Српски летопис пише да ту где је сад Одеса, "ни једне колибе није било" пре 1792. године. А двадесетих година 19. века ту живи око 50.000 становника, разних нација, међу којима и Срба. Војвода Ришеље је основао Лицеј за оспособљавање за више науке, а ту се налазе и школе за потребе правосуђа, морепловства и трговине. У граду је око 2.000 зграда, осам цркви и пристаниште за бродове."Сербске летописи", Будим 1826. године
Одеса је за многе Србе у 18. веку била "обећана земља", где је могао да дође до изражаја њихов предузетнички дух. Упоредо са пословањем, они си исписали богату културну хронику, која сеже на саме почетке тог града. Срба трговаца увек је било у Одеси, а најчешће су нам знани као купци српских књига. Били су они пожртвовани на културном пољу, можда понајвише због својих ближњих; младих до чијег им је образовања стало. Затим ту је круг учених и амбициозних људи, који својим присуством употпуњују слику.
У Одеси је по Јоакиму Вујићу путописцу, после Руса, било највише Срба па осталих народа.
По једној историјској књизи, произилази да су стигли избегли Срби Требјешани у Одесу 6. октобра 1804. године лађама. Њих је по позиву населио гувернер Ришељев најпре у самој Одеси. У Одеској вароши Молдованки су се скрасили, где су начинили конаке. Помогао им је својим везама тамошњи угледни грађанин Лука Љесар Црногорац, богати и уважени трговац. Неки од њих добили су од руског цара, дан хода "лежећу" земљу од 12.000 "десетина земље", од Одесе, на север. Ту су у "Славено-сербском селу" или "Српском селу", поред кућа подигли 1807. године православну цркву. Храм је био "посвећен" 1815. године, празнику Св. јеванђелисте Луке. Када је 1789. године страдала православна црква током рата на Требјеси, спашене су неке драгоцености. Остале су исте годинама у Рисну, а њихов чувар капетан се није одазвао тражењу Бошка Бућића из Одесе, да буду однете у Русију, и припадну поменутој цркви Св. Луке. Међутим нису то дозволили преостали Требјешани у Херцеговини, мислећи да ће им требати за нови храм када га буду подигли.
Културна хроника Срба у Одеси Још 1805. године јавља се као пренумерант једне књиге - речника француског језика, Илија Јурасевић велико-купац у Одеси.јоаким Вујић: "Руководство к францусти граматиц...", Будим 1805. године Вуков српски речник тумачен немачким и латинским речима, купован је и у Одеси 1818. године. Били су то имућни грађани Срби одески, који су укупно платили 16 егземплара: Ђорђе Милановић "друге гиљдије" трговац, Иван Квекић "прве гиљдије" трговац, Иван Магазиновић, Лука Љесар и Марко Андрић.Вук Ст. Караџић: "Српски рјечник", Беч 1818. године Књигу о макровиотици, правилној исхрани која доводи до дуговечности, добили су 1826. године у Бечу, становници Одесе, Јован Ризнић велико-купац и "Росијски комерцијант" и Јован Квекић велико-купац.
