мини|десно|250п|Херцеговачки бјегунци, слика Уроша Предића из 1889. године мини|десно|250п|Мапа Балкана након Берлинског конгреса 1878. године, у првом плану Босна и Херцеговина, Србија и Црна Гора Исељавање Срба из Босне и Херцеговина под аустроугарском влашћу представља историјско раздобље исељавања Срба од 1878. до 1918. године када је Босна и Херцеговина била под управом Аустроугарске.
О исељавању Срба из Босне и Херцеговине у доба аустроугарске управе писано је у нашој науци само парцијално. Темељнија истраживања изостала су због тога што су се они исељавали у много мањем броју од Муслимана, па су сеобе Муслимана више заинтригирале истраживаче и тако остављале у сјенци проблематику везану за исељавање Срба. Расположива изворна грађа показује да је у читавом раздобљу аустроугарске управе код дијела босанско-херцеговачких Срба била изражена тежња за исељавањем, али да је број исељених ипак био мали. Опсег и правце њихових сеоба битно су одредиле социјалне и политичке околности у којима су живјели и прилике у сусједној Србији и Црној Гори.
Околност да су Срби били у веома високом проценту кметовиНа почетку окупације Босне и Херцеговине, од приближно 85.000 кметовских породица, око 60.000 било је православних, а од 77.000 породица слободних сељака, највише 5% је припадало Хришћанима. ( ) пресудно је утицала на низак степен њихове мобилности, па и на исељавање. Мада је кмет био правно слободан и имао могућност да напусти селиште по својој вољи, он се тешко одлучивао на исељавање, јер није поседовао земљу чијом би продајом обезбиједио средства за путовање и за издржавање породице до коначног настањивања. Земаљска влада у Сарајеву тврдила је да хришћански сељак, који је у правилу кмет, постаје „једноставно скитница” кад напусти чифлук, док слободан сељак Муслиман може да прода своју земљу и за њу стекне средства за одлазак и насељавање у Турску.Архив Босне и Херцеговине (у даљем тексту: АБХ), ЗМФ БХ, предмет број (у наставку: пр. бр.) 109/1892, Земаљска влада у Сарајеву — Заједничком министарству финансија, 13. 2. 1892.
Мотиви исељавања мини|десно|250п|Окупација Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, 1878. године мини|десно|250п|Херцеговци у заседи Шири простор за исељавање Срба сужавале су и веома ограничене могућности њиховог насељавања у Србију и Црну Гору. Као независне државе и земље слободног сељачког посједа, оне су стално привлачиле погледе оних који су из различитих мотива жељели да напусте родна огњишта и да у њима заснују нов, слободан и спокојан живот. Али, исељавање у Црну Гору није било могуће из економских разлога, јер је оскудица у обрадивој земљи присиљавала и саме Црногорце да се масовно исељавају, што је учинило Црну Гору једним од најактивнијих емиграционих жаришта на балканском простору. Услови за насељавање у Србију били су повољни након ослобођења јужне Србије 1878. године и исељавања Муслимана са тога простора. Ту територију су највише насељавали Срби из Старе Србије и Црногорци, а мањим дијелом Срби из Босне и Херцеговине. Када је овдје око 1896. године нестало слободне земље, насељавање је било праћено великим тешкоћама, усљед чега је српска влада почела да спрјечава даље досељавање. Овај мотив, међутим, није био једини и мјеродаван када су били у питању досељеници из Босне и Херцеговине. Када се о њима радило, досељавање им је спрјечавано у првом реду из националних разлога. Званичан став српске владе био је да се не слаби српски елеменат у Босни и Херцеговини исељавањем. Исти став имала је и према исељавању Муслимана,Види о томе у књизи: јер је постојала оправдана бојазан да би исељавање из Босне и Херцеговине отворило широк простор за насељавање