Ташмајданско гробље или Старо гробље у Београду настало је после Другог српског устанка када је кнез Милош Обреновић, подижући српску варош, наредио око 1826. године да се старо српско гробље са Варош-капије пресели на Ташмајдан, у село Палилулу недалеко од београдске вароши. Међутим иако је гробље формирано 1826. године, на њему су сахрањивања почела тек десетак година касније (1836),Перуничић, Б. (1964) Београдски суд 1819–1839, Београд: Историјски архив Београда, стр. након што је на ташмајданском платоу сазидана 1835. стара црква Св. Марка (која је срушена након пожара 1940. године). Гробље на Ташмајдану било је у функцији до 1886. године, јер је педесетак година касније било у склопу града који се нагло ширио, а број становника увећавао. Прва иницијатива о његовом премештању покренута је још 1871. године од митрополита Михаила, а тадашњи председник београдске општине др Владан Ђорђевић реализовао је ту идеју 1888. године измештањем гробља на локацију данашњег Новог гробља. Међутим, због противљења грађана, на њему је вршено спорадично сахрањивање све до почетка 20. века.Костић, Б. (1999) Ново гробље у Београду, Београд: ЈКП Погребне услуге., Положај и пространство Ташмајданско гробље које је било на простору некадашњег каменолома, протезало се од Таковске до данашње улице Старине Новака и није прелазило границу садашњег Правног факултета.
Са северозапада граничило се тадашњим улицама: Тимичком, са североистока Светогорском, са југозапада, Фишеклијском улицом са југозапада и новоизграђеним хиподромом са југа. 600п|мини|центар|У овом делу ташмајданског парка налазило се Ташмајданско гробље и гробљанска црква
Историјат гробља Српска гробља и промене простора Премештање гробља у близину Ташмајдана треба интерпретирати као део политике освајања простора.
Позиционирањем гробља ширио се српски Београд са подручја Савамале на Ташмајдан, чиме је био обухваћен и тада ненасељен међупростор од Стамбол капије, преко Теразија до Батал џамије и Новог гробља. Бојане Миљковић Катић, Српски део вароши у Београду, након Другог српског устанка простирао се око старе цркве на савској страни београдског гребена, која је постојала на простору данашње Саборне цркве, око које је постојало гробље почетком 19. века у складу са турским гробљима око свих џамија.Поповић, С. Л. (1950) Путовање по новој Србији (1878. и 1880), Београд: Српска књижевна задруга Коло XLV, књ. 310–311, pp. 92). Овај простор се крајем двадесетих година 19. века све више развијао у неколико нивоа: политичком, културолошком, убраном, комуналном и привредном, што је наметало и потребу за трансформацију простора око гробља на Зеленом венцу. Изградњом и урбанизовањем овог дела вароши, постепено су се умножавали његови садржаји и функције, мада је до стицања независности Кнежевине Србије а и надаље остао мање атрактиван простор од суседног Врачара.
У склопу тих урбаних промена настала је идеја о премештању гробља, поред пута, ка Зеленом венцу на далеку периферију поред каменолома Ташмајдан. Премештање гробља на далеку периферију поред каменолома Ташмајдан, није било само потреба за изградњу београдског гребена, већ и део политике освајања простора, изван оног на коме су до тада живели Срби. То је код везира изазвало незадовољство и он је протестовао код кнеза Милоша што српска заједница поправља пут до „новопостављеног” гробља код Ташмајдана, и каменолома у близини Цариградског друма.Перуничић, Б. (1964) Београдски суд 1819–1839, Београд: Историјски архив Београда, Тако су Срби, схвативши значај овог дела Београда, запосели простор око новооснованог гробља – касније названог Ново или Ташмајданско гробље.
