Газан или Казан (5. новембар 1271, Покрајина Мазандаран — 11. мај 1304, Казвин) је био илкан, тј. кан Илканата, монголског каната са центром у Персији (1295—1304) из династије Бориџигин. Био је син Аргун-кана, унук Абака - кана и праунук оснивача каната Хулагу-кана, и Кутлук-катун, потицао је из дуге лозе владара који су директни потомци Џингис - кана.. Са његовим доласком на власт, ислам је постао званична религија у Илканату.
Једна од његових многих главних жена била је Кокочин, монголска принцеза (првобитно верена за Газановог оца Аргуна пре његове смрти) коју је послао његов пра-деда-стриц Кублај кан.
Војни сукоби током Газанове владавине укључивали су рат са Мамелучким султанатом за контролу над Сиријом и битке са турско-монголским Чагатајским канатом. Кан Газан је такође наставио дипломатске контакте са Европом, настављајући безуспешне покушаје својих претходника да формирају француско-монголски савез. Човек високе културе, кан Газан је говорио више језика, имао је много хобија и реформисао многе елементе Илканата, посебно по питању стандардизације валуте и фискалне политике.
Порекло и младост Газан се родио 5. новембра 1271. године, на територији данашње покрајине Мазандаран као најстарији син Аргун-кана, у то време гувернера Хорасана и његове конкубине Култак Егечи из Дорбода. У време склапања њиховог брака, Аргун је имао 12 година. Култакина старија сестра Ашлун била је жена Тубшина, сина кана Хулагуа и претходног намесника у Великом Хорасану. Према Рашиду ал-Дину Хамаданију, брак је склопљен у Мазандарану, где је кан Аргун био намесник. Пошто му је отац преузео власт у Илканату, Газан је 1284. године, са 30.000 коњаника послат у Хорасан да га заштити од напада Чагатаи каната. Као атабег у Хорасану провео је више од десет година.
Газан је рођен 5. новембра 1271. године, у Абаскуну (сада близу Бандар Торкамана),Magill, Frank Northen; Aves, Alison . "Mahmud Ghazan". Dictionary of World Biography: The Middle Ages. Routledge. . иако је одрастао у номадској палати орде омиљене жене његовог деде кана Абаке, Булукан Хатун, која је и није имала деце.Rashid al-Din – Universal history Газан и кан Аргун се нису видели све до Абакиног напада на Кара'унас 1279. године, када су се накратко срели.
Газан је одгајан као Несторијански хришћанин,Ghazan had been baptized and raised a Christian"Richard Foltz, Religions of the Silk Road, Palgrave Macmillan, 2nd edition, 2010, p. 120. као и његов брат Олџеиту. Монголи су традиционално били толерантни према више религија, а током Газанове младости школовао га је кинески будистички монах, који га је научио старомандаринском и будизму, као и монголском и ујгурском писму.Charles Melville, "Padshah-i Islam: the conversion of Sultan Mahmud Ghazan Khan, pp. 159–177"
мини|лево|Газанов деда Абака јаше на коњу, Аргун стоји и држи у наручју Газана. Слика Рашида ал-Дина из Џами ат-тавариха, XIV век. Године 1291. кан Аргун је умро, а власт у Илканату је уграбио његов млађи брат Кијакато, пошто се законити наследник кан Газан налазио далеко од престонице Табриза; премда је кан Кијакато вероватно само владао у његово име, као регент. Према причањима Марка Пола, кан Газан се страшно разбеснео када је чуо за Кијакатове поступке и запретио је да ће му се осветити као кан Аргун свом стрицу Ахмед-кану, али због опасности од напада непријатеља није смео да напусти свој положај. У међувремену, сви остали су се покорили Кијакатовој власти, па га је и Курултај признао за илкана.
Године 1293. Марко Поло се са великом пратњом искрцао у Ормузу водећи Кутај-катун, супругу за кана Аргуна, не знајући да је он умро. По Кијактовом предлогу Кутај-катун је одведена до Каспијских врата кану Газану, после чега су се Полови вратили у престоницу одакле су касније наставили ка западу.
Под Текудером (Ахмед - кан) Живео је заједно са Гајхатуом у логору Булухан Хатуна у Багдаду након Абакине смрти. Поново се састао са својим оцем када се Булукан Хатун удала за кана Аргуна и постала Газанова маћеха.
