мини|220п|десно|Речник српскохрватског књижевног и народног језика мини|220п|десно|Академик Стојан Новаковић, покретач иницијативе за израду српског речника под окриљем СКА
Речник српскохрватског књижевног и народног језика, такође познат и као Речник САНУ, вишетомни је речник који издаје Институт за српски језик САНУ, са седиштем у Београду. Најкомплетнији је и најобимнији речник српскохрватског, односно српског народног и књижевног језика. Израда речника представља један од најважнијих, најзахтевнијих и најдуготрајнијих пројеката српске науке и културе, који се спроводи под окриљем Српске академије наука и уметности. По типологији спада у речнике тезаурусног и академијског типа. Обухвата грађу књижевног и народног језика са целокупног говорног простора штокавског наречја, у временском распону од Вукове реформе до савременог доба. Израду речника надзире Одељење језика и књижевности САНУ, преко свог "Одбора за Речник српскохрватског књижевног и народног језика", којим председава академик Милосав Тешић. Израдом речника руководи посебан Уређивачки одбор. Први главни уредник био је академик Александар Белић. Потом су на челу Уређивачког одбора били: Михаило Стевановић, Митар Пешикан, Мирослав Николић, Милица Радовић-Тешић, Стана Ристић и Рада Стијовић, а ту дужност почевши од 2020. године обавља др Неђо Јошић. До данас су објављене двадесет и две књиге, а најновији том бр. 22 објављен је 2023. године. Када буде довршен, речник ће имати преко 35 књига са око 500.000 одредница.
Историја мини|220п|десно|Академик Александар Белић, први главни уредник Речника САНУ
Првобитну иницијативу за израду речника покренуо је већ Стојан Новаковић (1842-1915), који је своје кључне предлоге формулисао током 1888. и 1893. године, након чега су под окриљем Српске краљевске академије предузети кораци у циљу прикупљања лексичке грађе, ради израде речника српског језика. Рад се одвијао у склопу Лексикографског одсека, тако да је 1913. године под уредништвом Момчила Иванића (1853-1916) дошло до издавања прве огледне свеске, под насловом: "Српски речник књижевнога и народнога језика", али даљу реализацију тог подухвата омело је избијање Првог светског рата.
Током међуратног периода (1918-1941), под утицајем идеологије интегралног југословенства дошло је до значајних промена у вођењу језичке политике, путем промовисања ненаучних концепција о постојању "троименог" српско-хрватско-словеначког језика. Тај фиктивни концепт пропао заједно са Краљевином Југославијом, тако да је 1944. године у издању Српске краљевске академије објављена нова огледна свеска, под насловом: "Речник српскога књижевног и народног језика".
Недуго након стварања нове Југославије, реликти језичког интегрализма добили су нови израз у виду реафирмације лингвонима "српскохрватски језик". Иако је тадашњи Устав НР Србије (1947-1963) изричито прописивао српски језик као службени (чланови 115. и 141.), групација око академика Александра Белића је у садејству са неколицином хрватских лингвиста успела да обезбеди политичку подршку за склапање Новосадског договора (1954) о заједничком српскохрватском, односно хрватскосрпском језику, што се потом одразило и на конципирање будућег речника.
мини|220п|десно|Милош Московљевић, један од уредника Речника
Након постизања Новосадског договора (1954), израда речника поверена је Институту за српски језик, који је био основан 1947. године под окриљем Српске академије наука, а за чијег је првог директора постављен академик Александар Белић (1947-1960).Институт за српски језик САНУ: Историјат Института Стицајем политичких околности, та установа је 1958. године променила име у "Институт за српскохрватски језик", тако да је прва књига речника објављена 1959. године под насловом Речник српскохрватског књижевног и народног језика.
мини|220п|десно|Рада Стијовић, председница Уређивачког одбора Речника САНУ у периоду од 2016. до 2020. године
Иако су хрватски лингвисти већ након доношења Декларације о називу и положају хрватског књижевног језика (1967) и усвајања Амандмана V на Устав СР Хрватске (1972) напустили сложеничке термине хрватскосрпски, односно српскохрватски, међу водећим српским лингвистима је наставио да преовладава став о неопходности истрајавања на основним начелима из Новосадског договора. Новим Загребачким договором из пролећа 1986. године учињен је последњи покушај проналажења компромисних терминолошких решења, која такође нису заживела у пракси. У периоду између 1987. и 1989. године, стручна тела и установе надлежне за издавање речника су у неколико наврата исказивале своју приврженост задржавању сложеничких назива (српскохрватски, односно хрватскосрпски језик).
О размерама тих проблема сведоче и званични ставови тадашњег Института за српскохрватски језик у Београду, саопштени 1988. године, а који су поред афирмације рада на "српскохрватском" речнику садржали и следећи суд о употреби изворних лингвонима: "Иако је разумљива тежња и склоност људи у појединим срединама да свој језик називају простим једночланим именом како је вековима називан (српски, хрватски), ти називи су у нашим друштвеним приликама врло непогодни и за службену, и за просветну, и за научно-стручну употребу".
Почевши од 1990. године, питање о називу речника добило је и додатну социолингвистичку димензију. Приликом формулисања уставне норме о службном језику у новом Уставу Републике Србије (1990), политички чиниоци су уважили став дела стручне јавности о оправданости задржавања термина "српскохрватски" језик (8. члан), што је довело до покретања ширих расправа у јавности, тако да је већ приликом формулисања језичке норме у новом Закону о службеној употреби језика и писама (1991) дошло до усвајања комплесне формулације (1. члан), која је гласила: У Републици Србији у службеној је употреби српскохрватски језик, који се, када представља српски језички израз, екавски или ијекавски, назива и српским језиком (у даљем тексту: српски језик).Службени гласник Републике Србије, бр. 45/1991.