Када је на хумци у близини гробља, прочитан познати Хатишериф из 1830. године, гробље и простор око њега добио је велики симболични значај, за српски народ и грађане Београда.Макуљевић, Н. (2014) Османско-српски Београд: визуелност и креирање градског идентитета (1815–1878), Београд: Topy,
Иако је оснивање гробља почело 1826. године, сахрањивање на њему почело је десет година касније, 1836. године.Поповић, С. Л. (1950) Путовање по новој Србији (1878. и 1880), Београд: Српска књижевна задруга, Коло XLV, књ. 310–311, Људи су дуго оклевали да „узнемирују” кости својих предака.„Старо гробље”, Политика, 29. мај 1926. мини|250п|<center>Стара црква Св. Марка изгорела у пожару 1940. Што се Турака тиче, они су око 1826. имали два главна гробља - на месту Велике пијаце тј. Панчићевог или Студентског парка, и на Малом Калемегдану; мања су имали код џамија, „до 30”, од чега 12 активних а остала запуштена. Убрзо по формирању гробља у његовој близини изграђена је заоставштина трговца цинцарског порекла Лазе Панче, црква посвећена Св. Марку. Чињеница да је кнез Милош лично бринуо о реализацији тог легата указује да су одлуке о лоцирању цркве и гробља биле усклађене с његовим основним концептом урбанистичког развоја српског дела вароши – изван шанца и на простору главних комуникација ка унутрашњости Србије – Цариградског и Крагујевачког друма и Топчидерског пута, пошто је у Топчидеру сместио свој будући политички центар.Макуљевић, Н. (2014) Османско-српски Београд: визуелност и креирање градског идентитета (1815–1878), Београд: Topy, pp. 167;Максимовић, Б. (1974б ) Урбанистички развој од 1830. до 1914. године,у: Историја Београда, књ. 2, Београд: Просвета,
Када је српско гробље са Зеленог венца премештено на Ташмајдан, на ослобођеном простору, због потребе ширења српског Београда изван Шанца, тада су пресечене Господска и Космајска улица, које данас носе назив Бранкова и Маршала Бирјузова.
На ташмајданском гробљу је први сахрањен неки Димитрије Бик, који се „убио у једном од својих највећих весеља”. По једном сведочанству,„Прва гробница на Старом Гробљу”, Политика, 4. јун 1926, прву зидану гробницу је 1840, одмах иза цркве, подигао Георгије Зорић, ранији васпитач кнежевих синова и директор народних школа, за своју преминулу жену Марију, Францускињу.
Краћа историја Ташмајдана, као локације за гробље 250px|мини|Остаци Ташмајданског каменолома изнад кога се налазило Ташмајданско гробље
Назив „Ташмајдан" на коме је настало Ташмајданско гробље, произашао је из турског имена за каменолом. Према неким старим изворима, може се рећи да су све старе зграде у Београду обложене овим каменом ископаним одавде. „Катакомбе” настале након уклањања камених блокова, служиле су као депоније муниције и војна складишта.
Када су Турци први пут 1867. године бомбардовали варош катакомбе су служиле и као склоништа за рањене војнике и народ.
На подручју Ташмајдана, ископавањем камена забележено је још од римског доба. Многи од камена који су уграђени у водене токове, зграде и храмове римских зграда Сингидунума потичу из каменолома на Ташмајдану.
Изглед гробља По општем изгледу Старо, ташмајданско гробље није било „на понос“ ондашњих Београђана, јер је највећи његов део био зарастао у коров и због неодржавања прилично запуштен. Бројни аутори ово последње београдско коначиште за преминуле, с краја 19. века били су љути и разочарани односом грађана и градске власти и овако га описују:
Један од великих недостатака гробља био је и тај што у парохији није било доказа ко све почива на гробљу јер књига и писане евиденције није било. Уместо црквених књига, податке о покојницима могао је дати једино ондашњи осамдесетогодишњи црквењак деда Јова, који је то чинио по сећању.
Ружну слику о гробљу остављала је и чињеница да гробље није имало чуварску службу, па су каменоресци уз помоћ гробара ноћу скидали вредније споменике и односили их, да би их уз малу дораду продавали родбини за другог покојника. Такође и натписи по надгробним споменицима остављали су ружну слику јер са њих није могло са сигурношћу да се сазна чији је то гроб.
