Након Априлског рата и окупације Краљевине Југославије 18. априла 1941. читава Босанска крајина, као део предратне Врбаске бановине, постала је део новоформиране НДХ. Политика националне и верске дискриминације, коју је НДХ одмах усвојила, и усташки терор над локалним српским становништвом и политичким противницима на челу са КПЈ, за кратко време су довели народ Босанске крајине на ивицу опстанка.
Устанак је почео 27. јула 1941. и до краја августа ослобођена је велика територија (Дрварска република), након чега је уследила противофанзива Италијана и подела устаника на партизане и четнике крајем 1941. Почетком 1942. главно жариште устанка била је Козара, која је у лето 1942. издржала тешку непријатељску офанзиву. У јесен 1942. на терен Босанске крајине дошао је Врховни штаб НОВЈ са пролетерским бригадама, и поново је створена слободна територија (Бихаћка република), која је изгубљена у четвртој непријатељској офанзиви почетком 1943.
Међутим, снаге НОВЈ су успеле да се одрже, формиране су крајишке ударне бригаде и 1. (касније 5.) босански корпус НОВЈ, а до краја 1943., Босанска крајина (са изузетком Бањалуке и Приједора) поново је ослобођена. Последња, најслабија немачка офанзива дошла је у пролеће 1944. (Дрварска операција), док су крајем 1944. и почетком 1945. вођене борбе за спречавање повлачења немачке групе армија Е из Грчке. Босанска крајина коначно је ослобођена 2. маја 1945. Увод Босанска крајина у НДХ
мини|Окупација и подела Краљевине Југославије 1941.
Одмах после априлског рата усташке власти у Босанској крајини почеле су са прогањањем српског становништва. У почетку је посебно снажан притисак вршен на богатије слојеве и интелигенцију. Већ крајем јуна и почетком јула почела су исељавања (прво масовно исељавање извршено је у Бихаћу 24. јуна 1941.), хапшења и све масовнија убиства. Известан број српских политичара, трговаца, виших службеника и свештеника избегао је у италијанску окупациону зону, док је један део прешао у Србију. У неке крајеве Босанске Крајине досељени су Словенци, протерани из Словеније, и Срби, протерани из Лике. Српски живаљ почео је да избегава органе усташке власти и да се крије. Истовремено, усташки врхови настојали су да за насилну промену етничке структуре становништва, истребљењем Срба, придобију хрватске и муслиманске масе (усташки стожерник у Бањалуци Виктор Гутић је позивао Муслимане и Хрвате да прогоне Србе и отимају њихова имања). Таква усташка политика у Босанској Крајини, користећи се већ постојећим верским и националним антагонизмом, погоршала је односе. Укључивање извесног броја Муслимана и Хрвата у усташке злочине, а посебно знатног броја католичких свештеника, подстакло је шовинизам и продубило јаз међу становништвом Босанске крајине.
Почетком јуна наредбом о скупљању Срба у радне и сабирне логоре, почела су масовнија хапшења и одвођења људи у логор Јадовно (планина Велебит), где су вршена погубљења, а од 10. јуна и масовне депортације српских породица у Србију. На тај начин усташка власт ставила је ван закона српски живаљ, који је чинио око 63% укупног становништва Босанске крајине. Зато је било природно да је српско становништво, са богатим борбеним традицијама из ранијих устанака и буна, било основна маса са којом се у Босанској крајини могло реално рачунати у организовању устанка у НОБ. Рад КПЈ извршио је знатан утицај на организовање и мобилизацију тог дела становништва, али је истовремено КПЈ већ у периоду припрема за устанак морала улагати највеће напоре да би осујетила окупатора и усташе у изазивању братоубилачког рата на верској и националној основи.
