Дрво

Стабло или дрво у ботаници је свака вишегодишња биљка, која се састоји из корена, видљивог дрвеног дебла и грана, које чине крошњу дрвета. Деле се на зимзелено и листопадно дрвеће. Минимална висина која разликује стабло од грма обично је од 3 -{m}- до 6 -{m}-, зависно од аутора. Неки аутори сматрају, да стабла треба да имају пречник дебла најмање 10 -{cm}-.Utkarsh Ghate. "Field Guide to Indian Trees, introductory chapter: Introduction to Common Indian Trees" Биљке које не испуњавају наведене услове обично се сврставају у грмље. У поређењу с већином других биљака, стабла су дуговечнија, нека живе и неколико хиљада година, а могу нарасти до 115 -{m}- висине. Стабла су важан део природног крајолика, због спречавања ерозије, производње кисеоника, смањења емисије угљен-диоксида у атмосфери, служе као извор хране, заштите и сл.

Јављају се у много различитих редова и породица биљака. Еволуирала су засебно у неповезаним групама биљака, као резултат различитих еколошких прилика, што је класичан пример паралелних еволуција. Уз процену од 100 000 врста дрвећа, број врста дрвећа широм света чини укупно око 25% свих живих биљних врста. Већина врста дрвећа расте у тропским крајевима света, а многа од тих подручја ботаничари још нису истражили, што даје непотпуне податке о разноликости врста. , Danska, 25.–28. svibnja 2003. Biologiske skrifter, 55

Стабла расту на просторима, где има довољно светлости, топлоте и воде. Према подацима ФАО-а 2000. године, 30% копнене површине било је прекривено шумом. На Балкану шуме чине 35% копнене површине. Шумско дрвеће на једном хектару производи 6-20 тона органског материјала, што је највећа производња биомасе на копну. Укупна количина произведене дрвне масе у свету 2005. године износила је 422 гигатоне. Будући да се око половине дрвне материје састоји од угљеника, шуме су важне у чувању угљеника и постизању равнотеже угљен-диоксида у Земљиној атмосфери.

Раст и метаболизам дрвећа подложни су унутрашњим (генетски одређеним) и спољним чиниоцима (еколошким, климатским и др). Дрвеће има раздобље мировања и време вегетационог раста и развоја. Почетак и крај вегетационог периода разликује се зависно од врсте дрвећа, дужине дана и ноћи, доступности воде и сл. Раст контролишу биљни хормони (фитохормони). Стабла су у могућности да се прилагоде промењивим условима у природи. У време мировања, дрвеће смањује своју активност на најмању меру.Sasier D.& M., Averue P.: Biljke, cvijeće, drveće, Svjetlost Sarajevo 1990. На почетку вегетацијског раздобља, отварају се пупољци и започиње даљњи раст и развој.

Морфологија мини|200px|Дебло и крошња стабла у Турској. мини|200px|Цветови бадема у Шпанији. мини|200px|Лишће и плодови обичне леске

Основни делови стабла су: корен, дебло и крошња. Дебло се састоји од срчике, примарног и секундарног ксилема те примарних и секундарних зрака срчике. Изван је обавијено кором. Дебло је најважнији део стабла, који се може искористити у економске сврхе.

Дрвеће се може груписати у егзогено и ендогено с обзиром на начин раста и повећања пречника. Егзогена стабла, међу која се убраја велика већина стабала (сва црногорица и готово сва белогорица), расту додавањем нових годова према спољашњости, одмах испод коре у облику концентричних кругова. Ендогена стабала, (нпр. палме, такође и кактуси који не спадају у дрвеће), расту према унутра. Помоћу годова може се одредити старост стабла и пратити како је текао раст у појединој години. Тиме се бави дендрохронологија. Код велике већине тропских врста дрвећа не може се одредити тачна старост на овај начин, као ни код ендогених стабала.

Анатомска грађа стабла, проучава се на карактеристичним пререзима (пресецима). Постоје три таква пресека: попречни, уздужни радијални и уздужни тангентни.