Када је 1840. године посетио Одесу Јоаким Вујић је видео кућу покојног Филипа Лучића купеца и грађанина одеског, која се налазила преко пута православног храма посвећеног Покрову Пресвете Богородице. Лучић је био „комерције саветник и кавалир“ који је 1836. године помогао Вуку Караџићу да распрода своју књигу у Одеси. Тај „славни и родољубиви Србин“ је скупио у том граду 106 претплатника, од којих само из његове куће - њих 50. Шта више, Лучић му се извињавао „што није могао више помоћи".Вук Ст. Караџић: "Народне срске пословице", Цетиње 1836. године Лучић је 1819. године препоручиван за скупљача претплате, једне стране педагошке књиге, од Јана Амоса Коменског, која међутим никад није објављена. Две деценије касније, 1839. године Филип Лучић је још био жив и јавља се у Одеси, уз професора Платона Симеоновића, као пренумерант Хаџићеве лепе књиге.Јован Хаџић: „Голубица с цветом книжества српског“, Београд 1839. године
Набавио је календар банатски, у Бечу 1828. године, Јован Квекић велико-купац из Одесе.„Банатски алманах“, Будим 1828. године Срби из Одесе претплату дају у Бечу 1828. године за српску историјску драму Стеријину о Косовском боју: Јован од Ризнић, Георг од Ризнић банкар, Александар Петровић велико-купац и банкар, Јован Квекић, Пренумерант једне српске књиге био је 1828. године у Бечу „Јован от Ризнић росијски комерцијант Савјетник и Кавалир Ордена Св. Владимира“ из Одесе. Уз њега, његов сродник „Благородни Георгије от Ризнић“ банкар из Одесе.Аврам Бранковић: „Преглед и леточислено означеније...“, Будим 1828. године Ризнићи су иначе били велико-купци у Трсту 1818. године. Јован Стефановић Ризнић је од 1854. године био почасни члан Друштва српске словесности у Београду. Рођен је 18. септембра 1793. године у Трсту. Учио га је прво код куће славни гост књижевник српски Доситеј Обрадовић. Школовање је завршио после Падове, у Бечу. По повратку у Трст почео је трговати, а што га је 1819. године одвело у Одесу. Тамо је 1829. године због заслуга за Русију, током рата са Турцима, добио орден Св. Владимира 4. степена и чин дворског саветника. Због Пољачке буне 1830. године напустио је трговачку радњу, и постао руски државни чиновник. Радио је прво у Одеси, па у Кијеву, где је постао старији директор кијевске државне банке. Од 1853. године се повукао на своје имање Гопчицу, у Кијевској губернији.„Гласник друштва српске словесности“, Београд 1862. године Ризнић се у Одеси често виђао са чувеним песником Пушкином, који тамо био протеран. Своје блиске везе са Србима, наставио је након одласка из Кишињева. Преко Ризнића, којег је сматрао за ауторитет, руски песник је пратио догађаје и упознавао се са Србима, њиховом културом и традицијом.„Време“, Београд 1931. године
У Трсту је 1829. године српску књигу купио велико-купац Никола Поповић из Одесе.Милован Видаковић: "Силоан и Милена" Будим 1829. године Популарно позоришно дело купио је 1832. године у Одеси, трговац Петар Палковић родом из Сегедина.Антониј Арновљев: "Виргинија или крвава жетва освобожденија", Будим 1832. године Године 1833. у Трсту је књигу о брачном животу купила госпођа Ана Павковић рођена Стојковић из Одесе.Лаза Зубан: „Брачни поклон младим супружницима...“, Београд 1833. године
Једна српска учена књига објављена је 1840. године у далекој Одеси. Петар Поповић је штампао у Одеској Градској типографији књижицу о српском правопису. Није познато о чијем трошку нити да ли је било пренумераната.Петар Поповић: "Ситнице из правописанија", Одеса 1840. године Димитрије Тирол српски књижевник и професор је 1840. године живео у Одеси. Јавља се као скупљач претплате за збирку песама Лукијана Мушицког. Бабаћанин Тирол је иначе био дописни члан Одеског научног друштва.
Претплатници српски читаоци из Одесе наручили су примерак своје књиге 1842. године. Били су то редом образовани људи коју је привукла народна традиција Херцеговаца који су се иначе, населили почетком 19. века на руској ненастањеној земљи. Судбину тих Срба у Одеси и околини, читали су интелектуалци Одески: Платон Алекс. Симоновић "статски саветник и кавалир", Иван Драгићевић - Никшић штабс-капитан, Соловјек професор, Николај Мурзакевић професор и секретар Одеског друштва историји и древности и Матеј Лучић трговац."Казивање стари Требјешана", Београд 1842. године
Чувени српски књижевник Павле Стаматовић парох сегедински, био је од 1842. године и дописни члан (кореспондент) Одеског ученог друштва за историју и старине."Пештанско-будимски скоротеча", Будим 1844. године У том друштву био је 1847. године и Димитрије Тирол родом Чаковац, "србски литератор".