Рад КПЈ мини|Ђуро Пуцар Стари Припреме за оружану борбу у Босанској крајини почеле су обласним саветовањем КПЈ у Шехитлуцима (код Бање Луке) почетком јуна 1941., којим је руководио члан ПК КПЈ за БиХ Ђуро Пуцар Стари. Ту су пренете одлуке и закључци Мајског саветовања ЦК КПЈ о раду на припреми народа за борбу против окупатора. Средином јуна, стигао је у Бања Луку члан Покрајинског војног комитета за Босну и Херцеговину Махмуд Бушатлија, по чијим је упутствима образован Обласни војни комитет (руководство) за Босанску крајину (Осман Карабеговић, Бранко Бабич, Касим Хаџић и Јосип Мажар Шоша). На првом састанку комитета пренета су наређења за прикупљање оружја, стварање диверзантских група и мреже војних повереника, и одређени војни повереници за срезове: Босанско Грахово, Босански Петровац, Босанска Крупа, Босански Нови, Кључ, Босанска Дубица, Приједор, Прњавор, Јајце и Мркоњић-Град. У више градова формиране су диверзантске групе и прикупљена извесна количина оружја. Народу је објашњавана потреба јединства и оружане борбе против окупатора и његових помагача. Потпуније припреме изведене су у срезовима у којима су од раније деловале бројније организације КПЈ (Дрвар, Босански Петровац, Босанска Дубица, Приједор, Бања Лука), а слабије тамо где су комунистичке организације биле малобројне или нису постојале (Кључ, Мркоњић-Град, Котор-Варош, Гламоч).
1941. Позив КПЈ Дана 13. јула 1941. ПК КПЈ БиХ донео је одлуку о формирању среских штабова и започињању оружаних акција и диверзија. Овлашћени делегати одмах су упућени у поједине срезове да пренесу одлуке локалним војним комитетима и започну акције на терену: у Босанску крајину упућен је Махмуд Бушатлија, док је Ђуро Пуцар упућен у средњу Босну, где је организација КПЈ била слаба, па су групе активиста из Бањалуке упућене у Котор Варош и Прњавор са задатком да покрену оружане акције. Од тада је област средње Босне у војном и политичком погледу била прикључена Босанској крајини све до краја рата.
Супротстављене снаге До почетка устанка најбројнији и најбоље наоружани одреди формирани су око Дрвара (три одреда са око 200 наоружаних бораца), Босанског Петровца, на Козари, око Бањалуке и у Јању. У то време на територији Босанске крајине налазиле су се домобранска 9. и 10. пјешачка пуковнија, 3. бојна (батаљон) 11. пјешачке пуковније и 3. оружничка (жандармеријска) пуковнија, а у свим градовима усташке оружане формације.
Устанак
Партизански одреди, под командом Штаба герилских одреда за срез Босанско Грахово и околину, напали су 27. јула Дрвар, Оштрељ и Босанско Грахово. У Дрвару је после упорне борбе уништен усташки и домобрански гарнизон од око 400 људи (из 10. пјешачке пуковније). Сва три места су ослобођена. Борбе су одмах пренете према Босанском Петровцу, Гламочу, Кулен Вакуфу и Книну. Ноћу 29-30. јула избио је устанак у Подгрмечу, сутрадан на Козари, а 1. августа у Јању и Пливи (око Шипова).
Хиљаде голоруких устаника, са по неком пушком, јуришало је на усташке жандармеријске станице и гарнизоне по већим местима. Тако су првих дана августа 1941. ослобођени: Гламоч, Добрљин и више других места; устаници су продрли у Босанску Крупу, блокирали Босански Петровац и Кулен Вакуф и већину жандармеријских станица, а порушене су железничке пруге и телеграфске линије. Усташко-домобранске снаге потиснуте су у градове, око којих су образовани устанички фронтови. Створено је неколико жаришта устанка, међу којима је, у то време, било најјаче у рејону Дрвара, чији је штаб руководио крупним снагама на устаничком фронту према Босанском Петровцу, Кулен Вакуфу, Книну, Ливну и Кључу. Снажно жариште образовано је и на Козари, где су устаници држали фронт према Приједору, Босанској Градишки и Босанском Новом. Устаничке снаге на Јању и Пливи очистиле су мања усташка упоришта и успоставиле фронт према Јајцу и Доњем Вакуфу. Устаници су ослободили и села испод Грмеча и успоставили фронт према Босанској Крупи и Санском Мосту. Партизански одреди и чете ницали су у скоро свим селима и укључивали се у устаничке фронтове чија је ширина око појединих жаришта износила и преко 100 km.
На Мањачи и у средњој Босни није дошло до ширег устаничког покрета. Активисти КПЈ, који су упућени на то подручје, тек су тад почели стварати прве мање оружане одреде, а затим изводити и ситније оружане акције. Тамо ће доћи до ширег покрета српских маса у јесен 1941.