Корен стабла пружа стабилност за надземни део, упија воду и храњиве материје из тла. Најчешће расте према доле, али расте и пострано зависно од врсте дрвећа и размештају храњивих материја и воде у тлу. У сувом тлу неће расти или ће расти споро. Раст корена из апикалног меристема је примарни раст. Секундарни раст се догађа у бочним меристемима.

Лист скривеносеменица састоји се од плојке, базе, петељке и палистића, који се налазе с обе стране базе петељке. Петељка се налази у пазушцу листа. Све те делове листа, немају све врсте скривеносеменице. Листови четинара обично су иглице, могу бити кратке, као код тисе (око 1,5 -{cm}-) или дугачке и до 25 -{cm}-, као код Вајмутовог бора. Неки четинари (као што су туја и чемпрес) уместо иглица имају листове у облику љускица. Сувишне и штетне материје стабло складишти у лишћу, које пада у јесен код листопадног дрвећа. Код зимзеленог дрвећа, иглице падају постепено током године, а у времену од око пет година, зимзелено стабло замени све иглице новима. Отпало лишће чини отпад, који се постепено разграђује и пропада. Распоред грана у крошњи најчешће је онакав каквим се постиже оптимална изложеност лишћа сунчевој светлости. Свака врста дрвећа има карактеристично лишће па се помоћу лишћа утврђује о којој се врсти дрвећа ради. При томе се гледа облик, боја и величина лишћа и сл. Као помоћ при одређивању врсте дрвећа, осим лишћа служе и пупољци, кора, изглед крошње и сл. Ботаничари су развили богату терминологију за опис карактеристика лишћа, пупољака, коре и др. Стабла с најдужим лишћем су палме, чије је лишће дуго и до 9 метара.

Из пупољака се развија изданак. Могу неко време да мирују, па се касније активирају. Вршни или терминални пупољак налази се на врху стабљике, а остали су пострани или латерални пупови. Ако вршни пупољак пропадне, код неких врста, неки други пупољак преузеће његову улогу. На стабљици могу бити распоређени наизменично или насупротно. Из вегетативних пупољака развиће се листови, а из репродуктивних пупољака уз листове, развиће се и цветови, а из њих плодови.

Цвет као преображени део изданка, носи расплодне органе биљака и има органе за примамљивање инсеката, ради опрашивања. Плод је репродуктивни орган скривеносеменица, који се након оплодње развија из плодника, а састоји се од семена и перикарпа.

Код голосеменица и скривеносеменица, након опрашивања (ветром, инсектима и сл.) и оплодње настаје семе. Оно је пресудно за размножавање дрвећа, за разлику од примитивних биљака као што су папрати, маховине и лишајеви, који немају семе, већ друге начине размножавања. Семе је припомогло, да се голосеменице и скривеносеменице размноже на великим удаљеностима и да заузму велике површине копна у топлим и хладним поднебљима. Плодоношење или рађање плодом (семеном) зависи од многих фактора: од унутрашњих (биолошких) својстава биљке (врста, старост, периодичност урода), од спољашњих услова (клима, тло) и о социјалном положају (густина садње, класа). Већина врста дрвећа и грмља рађа семеном у прилично редовним временским интервалима.

Еволуција мини|200px|Приказ флоре у геолошком раздобљу девона.

У геолошком раздобљу младог девона (пре око 415 милиона година), није било вегетације више од висине струка. Да би добиле облик стабла, ране биљке требало је да развију дрвенасто ткиво, које ће упијати воду и служити као потпор. Прве биљке које су развиле дрвенасто ткиво биле су папрати, а средином девона врста изумрле папрати -{Wattieza}- досегла је висину 8 метара и попримила облик стабла. У касном девону, врсте из изумрлог рода -{Archaeopteris}- досегле су 30 метара, наликовале су на стабла, а лишће им је било слично папратима. То су прве биљке, које су развиле право дрво. Ускоро су се појавиле врсте из рода -{Lepidodendron}- које су расле и до 50 метара у висину и 2 метра у ширину при бази. Оне доминирају у наслагама угљена из касног девона и карбона.Davis, P; Kenrick, P. (2004). Fossil Plants. Smithsonian Books, Washington D.C. Имале су дрво слабог квалитета с пуно шупљина. У карбону се јављају врсте из изумрлог рода -{Calamites}-. Развиле су дрво и расле до висине веће од 10 м, што није случај с данашњим сродницима.