У самој цркви, 1839. године сахрањен је кнежевић Милан Обреновић, најстарији син кнеза Милоша Обреновића, и то десно од западних врата њених, и прах покојног владике шабачког Гаврила (Поповића) који лежи лево од западних врата у самој цркви. После крвавог династичког мајског преврата 1903. године; у овом храму је сахрањен краљевски брачни пар Краљ Александар I Обреновић и Краљица Драга Обреновић.
Престанак сахрањивања и измештање гробља 250px|мини|Данашњи изглед Ташмајданског парка, на месту Старог гробља. 250px|мини|Оштећени споменик, остатак Старог гробља, (реконструкција Ташмајданског парка 2011). Када је од стране виђенијих људи Београда тражено да дотада запуштено, неодржавано и често девастирано, Ташмајданско гробље буде уређено или измештено на периферију и плански изграђено, чиме би се обезбедила репрезентативност гробља у градском простору, на предлог митрополита Михаила 1871. године донета је коначна одлука да се Ташмајданско (Старо) гробље пресели на Ново, које би се изградило у улицу која је носила име Гробљанска, а данас носи име по америчком председнику Рузвелту.
Многи ондашњи варошани су бурно протестовали због те сеобе, Градске власти на челу са ондашњим председником београдске општине др Владаном Ђорђевићем биле су неумољиве, па су незадовољни Београђани још дуго Ново београдско гробље у знак протеста звали и „Владановац“.
Када је у августу 1886. отворено Ново гробље, "закључено" је сахрањивање на Старом, осим у породичним гробницама,Сто хиљада Београђана почива на Новом гробљу. "Политика", 15. окт. 1934 па је спорадично сахрањивање вршено све до почетка 20. века. Видоје Голубовић, научни сарадник Института за међународну политику и економију у Београду, у својој књизи о старом Београду наводи да су се сахране вршиле све до 1927. године, мада ову информацију треба узети са резервом. У напуштеним гробницама је било бескућника, последња је још стајала 1938."Политика", 20. април 1938 Почетак прекопавања гробља је најављен за 1. септембар 1925; београдска општина је само неколико дана раније поручила Министарству просвете да се побрине за пренос великана, да не би „у маси” били положени у заједнички гроб.„Прекопавање старог гробља”, Политика, 23. авг. 1925, На пролеће 1926. овде се играо фудбал, на утабаном простору између цркве и Сеизмолошког завода, са надгробним каменовима као головима.„Футбал на гробљу”, Политика, 22. март 1926. Неколико гробница је било отворено и могли су се видети иструлели сандуци и кости.„Међу нама - 'Светли' гробови”, Политика, 25. јул 1926, Међу најочуванијим гробовима у то време били су они Илије Милосављевића Коларца, Ђуре Даничића и неколико гробова трговаца, као и гробница Радовановића, једини мали маузолеј на гробљу (браћа Михаило, Милан и Алекса„За кратко време Старо Гробље биће претворено у парк и булевар”, Време 1927-03-19, ).„Старо гробље”, Политика, 30. мај 1926, Били су ту и Вуле Глигоријевић, пуковник и совјетник, Михаило Илић, јаворски јунак, Димитрије Каратас, грчки војвода, Ивко Прокић, жандармеријски официр погинуо 1862, Владислав Каћански, песник, као и породична гробница Мише Анастасијевића, мада је он сахрањен у Клежању у Влашкој.
Коначно, општина је у марту 1927. поручила сродницима да пренесу посмртне остатке на Ново гробље, иначе ће бити пренети у заједничку гробницу. Планирано је да се ту уреди парк.„Дневне вести - Пренос Старог Гробља”, Правда 1927-03-08, Нпр. Коларац и супруга Синђелија су пренети 12. маја,„Старо Гробље нестаје”, Правда 1927-05-13, пренос Каћанског је заказан за 14-ти. Половином јуна, остало је неколико већих споменика, „а дуж целог гробља вире дубоке рупчаге отворених гробница, из којих куља задах мемле и трулежи. Из гомила ископане, блатњаве и пепељасте земље бели се понека упола иструнула кост...”.„За неколико дана Старо Гробље биће потпуно збрисано са лица земље”, Време 1927-06-16,