Почеци организације војнообавештајне службе у Србији везују се за 1884. годину и Уредбу о ђенералштабној струци, којом је установљено да руководећи и извршни орган војнообавештајне службе буде Спољни одсек Оперативног одељења Ђенералштаба. Новом уредбом од 1902. године преименован је у Извештајни одсек Операцијског одељења. У току Првог светског рата, од Главног ђенералштаба формиран је Штаб Српске врховне команде, а Извештајни одсек Операцијског одељења постао је Обавештајни одсек Оперативног одељења Врховне команде. Послови који су додељени одељењу јесу: израда студија о страним државама и војскама и прикупљање података, одржавање везе са страним војним мисијама и изасланицима и организација рада на сузбијању непријатељских делатности у намери прикупљања података о нашој држави и војсци.
Након завршетка рата и стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевине Југославије, војнообавештајну делатност обављало је Обавештајно одељење Главног генералштаба Војске Краљевине Југославије, које је имало како обавештајну, тако и контраобавештајну компоненту.
Цивилна обавештајно-безбедносна служба постојала је у оквиру Министарства унутрашњих послова, чије је Одељење за државну заштиту, од 1920. године, чинило окосницу обавештајно-безбедносног рада. Након шестојануарске диктатуре, унутар МУП формирана је Дирекција националне безбедности, чији главни задатак јесте био борба против политичких противника режима и коју је сачињавало три одељења: политичко, специјално обавештајно одељење за државну заштиту и одељење специјалне безбедности. Након Другог светског рата, Југославија је имала веома развијене обавештајнобезбедносне службе. У војсци је постојала обавештајна и контраобавештајна служба, док су цивилне службе биле организоване у оквиру Савезног секретаријата за унутрашње послове и републичких секретаријата. Поред тога, постојале су обавештајна служба и служба безбедности у оквиру Савезног секретаријата за иностране послове. Као што се да закључити из раније наведеног, обавештајно-безбедносна делатност била је подељена између савезне државе и република чланица, нарочито након 1966. године (Брионског пленума и обрачуна с Леком Ранковићем) и Устава из 1974. године.
Савезна република Југославија, односно Државна заједница Србија и Црна Гора, имала је четири обавештајно-безбедносне службе, од којих су две биле у оквиру Министарства одбране (Војнообавештајна и Војнобезбедносна агенција), а две у Министарству спољних послова (Служба за истраживање и документацију и Служба безбедности). Државе чланице су унутар Министарства унутрашњих послова имале хибридне обавештајно-безбедносне службе, које су се касније развиле у самосталне владине агенције: Агенција за националну безбједност у Црној Гори и Безбедносно-информативна агенција у Србији. (Драгишић, (2011), pp. 232–233)
Организација обавештајно-безбедносног система Након распада заједнице са Црном Гором и усвајања новог Устава, 2007. године донет је Закон о основама уређења служби безбедности Републике Србије (нејасно је зашто се у називу не помињу и обавештајне службе), који, као што му име каже, уређује основе обавештајно-безбедносног система Републике Србије, усмеравање и усклађивање рада служби безбедности у Републици Србији, као и надзор над њиховим радом.
Службе делују на основу и у оквиру Устава, закона, других прописа и општих аката, стратегије националне безбедности, стратегије одбране и утврђене обавештајнобезбедносне политике Републике Србије. Припадници служби су дужни да поступају у складу са Уставом, законом, другим прописима и општим актима, према правилима струке, непристрасно и политички неутрално и забрањено им је чланство у политичким партијама.
Службе безбедности су: Безбедносно-информативна агенција, као посебна организација и Војнобезбедносна агенција и Војнообавештајна агенција, као органи управе у саставу Министарства одбране. Оне имају статус правних лица. Статус служби у оквиру Министарства спољних послова (СИД и СБ) се не помиње, што би требало да значи да су оне потпуно укинуте.
Закон утврђује Савет за националну безбедност, који је већ био формиран уредбом Владе, као и Биро за координацију рада служби безбедности. Рад служби је под надзором Народне скупштине, председника Републике, Владе, Савета за националну безбедност и јавности.
