270px|мини|центар|<center>Болнице шкотских жена крај Островског језера<center> Назив<center>Болнице шкотских жена — Јединица „Америка“ у Острову<center> Основана<center> 1916<center> Земља оснивач<center>, <center> Први управник<center>др Агнес Бенет(dr Agnes Elizabeth Lloyd Bennett, 1872–1960))<center> Седиште <center>Островско језеро (данас Вегоритис), Егејска Македонија, Краљевина Грчка <center> Болнице шкотских жена у Острову или Болница Острово (енгл. Ostrovo Unit) или како су је српски војници називали Јединица Америка била је једна од три болничке јединице из састава Болнице шкотских жена на солунском фронту у периоду од 1916 до 1918. године. Болница је у свом саставу имала 200 великих белих шатора за смештај рањеника и болесника, претежно српских војника из Горничевске битке и са Кајмакчалана.Hutton, I Emslie (1928) With a woman's unit in Serbia, Salonika and Sebastopol Williams and Norgate, London
Предуслови и значај Савезници су на југу Балканског полуострва 1916. организовали Солунски фронт. Рат је морао да се приведе крају, борбе су тек предстојале. Трећину снага на Солунском фронту чинили су излечени, опорављени, нахрањени, одевени и наоружани српски војници. Српски војни санитет, који је претрпео огромне губитке у току прве две године ратовања и епидемије пегавца, такође је реорганизован.
На Солунском фронту савезничке енглеске, француске, канадске и руске болнице разместиле су се од Солуна, преко Мегленске равнице, дуж Црне Реке, све до подножја Кајмакчалана.
По договору из Париза, српске болнице су биле под управом француског санитета, а српском санитету је припала организација завојишта и евакуација рањеника. Како српски лекари нису прихватили зависност од савезника, уз бројне отпоре и негодовања Француза и Енглеза основана је Прва Српска пољске хируршке болнице у Василици (14. јуна 1916), која ће се септембра 1916, преселити у Драгоманце.
У помоћ српским војницима на солунском фронту стигле су, и поново биле прве, шкотске жене са више болница и транспортном јединицом.Inglis Elsie, Bolnice Škotskih žena, pre deset godina:Scottish Women’s Hospitals, у: Нова Европа, књ. 12 (1. децембар 1925) [уредили Л. Поповић, М. Костренчић, М. Ћурчин], Загреб 1925, стр. 487–488 Дошле су и санитетске мисије из других делова Комонвелта: из Аустралије, Новог Зеланда, Канаде. Стигло је укупно 60 жена, почев од болничарки и возача санитетских возила до лекара и хирурга. Биле су то одлично опремљене и возилима снабдевене јединице, које су преузеле евакуацију рањеника из Горничевске битке и са Кајмакчалана.Далибор Денда, Аутомобил у српској војсци 1908-1918, Београд, 2008. Одред моторних санитетских возила Болница шкотских жена или „транспортна јединица”, како су је звали, основана је у Великој Британији као посебна јединица од 18 чланова, која је бродом у Солун допутовала у лето 1916. године..
На Солунском фронту, од новембра 1915, радила је Болница шкотских жена, „Јединица Гиртон и Њунхам“ (Тhe Girton & Newnham Unit“), предвођена др Ен Луиз Мекилрој, која је после Великог рата била прва лекарка са звањем професора на Медицинском факултету у Лондону. Јединица је, од почетка рада (8. мај 1915 ) до завршетка (1. септембар 1919), била под руководством др Ен Луиз Мекилрој (1874–1968), која се у Солуну, као и по ослобођењу у Србији, посветила рехабилитацији и ортопедском протетисању бројних српских ратних инвалида.