Владавина у Хорасану
Под Аргуном Након свргавања кана Текудера 1284. године, Газанов отац Аргун је устоличен као ил кан, 11-годишњи Газан је постао намесник и преселио се у главни град Хорасана, и никада више није видео оца, кана Аргуна. За његовог заменика је постављен емир Тегене, који му се није много допао. Године 1289. дошло је до сукоба са другим Монголима када је Навруз, млади емир из клана Ојарати, чији је отац био цивилни гувернер Персије пре доласка кана Хулагуа, покренуо побуну против кана Аргуна. Газанов заменик емир Тегене био је међу жртвама Наврузовог препада 20. априла 1289. године, у коме је ухваћен и затворен. Наврузовог штићеника, принца Хулачуа, десет дана касније ухапсио је Газанов командант Мулаи. Када је емир Навруз 1290. године, поражен од Аргуновог појачања, побегао је из Илканата и придружио се савезу кана Каидуа, још једног потомка Џингис-кана који је био владар и куће Огедај и суседног Чагатајског каната. Газан је провео наредних десет година бранећи границу Илканата од упада Чагатајског каната у Централној Азији.
Под Кијакатом Када је његов отац, кан Аргун, умро 1291. године, Газан је био спречен да оствари своје право на вођство у главном граду јер је био ангажован како у Наврузовим упадима, тако и у борби против побуне и глади у Хорасану и Нишапуру. Тагачар, командант војске који је служио претходне три генерације ил кана, вероватно је стајао иза Аргунове смрти и подржавао је Газановог стрица Кијаката као новог ил кана.Rashid al Din – Ibid, pp. I,d.III Упркос томе што је био претендент, кан Кијакато је послао помоћ Газану у борби против емира Навруза у Хорасану под вођством принца Анбарчија (син Монгке Тимура) и емира Туладаија, Кунцукбала и Ел Тимура; сам одлази у Анадолију да угуши турске устанке. Међутим, глад је стигла и до његовог двора у пролеће и Анбарчи, неспособан да прехрани своје војнике, морао је ускоро поново да оде у Азербејџан. Поново је покушао да посети кана Кијаката, али је након његовог одбијања морао да се врати. Газан је примио Кокочин, монголску принцезу из династије Јуан у Кини, на повратку из Табриза у Хорасан. Довезена је са истока у каравану у којем је био и Марко Поло међу стотинама других путника. Првобитно је била верена за Газановог оца, Ил Кан Аргуна, али пошто је он умро током њеног вишемесечног путовања, уместо тога се удала за његовог сина Газана.Marco Polo, Giovanni Battista Baldelli Boni, Hugh Murray, Société de géographie (France)-The Travels of Marco Polo.
Године 1294. Газан је приморао емира Навруза да се преда у Нишапуру и емир Навруз је тада постао један од Газанових заповедника војске. Газан је био лојалан свом стрицу, иако је одбио да следи Кијакатово вођство у увођењу папирне валуте у своју провинцију, објашњавајући да је време у Хорасану било превише влажно да би се могло носити са папиром.René Grousset The Empire of Steppes.
Против Бајдуа Године 1295. Тагачар и његови завереници, који су вероватно стајали иза Аргунове смрти, такође су убили његовог наследника кана Гајхатуа (Кијаката). Затим су на трон поставили поводљивог Бајдуа, рођака Газановог. Кан Бајду је првенствено био фигура, дозвољавајући завереницима да поделе Илканат међу собом. Чувши за Гајхатуово убиство, Газан је кренуо на кана Бајду. Кан Бејду је објаснио да је Газан био одсутан током догађаја који су довели до Гајхатуовог пада, тако да племићи нису имали избора осим да га уздигну на престо. Ипак, емир Новруз је охрабрио Газана да предузме кораке против кана Бајдуа, јер он није био ништа друго до фигура у рукама племића. Бајдуове снаге којима је командовао Илдар (његов рођак и син принца Ајаја), Ељидеи и Чичак су га дочекале код Казвина. Газановом војском командовали су принц Согаи (Јошмутов син), Буралги, Новруз, Кутлукша и Нурин Ака. Прву битку је добио Газан, али је морао да се повуче након што је схватио да је Илдаров контингент само делић целе војске са којом се суочио, остављајући емира Новруз иза себе. Ипак, ухватио је Арслана, потомка Џочи Касара.