страног елемента из Монархије, чиме би се умањиле могућности за ослобођење и уједињење српског народа. Отуда је преко српске штампе вршена агитација против исељавања, а на томе је интензивно радило и вођство српског националног покрета у Босни и Херцеговини. Српске власти су често враћале са границе исељенике и интервенисале код аустријских власти да спрјечавају исељавање. Тако је поводом преласка границе код Ужица 1902. године 250 исељеника из Херцеговине министар унутрашњих послова Антонић посјетио аустроугарског посланика у Београду и дао му до знања да би било пожељно да аустријске власти спрјечавају прелазак у Србију већих група исељеника.АБХ, ЗМФ БХ, пр. бр. 1462/1902, Аустроугарски посланик у Београду – Министарству спољних послова, 7. 11. 1902. И представници локалних власти у Србији указивали су досељеницима на штетност исељавања и захтијевали од њих да писмима опомињу своју родбину и пријатеље у старом завичају да се не исељавају.Исељеник Спасоје Шупић, насељен у селу Дубрава, срез јабланички је свом брату Марку 14/27. јануара 1903. године упитио сљедећу поруку: (АБХ, ЗМФ БХ, пр. бр. 612/1903)
Овакав став српске владе и српског националног покрета у Босни и Херцеговини сузбијао је покрет за исељавање у Србију и индиректно допринио да се матица исељеничког покрета босанско-херцеговачких Срба усмјери почетком 20. вијека у Америку.
У позадини исељавања било у Црну Гору, било у Србију и Америку стајали су различити мотиви, од којих су основни политички и економски. Српски народ у Босни и Херцеговини примио је окупацију са огорчењем и са њом се није мирио све до слома Аустроугарске. Незадовољство окупацијом било је утолико веће што нова управа није ријешила основно социјално питање – аграрно питање, које је највише притискало српски народ с обзиром на чињеницу да се њихов највећи дио налазио у кметском положају. Отуда су многи појединци, притиснути социјалном биједом и уз то праћени неповјерењем и неправдама власти због опозиционог држања, једини излаз тражили и налазили у исељавању.
мини|десно|250п|Северни аустроугарски војни логор код Мостара, сликано од стране Алекандер Ритер фон Бенса и Адолфа Обермилера
Као посљедицу политичког и другог насиља српски народ у Босни и Херцеговини доживљује масовно избјеглиштво већу у устанку од 1875. до 1878. године. Према неким подацима, избјегло је у току устанка у сусједне југословенске земље око 230.000 људи, што је износило петину укупног становништва у Босни и Херцеговини. ; Милорад Екмечић наводи да се у току устанка преселило само на аустријско подручје преко 200.000 бјегунаца. (). Ђорђе Пејановић рачуна да је од 1875. до 1879. године погинуло, страдало у избјеглиштву и збјеговима иселило преко 150.000 душа. (). Након окупације спроведена је репатријација, која је углавном довршена до краја априла 1879. године. Само до половине децембра 1878. године репатрирано је 84.900 избјеглица. Знатан дио избјеглица, који су у огромној већини били Срби, није се уопште вратио, јер није желио да живи у старим аграрним односима, које је аустроугарска управа задржала.
Слично се дешава Србима, само у мањем обиму, у току и након устанка у Херцеговини 1882. године. Из округа Мостар (срезови: Мостар, Коњиц, Невесиње, Гацко, Билећа, Требиње, Љубиње и Столац) пребјегло је од почетка устанка у Црну Гору 2.964 устаника и 1.465 дјеце, жена и стараца. Мада се међу њима налазио знатан број Муслимана, ипак су огромну већину чинили Срби. Према званичним подацима аустријских власти, у Црној Гори се почетком септембра 1882. године налазило, избјеглих из Херцеговине, око 2.800 мушких особа способних да носе оружје од којих су 2.400 били Срби а њих 400 су били Муслимани.