Састав Јединице „Америка” „Јединица Америка“ која је добила назив по америчким филантропима, чија су имена била исписана на болничким креветима, била је искључиво формирана од жена старости од 25 до 45 година, претежно из Аустралије и са Новог Зеланда.Вуковић Ж: Жене Аустралије на Солунском фронту. Политика 1988, 29994 (84): 8. . Бројност и кадровска стуктура Особље јединице од 60 чланица чинило је: пет лекарки хирурга, 20 добро стручно обучених медицинских сестара, 10 болничарки, главна медицинска сестра Мод Теит (Miss Maud Ellen Tate), администратор Флоренс Џек (Miss Florence Jack),Славица Поповић-Филиповић Седма јединица Болнице шкотских жена у Острову, на Солунском фронту. У: Елси Инглис (1864–1917) и Болнице шкотских жена у Србији у Великом рату – 2. део, Секција за историју медицине Српског лекарског друштва, Београд, Србија Srpski arhiv za celokupno lekarstvo. 2018 May-Jun;146(5-6):345-350 коју је заменила маја 1917. године Мери Хјуз Грин.ВА, П-5, К. 61, Ф. 2, Д. 12 У екипи је била и Мери Џозефина Бедфорд (Miss Mary Josephine Bedford), филантроп из Бризбејна. Лекарски тим мини|др Купер Лилијан Вајолет и Џозефина Бедфорд мини|др Мери де Гарис Лекарски тим чиниле су: др Купер Лилијан Вајолет (dr Lilian Violet Cooper, 1861–1947), прва жена хирург у држави Квинсленд (Аустралија), др Џеси Скот (Dr. Jessie Ann Scott, 1883–1959), лекарка из Крајстчерчуа на Новом Зеланду, чланица Болнице шкотских жена у Крагујевцу и Крушевцу. др Сибил Луис (Dr. Sybil Lonie Lewis, 1874–1918), лекарка Болнице шкотских жена у Ваљеву, ветеран из Болнице шкотских жена, под управом др Елис Хачинсон у Ваљеву. др Ана Лејла Мункастер (Dr. Anna Leila Muncaster, 1885–1930) лекарка у јединици Српског потпорног фонда у Крагујевцу (под командом госпође Стобарт), држала диспанзер на Руднику, била учесник повлачења преко Албаније, најдуже са Србима. др Мери де Гарис (Dr. Mary Clementinа De Garis), из Викторије, друга жена у Викторији са дипломом медицине. др Изабел Емсли Хатон (Dr. Isabel Emslie), која је пребацила болницу у ослобођену Србију. др Мери Гордон (Dr. Mary Louisa Gordon), др Грејс Пaилторп (Dr. Grace Winifred Pailthorpe), др Хелен Лили (Dr. Hellen Lillie), др Џоан Кенеди Роуз (Dr. Joan Kennedy Rose), др Мира Макензи (Dr. Myra Mackenzie), др Мабел Блејк (Dr. Mabel Nellie Blake), др Мери Фергусон (Dr. Mary Mitchelina Grant Ferguson). Ојачање Болница је била појачана Српским хируршким завојиштем, под руководством др Чедомира Ђурђевића (1866 — 1940), хирурга, који је завршио медицину у Бечу. Лекарски помоћник био је медицинар Урош Ружичић (1891–1966), који је поред болничких дужности, имао улогу преводиоца. У болници је било око 60 српских болничара и помоћних радника.
Долазак у Солун и оснивање болнице у Острову мини|Др Агнес Бенет, прва управница болнице у Острову Дана 3. августа 1916. особље Јединице „Америка” заједно са транспортном колоном (хитна помоћ на челу са госпођом Харле) започело је поморско путовање за Солун, у који су стигле 13. августа 1916. године. Као седма Болнице шкотских жена за службу у иностранству, Јединице „Америка” је привремено била смештена у заливу Микра, до искрцавање опреме од 1.400 бала (које су обавиле саме чланице болнице до 17. августа 1916. године), у ишчекивању коначног одредишта. Првобитна одлука да болница ради у Солуну је измењена, а њене припаднице су послате ближе фронту, према Островском језеру, у Егејског Македонији у Краљевини Грчкој, са задатком да уђу у састав, завојишта Дринске дивизије, Трећа хируршка болнице, Треће армије, којом је командовао генерал Милош Васић.ВА, П-3а, К. 64, Ф. 3, Д. 26.
Прави конвој (колона од 39 камиона и амбулантних кола) на челу са др Агнес Бенет, вођом јединице и администратором госпођом Флоренс Џек, стигло је у Острово 15. септембра 1916. Одмах су др Агнес Бенет и Флоренс Џек обишле терен и иазбрале микролакацију за размештај болнице на обалама Островског језера, у територијалној зони под командом српске војске. Локацију болнице је др Изабел Емсли, овако описала: Осим неколико мањих превијалишта, у њеном окружењу била је то једина већа савезничка болница најближа солунском фронту, на око 30 километара од Кајмакчалана, са кога ће нешто касније стићи највећи број рањениха у ову болницу.