После кратког примирја, кан Бејду је понудио Газану савладарство Илканатом и понудио емиру Новрузу место сахиб-и дивана, чему је као противуслов Газан захтевао приходе од наследних земаља свог оца у Фарсу, персијском Ираку и Керману. Емир Новруз је одбио ове услове, што је довело до његовог хапшења. Према анегдоти, обећао је да ће Газана вратити везаног под условом да буде ослобођен. Када је стигао код Газан, послао је назад један казан кану Бајдуу; игра речи турске речи казан. Емир Новруз му је обећао престо и своју помоћ под условом да Газан пређе на ислам. Газан је прешао у сунитски ислам, 16. јуна 1295. године, . }}. }} од стране Ибрахима ибн Мухамеда ибн ал-Му'ајида ибн Хамавеја ал-Хурасанија ал-ЏувејнијаTadhkirat Al-huffaz of Al-Dhahabi као услов за Наврузову војну подршку.Amir Nawruz was a Muslim, and offered the support of a Muslim army if Ghazan would promise to embrace Islam in the event of his victory over Baidu" Foltz, Емир Новруз је ушао у Казвин са 4.000 војника и узео додатни број од 120.000 војника којима је командовао Ебуген (по другим изворима, 30.000) - потомак Џочи Касара - на свом путу према Азербејџану, што је изазвало панику међу масама коју су пратили пребега Тагха, потчињени (захваљујући Тагачаровом везиру Садру ул-Дину Зањанију) и други моћни емири попут Курумишија и Чупана 28. августа 1295. године.
Видећи непосредан пораз, кан Бејду је затражио Тагачарову подршку, не знајући за његов пребег. Након што је схватио да се Тагачар повукао, побегао је емиру Тукалу у Грузију 26. септембра 1295. године, Газанови заповедници су га пронашли у близини Нахичивана и ухапсили, вративши се у Табриз, где су га погубили 4. октобра 1295. године.
Илкан После Кијакатове смрти, 1295. године, власт у Илканату је уграбио Баиду. На вест о томе Газан му је запретио да ће му се осветити тако да ће о томе причати цео свет и примио ислам, најраспрострањенију религију у земљи, осигуравши тиме подршку највећег броја поданика. Приликом промене вере узео је име Махмуд. Газан је потом приступио испуњењу свог наследног права, кренувши с војском на Баидуа. На десет дана хода од Табриза, у крвавој бици узурпатор је погинуо и Газан је, готово пет година после очеве смрти, наследио престо.
Примивши ислам Газан је шетао између сунитске и шиитске струје како је погодовало политичком тренутку, задржавши монголска начела толерантности. Примање ислама није много утицало на Газанове односе са околним земљама и у суштини није променило политику Илканата. Монголска Персија остала је у лошим односима са Чагатаи канатом и Мамелучким султанатом у Египту, док су односи са династијом Јуан у Кини, са којом је обављао живу трговинску размену, остали традиционално добри. Једина промена у његовој политици било је приближавање Златној хорди у Русији, са којом је чак и ратовао против Чагатаја. Главни спољно-политички моменат Газанове владавине био је нови рат против Мамелука.
мини|лево|Преговори између Газана и Баидуа, слика Рашида ал-Дина из Џами ат-тавариха, XIV век. Газан је имао проблема са својим вазалима Грузијском краљевином и Румским султанатом. Проблем са Грузијом услед бунтовности краља Давида VIII илкан је покушао решити 1299. године постављањем његовог млађег брата Гиоргија V за узурпатора. Међутим, како је Гиоргијева власт била слаба, 1302. године заменио га је његовим братом Вахтангом III. Питања Румског султаната била су, пак, много озбиљнија. Централна власт у султанату била је у потпуном распаду и на његовом западном делу су егзистирали многи емирати.
Газан је био познат и као покровитељ уметности и науке. Од Рашида ал-Дина наручио је писање прве историје света. Овај огромни подухват, који је запошљавао разне научнике и преводиоце, како би уобличио историје Кинеза, Турака и Франака , завршен је тек после његове смрти. мини|Кан Газан на коњу
Рана владавина