 – 1918, Vojnosanitetski pregled 2008; 65(Suppl.): р.46 (ср)
Историја
Први светски рат је након две године ратовања морао да се приведе крају, али борбе су тек предстојале. Савезници су на југу Балканског полуострва на јесен 1915. године почели да организују Солунски фронт, коме су претходиле припреме, које су се одвијале у неколико фаза: Прво — прихват српске војске и избеглих Срба након албанске голготе. Друго — организација опоравак српске војске у Грчкој, Француској и Северној Африци. Треће — реорганизација и опремање српске војске. Четврто — током 1916. године пружање помоћи српској војсци у извршењу напад на комбиноване Немачке, Аустроугарске и Бугарске снаге, како би запосела положаје на тешко приступачним Могленским планинама, које су у том периоду представљале међудржавну границу Краљевине Србије и Краљевине Грчке.
Након реорганизације снага, трећину снага на Солунском фронту чинили су излечени, опорављени, нахрањени, одевени и наоружани српски војници, са Крфа, Севера Африке, Корзике, али и добровољци из САД и других земаља широм света. Српски војни санитет, који је претрпео огромне губитке у току прве две године ратовања и епидемије пегавца, такође је реорганизован.
Савезници су на југу Балканског полуострва 1916. организовали Солунски фронт. Рат је морао да се приведе крају, борбе су тек предстојале. Доласком српске војске на Халкидик током априла и маја 1916. године и њеним распоређивањем на западном сектору бојишта од Кожуфа до Лерина, још непотпуно наоружане и без сопствених позадинских санитетских установа, њене јединице започеле су нов период ратовања.
Претходила му је двомесечне обуке, почетком јула 1916. године српски војници, жељни победе и повратка из изгнанства у домовину, запосели су сектор на Солунском фронту, који је ангажовао око 600.000 војника са обе стране линије фронта. Трећину снага на Солунском фронту чинили су излечени, опорављени, нахрањени, одевени и наоружани српски војници, са Крфа, Севера Африке, Корзике, али и добровољци из САД и других земаља широм света. Српски војни санитет, који је претрпео огромне губитке у току прве две године ратовања и епидемије пегавца, такође је реорганизован. 600п|мини|центар|Рапосред непријатељских и савезничких снага на Солунски фронту 1916.
Српска влада и официрски кругови са тешком муком успели су да обезбеде постојање „српског сектора“ и независног санитетса на Солунском фронту, чиме је избегнута могућност да војници буду размештени и одвојени по различитим савезничким јединицама. Војска
Организација војног санитета на Солунском фронту по Париском споразуму Према одлукама Париског споразума, савезници су до краја 1916. године организовати у позадини Солунског фронта 33 болничке јединице за лечење српских војника:Ж. М. Рувидић, Евакуација рањеника при заузећу Кајмакчалана 1916. године, у: Ратник: месечни војни лист, Год. XXXVII, св. I –III/1921, стр. 134. 15 француских болница (13 у Солуну и 2 у Зејтинлику) 1 француско истурено болничко одељење у Острову 2 француске помоћне болнице за Србе у Седеси 6 француских амбулаторија (Микра, Верија, Вертекоп, Самли, Топчин, Гуменџа) 5 енглеских болница (Микра, Самли, Соровић и две у Вертекопу) 1 болница Шкотских жена у Солуну (касније 3. пољска хируршка болница) 2 руске болнице у Солуну (Наришкин и Свети Ђорђе) 1 руска болница у Соровићу (Српско руска болница) Такође на Париској конференцији Французи су обавезали да према очекујућим санитетским губицима, обезбеде 14.000 постеља, за лечење рањених и оболелих српских војника. Како Французи, ову обаавезу нису могли испунити у потпуности јер нису имали довољно медицинског кадра и материјалних средстава, део те обавезе прузели су Енглези њиховом међусобном споразумом.
Све ове активности пратило је и размештање српског војног санитета уз бројне организационе и друге пробелеме. Наиме према новој организацији српске санитетске службе установљеној после потписивања у Паризу, 6. априла 1916. године, француско-српског споразума, Срби, по овом споразуму нису имали права на сопствене армијске болнице, и на оснивање специјалистичких служби, јер су српске санитетске војне установе биле предвиђене само до нивоа оперативне војске. Српском војном санитету одређена су по три алпинска завојишта за сваку дивизију, једно за хируршке случајеве, друго за заразне болести, треће за остале потребе.Брана Димитријевић и Александар С. Недок, Настанак легендарне Прве хируршке пољске болнице Врховне команде на Солунском фронту, Излагања са симпозијума „Српски војни санитет у 1916. години“, 2007. на: www.rastko.rs
Париски споразум, и нова организација војног санитета тешко је пала српским војним лекарима, а нарочито хирурзима, а посебно оцу српске ратне хирургије др Михајлу Мики Петровићу, који је незадовољан стањем у санитету овако реаговао: На Солунском фронту савезничке енглеске, француске, канадске и руске болнице прошириле су се од Солуна, преко Могленске равнице, дуж Црне Реке, све до подножја Кајмакчалана.