Реакција НДХ Ради угушења устанка у његовом почетку, усташко-домобранске снаге у јачини око 5 батаљона предузеле су 31. јула концентричан напад из Босанског Петровца и од Гламоча према Дрвару. Међутим, талас устанака по читавој Босанској Крајини осујетио је ту акцију, а усташко-домобранске јединице на Бравском и Лисини су разбијене. Усташко-домобранске посаде у долини Уне и Сане, ојачане са 3-4 батаљона, успеле су првих дана августа да учврсте фронт према устаницима. Почетком августа најжешће борбе водили су Босанско-петровачки и већи део дрварских одреда (500 пушака и више хиљада устаника наоружаних хладним оружјем) око блокираног Босанског Петровца.
Дрварска република мини|Марко Орешковић Ширина устанка, његови почетни успеси, али и изражени елементи стихије (неорганизованост, самовоља, националистички испади према муслиманском становништву и колебљивост устаника после прве јаче реакције непријатеља) захтевали су хитне мере у изграђивању војне и политичке организације устанка. Она је најпре и најпотпуније спроведена у Дрвару. По сугестијама члана ЦК КПЈ Марка Орешковића, 16. августа образована је Дрварска бригада, а герилски одреди реорганизовани су у батаљоне. Стварање батаљона на најважнијим деловима фронта и именовање најспособнијих бораца за старешине унело је више реда и омогућило ефикаснију употребу бројних већих оружаних јединица у том делу Босанске Крајине. У другим крајевима средином августа формирани су Штаб герилских одреда Крупа и Сана (у Подгрмечу), Штаб козарског партизанског одреда и Штаб народне војске Јања и Плива. Ту прву реорганизацију устаничких снага спроводила су месна руководства, јер је обласни руководећи центар у Бањалуци, због устанка и пресецања комуникација, остао без сталних веза са устаницима. Тек почетком септембра упућен је из Бањалуке на терен Обласни војни штаб (штаб партизанских одреда) за Босанску крајину под командом Данка Митрова; почетком септембра стигао је у Мркоњић-Град (ослобођен 29. августа) и ту почео да делује као команда области, али и даље без непосредне везе са најјачим жариштима устанка.
Локална устаничка руководства решавала су у почетку и питања организације ослобођене територије. Одмах после ослобођења у Дрвару је одлуком Среског комитета КПЈ основано Војно-револуционарно веће, у чијем су саставу формирани комесаријати: за комунална питања, индустрију, исхрану, јавну безбедност, правосуђе, трговину и занатство. С обзиром на велике потребе бројних устаничких јединица и велики број избеглица у овом индустријском месту, Војно-револуционарно веће организовало је снабдевање војске, покренуло рад у фабрикама за производњу и поправку оружја, успоставило и одржавало железнички саобраћај, бринуло се о бројним избеглицама, организовало болницу, итд. На народном збору у Дрвару 31. августа изабрани су Народно веће, Народни суд и Народни тужилац. По селима су постављана револуционарна већа, а у Дрвару су образоване прве антифашистичке организације жена и омладине. Таква организација ослобођене територије почела се проводити и око Босанског Грахова, Гламоча и Босанског Петровца. У другим устаничким жариштима Босанске крајине јављају се као устанички органи власти-револуционарни одбори, народни одбори, одбори за исхрану војске, команде места, а понегде послове у позадини обављали су и бивши сеоски кметови. При штабу у Дрвару одмах је формиран Герилски информациони биро. Поред умножавања летака, Биро је покренуо лист Герилац, који је, поред вести са савезничких фронтова и о борбама у Југославији, доносио чланке у којима је тумачио политичке ставове КПЈ и покретао најактуелније проблеме устанка.
Офанзива НДХ Након прве неуспеле интервенције против устаника у Дрвару, нова офанзива против устаничких снага на Козари, у Подгрмечу и Дрвару брижљиво је припремљена у Главном стожеру домобранства НДХ, са циљем да се угуши устанак у Босанској крајини и успут уништи преостали српски живаљ. У операцији су била ангажована 22 усташко-домобранска батаљона, са тада већ бројном месном усташком милицијом, ојачана артиљеријом, тенковима и авијацијом.