Социолингвистички и идентитетски аспекти добили су на тежини након распада Југославије (1991-1992), тако да је установи-издавачу речника враћен првобитни назив: Институт за српски језик (1992). У међувремену је дошло до значајних промена у уставном нормирању језика: доношењем Устава Републике Српске Крајине (1991, 7. члан), Устава Републике Српске (1992, 7. члан), Устава Савезне Републике Југославије (1992, 15. члан) и Устава Републике Црне Горе (1992, 9. члан), српски језик је постао званична уставна категорија. Тим поводом, у научној и широј српској јавности покренуто је питање о промени назива речника у Речник српског књижевног и народног језика, али сагласност није постигнута, услед противљења дела стручне јавности. Стицајем политичких околности, спорни термин "српскохрватски" задуго је опстао и у Уставу Републике Србије.
Приликом расправе о евентуалној промени назива речника, надлежни Одбор за Речник српскохрватског књижевног и народног језика (САНУ) донео је 1992. године, под председавњем Милке Ивић, следећи закључак о заједничкој српској и хрватској језичкој баштини: "Речник САНУ, како се у литератури обично зове, или Речник српскохрватског књижевног и народног језика, како је насловљен, највећим делом се заснива управо на тој књижевној баштини. Не види се потреба да Речник нешто мења у оквирима из којих узима грађу, нити пак да тражи друго име мимо два постојећа (Речник САНУ и Речник српскохрватског књижевног и народног језика)".Годишњак САНУ, бр. 99 (1992, шт. 1993), стр. 202.
Ту одлуку покушао је 1993. године додатно да образложи др Егон Фекете, настојећи да оправда наставак употребе спорног термина "српскорватски", уз пропратно свођење изворних лингвонима (српски језик и хрватски језик) на појаве другог реда: "С обзиром на то да променом државно-политичких прилика није (још увек) дошло до структурне промене језичких црта и стања (већ до усвајања других термина за језик, таквих као: „српски“, „хрватски“, а на помолу су и други), Институт за српски језик, одн. сва надлежна тела Српске академије наука (међу којима и Одељење књижевности и језика) одлучили су да се рад на Речнику настави на исти начин, дакле, и на основу комплетне грађе, што значи и грађе из писаца који територијално и национално не припадају српској страни; исто тако, одлучено је да се на насловним странама Речника задржи досадашњи назив: „Речник српскохрватског књижевног и народног језика", при чему, дакако, одредбу „српскохрватски“ никако не треба (а тo није ни до сада требало) тумачити као: језик „српски“ и језик „хрватски" (два посебна језика или: језик Срба и Хрвата или сл.), већ као термин за језик свих оних (народа) који се оним што се до скора под тим именом језика подразумевало - и данас служе".
Полазећи од таквих ставова, рад на издавању речника настављен је 1996. године објављивањем 15. тома, који се појавио недуго након масовног прогона Срба из Хрватске (1995), али чак ни та околност није препозната као "потреба" да се спорна "српскохрватска" одредница замени, тако да је издавање речника настављено под непромењеним насловом. На подстицај знатног дела стручне и шире јавности, Министарство за науку и технологију Републике Србије се 1999. године званичним путем обратило надлежним чиниоцима у САНУ, нагласивши "да се Речник српскохрватског књижевног и народног језика, ни због назива ни због садржаја, не може сматрати стандардолошким делом",Годишњак САНУ, бр. 106 (2000): стр. 187. а сва та питања добила су на тежини након одлуке Међународне организације за стандардизацију о укидању кода за "српскохрватски" језик (2000).
У међувремену је 1998. године, поводом сродних питања о опсегу и називу посебног етимолошког речника донета одлука да се Одбор за етимолошки речник српскохрватског језика (основан 1983. године) преименује у Одбор за етимолошки речник српског језика, тако да је тај подухват под окриљем Института за српски језик САНУ реализован 2003. године издавањем Етимолошког речника српског језика. Насупрот томе, у исто време је настављено и са издавањем општег "српскохрватског" речника, чиме је створено несвакидашње стање у којем су исте установе у својим капиталним публикацијама различито именовале језик сопственог народа.
Додатне недоумице биле су изазване начином на који је под окриљем надлежног Одељења језика и књижевности САНУ било расправљано и одлучивано о називу општег речника, а посебно незадовољство изазвао је закључак о задржавању термина "српскохрватски", који је био озваничен на седници од 9. септембра 2004. године, уз присуство свега 8 од укупно 26 чланова одељења.
Ради законског регулисања кључних питања, донет је посебан "Закон о Речнику Српске академије наука и уметности" (2005) који је у првом члану прописивао да се закон доноси "ради обезбеђења сталне бриге о српском језику",Закон о Речнику Српске академије наука и уметности (Службени гласник Републике Србије, бр. 2005) а потом је усвојен и нови Устав Републике Србије из 2006. године у коме је службени језик најзад дефинисан као српски (10. члан), чиме је престало да постоји и последње уставно упориште за задржавање појма "српскохрватски" у називу речника. Услед спорости у усаглашавању Закона о службеној употреби језика и писама са новом уставном нормом, термин "српскохрватски" је опстао као законска норма све до 2010. године, када је променом закона напуштен и замењен термином: српски језик. Упркос новим уставним и законским одредбама, Одбор за израду Речника САНУ и Институт за српски језик САНУ наставили су да општи речник издају под спорним насловом Речник српскохрватског књижевног и народног језика, што је током наредних година доводило до честих негодовања и полемика у стручној и широј српској јавности.