Данас су две доминантне дивизије стабала: голосеменице и скривеносеменице. Дуго се веровало, да су скривеносеменице настале од голосеменица, али недавна молекуларна истраживања сугеришу, да потичу из две различите групе. Обе групе вероватно су настале из -{Pteridospermatophyta}- у геолошком раздобљу перма. Скривеносеменице су имале малу заступљеност до средине геолошког раздобља креде, након чега су постале доминантне врсте у шумама.

Корисност мини|200px|Стабла имају естетску улогу корисну у туризму. На слици је плажа у Макарској.

Дрвеће је важан део природног крајолика, спречава ерозију и одроне тла. Повољно утиче на климу у подручјима, где су велики шумски комплекси. Дрвеће задржава и чува воду у тлу, производи кисеоник, а веже угљен-диоксид, па се тако смањују емисије угљен-диоксида у атмосфери. Дрвеће има естетску улогу, која је нарочито важна у туризму.

Многе врсте дрвећа користе се као украсне биљке у двориштима, окућницама, парковима и на улицама. Стабло пружа заштиту од прекомерне сунчеве светлости и јаког ветра. Дрвеће је главни елемент паркова, ботаничких вртова, арборетума, а често и националних паркова. Дрвеће има и здравствену, лечилишну улогу, станиште је за бројне животиње. Извор је хране, што се посебно односи на воће које расте на дрвећу. Од шећерног јавора добија се сируп, а од каучуковца гума. У крајевима богатим дрветом израђују се дрвене куће, нарочито у северној Европи и Северној Америци. Дрво пружа топлотну изолацију бољу од бетона или челика. Од дрвећа добијају се и танин, балзами, лекови, биљне смоле, етерична уља, зачини и др.Figurić, M.: Uvod u ekonomiku šumskih resursa, Šumarski fakultet, Zagreb 1996. Оборено дрво може се искористити у економске сврхе за израду намештаја, као дрвна грађа, фурнир, иверица или се користити за грејање у облику цепаница, брикета или пиљевине.

Распрострањеност мини|Већина врста дрвећа расте у тропским крајевима света.

Стабла су распрострањена на готово целој копненој површини Земље. Не расту једино у врло екстремним подручјима попут трајно залеђених простора, пустиња (изузев оаза), у пределима изразито високе надморске висине изнад црте појављивања стабала и сл.

Поједине врсте дрвећа имају врло широко подручје природног распростирања и расту на више континената попут црног бора, који расте у јужној Европи, северозападној Африци и Малој Азији. Постоје и ендемске врсте дрвећа које се у природи појављују само на једном или неколико подручја и негде другде. Аустралски стрибор једна је најређих живућих врста, у дивљини расте само на три мала локалитета. Реликти су врсте, које су у прошлости обитавале на широком подручју, али им је услед климатских промена знатно смањен ареал. Реликтне врсте дрвећа су: Панчићева оморика, араукарија, ликвидамбар и др.

Тропске кишне шуме богате су великим бројем разних врста дрвећа, док у подручју тундре и другим неповољнијим подручјима за раст дрвећа, расте јако мали број врста дрвећа. Појављивање дрвећа на одређеном подручју зависи о доступности воде, врсти терена, температури и сл. У средишту природног подручја распростирања расту најздравија и најразвијенија стабла. На рубовима природног појављивања врсте, стабла су слабије развијена и подложнија болестима.

Већи број биома дефинисан је дрвећем које их настањује, као што су: широколисне и мешовите шуме умерених предела, тајга, четинарске шуме умереног појаса, тропске и суптропске четинарске шуме, медитеранске шуме и шикаре, тропске и суптропске влажне широколисне шуме, тропске и суптропске суве широколисне шуме итд.

Мала група стабала која расте заједно чини шумарак, а крајолик покривен великим бројем густорастућих стабала зове се шума. Прашума је тип вегетације којим се називају оне шуме, које су се од свог настанка развијала уз мало (секундарне) или без утицаја човека (примарне), односно настале су деловањем природе.

Оштећења стабала мини|200px|Одумрла стабла акације у Намибији.

Źródło i licencja