Избјеглице у Црној Гори задавале су велику главобољу босанско-херцеговачкој управи, јер се вјеровало да се потпуна пацификација устаничке области не може остварити докле год велики број устаника борави у њеном сусједству у Црној Гори. Зато се њихова репутација намеће као један од важних предуслова за потпуно успостављање реда и мира и повратак ауторитета окупационе власти у Херцеговини. До априла 1883. године вратила се већина избјеглица, али их је знатан број и даље остао у Црној Гори. Маја 1889. године њих је било, не рачунајући чланове породица, 520. Међу њима су се налазила и 34 Муслимана.
И наредни значајнији политички догађаји били су праћени повећаним исељавањем. Број исељеника, ако се изузму они који су одлазили у Америку и за које се сматрало да су се повремено иселили, нарочито расте у вријеме борбе Срба за црквено-школску аутономију и након анексије Босне и Херцеговине. Тако се, према званичним подацима власти, 1900. године иселило 355 особа, 1902. – 693 и 1909. – 395.Извјештај о управи Босне и Херцеговине 1906, Загреб 1906, стр. 15; Посебно је анексија и анексиона криза изазвала незадовољство, узбуђење и страх за будућност међу Србима, што се манифестовало и порастом покрета за исељавање. У једном конфидентском извјештају из марта 1909. каже се: Мада се ова претпоставка није обистинила, ипак је анексија мотивисала шири покрет за исељавање у пограничним срезовима према Црној Гори. Тако се иселило, 1909. године, из среза Билеће 79 особа и из Гацка 255.
мини|десно|250п|Демографска карта Босне и Херцеговине по религијама 1879. године
Чест мотив исељавања био је избјегавање војне обавезе. Зато се међу исељеницима налазио велики број младих људи, који нису жељели да служе у босанско-херцеговачкој војсци као саставном дијелу војне силе Монархије. Из среза Требиње иселило се од устанка 1882. до 1903. године 717 војних обвезника, и ти 127 Муслимана, који су избјегли у Турску и 524, највећим дијелом српских сељака, који су отишли у Америку. То су, у ствари, били војни бјегунци, који су по прописима о исељавању сматрани неовлашћеним исељеницима. Зато су из страха од законских казни избјегавали да се враћају. Они који су прелазили у Црну Гору тражили су црногорско држављанство, одбијали повратак и изјављивали:
И неки поступци локалних власти, праћени политичким и другим притисцима, изазивају незадовољство, подстичући тако исељавање. У жалби невесињских сељака Земаљској влади од 17. јула 1902. године оптужују се власти да стварају раздор између православних и муслимана, да за старјешине села, кнезове и мухтаре, именује људе „начета морала”, да врше јак притисак на имућније и опозиционо расположене људе у Невесињу, да жандармерија поступа сурово и брутално и друго. Несигурност код људи стварала је и снажно развијена конфидентска служба. По селима ту службу су често обављале сеоске старјешине, које су сеоски свијет држале под сталном паском и тиме увећавале њихово неспокојство.
Неријешени аграрни односи и пореске и друге обавезе сељака које је наметала модерна држава стални су извор незадовољства и главни покретач исељавања српског сељаштва. Налазећи се у кметском положају, сељак је оптерећен обавезама и према држави и према земљопосједнику. Држави је давао десетину, а земљопосједнику трећину од свог приноса са земље. Колико год да су те обавезе биле тешке, још више је сељаке оптерећивао систем њиховог убирања и злоупотребе којима је праћен. О томе говоре бројне молбе и жалбе сељака упућиване Земаљској влади. Сељаци су посебно незадовољни начином и висином процјене десетине, плаћањем десетине у новцу, процјеном трећине на основу десетине, злоупотребама и корупцијом процјенитеља десетине и друго. О томе сељаци села среза Босански Нови – Водичево Горње, Водичево Доње, Прусци, Велика Жуљевица, Куљани и Добрљин – кажу у својој жалби упућеној Земаљској влади 19. августа 1900. године сљедеће: Сличан садржај имала је већ споменута жалба невесињских сељака. У њој су поднесени и захтјеви за промјену система убирања десетине и трећине и за отклањање злоупотреба при процјени тих давања.