По договору из Париза, српске болнице су биле под управом француског санитета, а српском санитету је припала организација завојишта и евакуација рањеника. Како српски лекари нису прихватили зависност од савезника, требало је изнаћи модус како да се овај споразум, оспори или „српском лукавошћу изигра”. Уз бројне отпоре и негодовања Француза и Енглеза ипак је уз велику упорност српских лекара, основана Прва хируршка пољска болница у Василици (14. јуна 1916), која се септембра 1916, преселила у Драгоманце. Разлог оснивања ове болнице, која је била на великој удаљености (50 km) од Солунског фронта, у стратешком смислу није била оправдана. Међутим у моралном смислу за српски војни санитет њено оснивање је имало велики значај, па су у том смислу, за њено оснивања, пронађени, више политички него доктринарни разлози.
Војне санитетске јединице По запоседању положаја дуж почетне линије на Солунском фронту српске војно-санитетске власти организовале су четири хируршке пољске болнице за сваку армију по једну у близини фронта.Добрила Главинић, Наше и стране добровољне болничарке у ратовима за ослобођење, стр. 1–2. Рукопис је приредила и објавила А. Стјеља, у: Наша прошлост, бр. 16 (2015), стр. 209–215.
Прва армија За потребе Прве арамије одређене су следеће санитетске јединице: Дивизијска завојишта у свакој дивизији, са три завојишта, од којих је једно оспособљено за ране хируршке интервенције, прерастајући по потреби у пољске хируршке болнице Друга пољска болница у Скочевару Трећа хируршка пољска болница или Болнице шкотских жена — Јединица „Америка“ у Острову Друга армија За потребе Друге арамије одређене су следеће санитетске јединице: Дивизијска завојишта у свакој дивизији, са три завојишта, од којих је једно оспособљено за ране хируршке интервенције, прерастајући по потреби у пољске хируршке болнице Прва хируршка пољска болница у Драгоманцима Четврта пољска болница или Болница шкотских жена - Јединица „др Елси Инглис” смештена између Вертекопа и Драгоманаца. Остале санитетске јединице Реконвалесцентна одељења у Водени, Микри и Зејтинлику Српска болница Престолонаследник Александар Карађорђевић у Солуну, основана марта 1917. године, она је по устројств и кадровима, постала главна војна болница српске војске. Неколико Француских, Енглеских и Руских санитетских јединица у зони Солунског фронта. Француске болнице у Бизерти, Сиди Абдалу, Тунису, а касније и Алжиру, као и реконвалесцентни центри у северној Африци. Далеко од фронта, у позадини, ова структура често је лечила најтеже повређене и оболеле и вршила опоравак изнемоглих и исцрпљених бораца.Rajs R.A. „Šta sam video i preživeo u velikim danima“, Mladost turist Itaka, Beograd, 1997; 7
Стране санитетске мисије У помоћ српским војницима на солунском фронту стигле су, и поново биле прве, шкотске жене са више болница и транспортном јединицом. Дошле су и санитетске мисије из других делова Комонвелта: из Аустралије, Новог Зеланда, Канаде. Стигло је укупно 60 жена, почев од болничарки и возача санитетских возила до лекара и хирурга. Биле су то одлично опремљене и возилима снабдевене јединице почев од болничарки и возача санитетских возила до лекара и хирурга, које су преузеле евакуацију рањеника из Горничевске битке и са Кајмакчалана.Далибор Денда, Аутомобил у српској војсци 1908-1918, Београд, 2008.
Одред моторних санитетских возила Болница шкотских жена или „транспортна јединица”, како су је звали, основана је у Великој Британији као посебна јединица од 18 чланова, која је бродом у Солун допутовала у лето 1916. године.Mikić Ž. Bolnice škotskih žena-90.godišnjica njihovog delovanja u Srbiji. Med Pregl 2005; 58(11—12):597-608. Аутомобилска секција из са сатава мисије шкотских жена стигла ке са 5 амбулантних рањеничких аутомобила и једним путничким колима система „форд”, два велика камиона (1.500 кг) и једним мотоциклом.ВА, П-3а, К. 124, Ф. 4, Д. 52
На Солунском фронту, од новембра 1915, радила је Болница шкотских жена, „Јединица Гиртон и Њунхам“ („the Girton & Newnham Unit“), предвођена др Ен Луиз Мекилрој, која је после Великог рата била прва лекарка са звањем професора на Медицинском факултету у Лондону. Јединица је, од почетка до краја (8. мај 1915 – 1. септембар 1919), била под руководством др Ен Луиз Мекилрој (dr Anne Louise McIlroy, 1874–1968), која се у Солуну, као и по ослобођењу у Србији, посветила рехабилитацији и ортопедској протетици бројних српских ратних инвалида.
Организација медицинског збрињавања Примарно збрињавање рањеника 300п|мини|Евакуација рањеника из дивизијског завојишта до Острова 300п|мини|Једна од прихватних станица између прве борбене линије и болнице у Острову Евакуација рањеника са Кајмакчалана вршена је и дању и ноћу без прекида; а време трајања евакуације износило је према записима Др. Жарка М. Рувидић, санитетског пуковника: Од бојне линије до батаљонских превијалишта 40 минута до 1 сата; Од батаљонских до пуковских превијалишта 30 до 45 минута; Од пуковских превијалишта до завојишта 2 до 3 сата дању а 3 до 4 сата ноћу.