Положај, размештај и опремљеност и значај Положај Болница је размештена у шаторима на пола пута између места Едесе и Флорине, на обали Островског језера (грчки: Λίμνη Βεγορίτιδα или Οστρόβου [Límni Vegorítida или Ostróvou — Лимни Вегоритида или Острову) једном од језера из групе Егејских језера у Егејској Македонији, и Северној Грчкој. Удаљена 135 км од Солуна болница је била у североисточном делу котлине Сариђол, између планина Ниџе на северу и Каракамен на југу на надморској висини од 543 метра, са извором свеже воде, окружен дрворедом брестова и планинским венцем у даљини.
Поред град Острово (Арниса), у непосредном окружење Болнице су били село Чеган са северне стране, село Пателе (Агиос Пантелејмонас) са западне и села Колачка (Мањаки), Уклемеш (Фаранги) и Кочана (Переа) са источне стране. Болница је била у непосредној билизини железничке пруге. Све командне структуре су су сматрали да је положај стратегијски оправдан, јер се Острово налазило у близини прве линије фронта (пре свега оне на Кајмакчалану) на железничкој прузи, погодној за снабдевање и евакуацију рањеника. Наиме од острова су водили путеви ка фронту, између брда и разбацаних стена, најближе што је могло западном делу српског дела Солунског фронта.Вуковић Ж.: Жене Аустралије на Солунском фронту. Београд. симпозијум Института за историју САНУ; 1987. Размештај и опремљеност Болница шкотских жена у Острову, располагала је са пет великих шатора у којима је било по 40 постеља (укупно 200 постеља — 160 постеља за хирургију, а 40 постеља за болничко одељење), смештена у двадесетак редова шатора почела. На почетку рада, Болница је била намењена искључиво збрињавању хируршких болесника, али је са појавом епидемије маларије постаје мешовита болница. Болница је у свом саставу имала следеће организационе јединице: одељења: хирургије, болничко одељење, дијагностичко одељење — рендген, бактериолошку лабораторију, диспанзер, пријемно одељење са пратећим магацином санитетског материјала, кухињу и вешерај. Значај Значај болнице огледао се у том што је она на била линији кретања рањеника. Наиме иако је било на планини Ниџе неколико српских превијалишта, али не и болница – све до Солуна. Болница је спремно дочекала прве рањенике 19. септембра 1916. године.Vuković Ž. Savezničke medicinske misije u Srbiji 1915. Beograd: Plato; 2004.
Организација збрињавања рањеника Примарно збрињавање рањеника мини|Евакуација рањеника из дивизијског завојишта до Острова мини|Једна од прихватних станица између прве борбене линије и болнице у Острову мини|Прихват рањеника у Болници у Острову Евакуација рањеника са Кајмакчалана вршена је и дању и ноћу без прекида; а време трајања евакуације износило је према записима Др. Жарка М. Рувидић, санитетског пуковника: Од бојне линије до батаљонских превијалишта 40 минута до 1 сата; Од батаљонских до пуковских превијалишта 30 до 45 минута; Од пуковских превијалишта до завојишта 2 до 3 сата дању а 3 до 4 сата ноћу. Од завојишта десног одсека (Трећег) до евакуационе станице у Острову тешки рањеници превожени су аутомобилима стизали су за 2 до 2,5 сата, а рањеници евакуисани мазгама прелазили су тај пут за 5 до 6 сати.Жарко Рувидић, Евакуација рањеника при заузећу Кајмакчалана 1916. године, Излагања са симпозијума „Српски војни санитет у 1916. години“, 2007.
Ради брже евакуације образована је на средини пута од пуковског превијалишта десног одсека (5. пешадијски пук) до завојишта десног одсека прихватна станица, где су се смењивале болничарске патроле, које су носиле рањенике и одатле су одморне друге болничарске патроле рањенике прихватале и за кратко време доносиле у завојиште.
Да би се употребила сва транспортна средства која стоје на расположењу и да би се пут од 3. дивизијског завојишта до Острова за рањенике, који се евакуишу колима и мазгама, скратио, образована је у подножју села Баточина код слагалишта муниције прихватна станица 3. завојишта са једним медицинаром и потребним бројем болничара. До те прихватне станице евакуисани су рањеници мазгама завојишта и колима 2. болничког оделења као и колима профијант и муниционе колоне.
Одатле су рањенике евакуисали малим енглеским аутомобилима (камионима) и санитетским возилима марке „Форд „транспортне јединице“ болнице у Острову који су дотле доносили муницију и храну и враћали се празни у Острово.