Био је Димитрије Кнежевић (рођ. 1788), Србин пореклом од старих племића личких Кнежевића (син Максима Кнежевића"Србски народни лист", Будим 1840. године), 1842. године "тајни саветник и куратор Одеског учебног круга" када је пропутовао Далмацију. Тада се крстио и прешао у православну веру, у Преображенској цркви у селу Мутилићу. По повратку у Одесу, послао је тој далматинској цркви велику икону Преображења Господњег. Он је иначе био син Максима Кнежевића, који се доселио у Русију и оженио из богате руске фамилије Руднев. Умро је Димитрије на путу ка Москви 1844. године напрасном смрћу у 58. години живота."Сербској летопис", Будим 1845. године
У тамошњој Ришељевској гимназији (по руском губернатору Херцогу Ришељи) био је један од професора Платон Алексејевић Симоновић родом из Каменице (сремске) код Варадина. Тог Србина су 1851. године звали да дође у Србију, да буде "главни инспектор училишта", по одобрењу кнеза Александра Карађорђевића. Професор Платон Симоновић је тада био у пензији, и живео је на свом имању поред Одесе. Од њега се очекивало да изврши устројство српских гимназија и лицеја, након постављења почетком 1853. године."Гласник друштва српске словесности", Београд 1868. године Професор Симоновић је 1837. године као предавач на Одеском лицеју, био међу само неколико пренумерата књиге Симе Милутиновића Сарајлије. Сима се свуда па и ту потписивао са псеудонимом "Чубро Чојковић Црногорац", а у Одесу је отишло 10 егземлара, код професора скупљача претплате.Сима Милутиновић: "Пјеванија црногорска и херцеговачка", Лајпциг 1837. године Исте године професор узима дело истог аутора о историји Србије, и наводи се у списку пренумераната да је он: императорски саветник, инспектор школа и наставник предмета политичке економије и финансија. Уз њега иду и други претплатници из Одесе: Филип Лучић комерцијални саветник родом из Херцеговине, Михаил Милутин Савић руски капетан пловидбе родом из Херцеговине, Христифор Никшић капетан Бокељ, Јован Драгићевић жандарм Бокељ, Иван Абухов титуларни саветник, удова "гиљде купца" Текла Создановић, Игњатије Герчки трговац Сремац, два Ђорђа Србина трговца из Бугарске - Стојковић и Митовић, Стефан Јелић Бокељ, Андрија Јововић Далматинац, Ђорђе Михајловић Бокељ, Иван Хелџељ сајџија из Угарске, Јован Пјанић трговац Херцеговац, Јанко Христовић Дубровчанин, Максим Марковић Херцеговац, Драго Катурић Бокељ, Марко Поповић, Димитрије Момиров Стојановић чиновник министарства просвете, колешки секретар са тројицом браће и Александар Атанасијевић трговац.Симо Милутиновић: "Историја Сербије од почетка 1813. до краја 1815. године", Лајпциг 1837. године
Вукова збирка српских народних јуначких песама привукла је 1845-1846. године бројне наше родољубе, читаоце у Одеси. Направили су пренумерантски пункт у који су ушли претплатници: Платон Симоновић "статски савјетник" и друго, Г. Глигоријевић народни советник, Драгичевић Никшић капетан, и трговци - Ђурановић Никола и Ђорђије, Лучић Матија, Скулић Михаило, Перазић, Милутиновић, Јелић, Липавац, Квекић, Поповићи Марко и Јован те Милановић.Вук Ст. Караџић: "Народне српске пјесме", трећа књига, Беч 1846. године
Велику помоћ Вујић је имао од Петра Поповића књиговође трговачког, родом из Боке Которске. Дружио се са трговцем Драгом Катурићем такође Бокељем, затим Александром Дамјановићем (једини није био Црногорац), те Вид Милутиновић и Лука Ожеговић. Тако су књигу путописну Јоаким Вујића набавили 1845. године тамошњи српски читаоци, поменути: Драга Кaтурић, Александар Дамјановић, Вид Милутиновић и Лука Ожеговић - "велико-купци Одески". У близини Одесе је било једно српско село, из којег је био Теодор Петровић, као чувар винограда у манастиру Гиржавку код Кишињева, где је био архимандрит Србин, Спиридин Филиповић.Јоаким Вујић: "Путешествије по Унгарији, Валахији, Молдавији, Бесарабији, Херсону и Криму", Београд 1845. године
Набавило је Његошеву књигу о црногорском авантуристи, лажном руском цару Шћепану, 1851. године неколико Срба у Одеси. Купили су ту историјско-биографску књигу М. Лучић трговац - 15 егземплара, С. Вучетић, Д. Катурић, Шкулић и Ј. Алексић - још пет примерака.Петар Петровић Његош: "Лажни цар Шћепан Мали", Трст 1851. године У Одеси је живео Грчки, родом из Черевића који је 1858. године поклонио православној цркви у Карловцима два велика сребрна свећњака."Србски дневник", Нови Сад 1858. године