Савет за националну безбедност Савет за националну безбедност јесте тело Републике Србије које обавља одређене задатке и послове из области националне безбедности.
Савет се стара о националној безбедности тако што: разматра питања из области одбране, унутрашњих послова и рада служби безбедности; разматра међусобну сарадњу органа надлежних за одбрану, органа надлежних за унутрашње послове и службе безбедности, те њихову сарадњу са другим надлежним државним органима, као и сарадњу са органима и службама безбедности страних држава и међународних организација; предлаже надлежним државним органима мере за унапређење националне безбедности; разматра предлоге за унапређење националне безбедности које му упућују органи надлежни за одбрану, органи надлежни за унутрашње послове, службе безбедности и други надлежни државни органи; разматра питања из делокруга органа државне управе, аутономних покрајина, општина, градова и града Београда која су значајна за националну безбедност; разматра и друга питања која су значајна за националну безбедност.
Савет усмерава и усклађује рад служби безбедности тако што:
разматра обавештајно-безбедносне процене и доноси закључке којима одређује приоритете и начине заштите и усмерава остваривање националних интереса који се спроводе путем обавештајно-безбедносне делатности; доноси закључке у вези с радом служби безбедности и Бироа за координацију; доноси закључке којима усмерава и усклађује рад служби безбедности; доноси закључке којима усмерава сарадњу служби безбедности са службама безбедности страних држава и међународних организација; доноси закључке којима усклађује делатности државних органа које су посвећене међународној сарадњи у области националне безбедности и одбране; прати извршавање закључака које је донео; даје мишљења о предлозима годишњих и средњорочних планова рада служби безбедности; даје мишљења Влади о предлозима буџета служби безбедности и прати реализацију одобрених буџетских средстава; даје мишљење Влади о предлогу за постављење и разрешење директора служби безбедности.
Савет се стара о усаглашеној примени прописа и стандарда за заштиту података о личности, као и других прописа којима се штите људска права која могу да буду угрожена разменом информација или другим оперативним радњама. (Члан 5 Закона)
Чланови Савета су:
председник Републике; председник Владе; министар одбране; министар унутрашњих послова; министар правде; начелник Генералштаба Војске Србије; директори служби безбедности.
Секретара Савета за националну безбедност именује председник Републике. Секретар се стара о извршавању закључака Савета и обавља друге послове који су одређени пословником и другим актима Савета. (Члан 6 Закона)
Седницу Савета сазива Председник Републике. Предлог дневног реда седнице утврђују Председник републике и председник Владе. Седницом председава Председник Републике, а у случају да је спречен - председник Владе. Закључке и друге акте Савета потписује Председник Републике. Седнице Савета се одржавају према потреби, а најмање једном у три месеца. Председник Републике може, на своју иницијативу или на иницијативу других чланова Савета, позвати на седнице Савета руководиоце других државних органа и институција и друга лица која нису чланови савета.
Канцеларија Савета за националну безбедност Канцеларија Савета за националну безбедност јесте служба Владе, која обавља стручне и административне послове за потребе Савета, а нарочито: послове у вези са сазивањем и припремањем седница Савета; стручне послове у вези са праћењем спровођења смерница и закључака Савета; послове административно-техничке подршке Бироу за координацију; чување и стављање на увид члановима Савета извештаја и других аката Савета. (Члан 8 Закона)
Биро за координацију рада служби безбедности Закон је из уредбе Владе којом је утврђен Савет за националну безбедност преузео и одредбе које се односе на Биро за координацију рада служби. Биро за координацију оперативно усклађује рад служби безбедности и извршава закључке Савета о питањима из своје надлежности.
Биро за координацију посебно: утврђује задатке који се извршавају оперативним усклађивањем делатности служби безбедности и служби безбедности и других државних органа и с тим у вези координира њихове активности утврђује начин оперативног усклађивања у појединим случајевима оснива мешовите радне групе за оперативне задатке који се извршавају оперативним усклађивањем делатности и утврђује њихове задатке анализира резултате оперативног усклађивања и о томе по потреби извештава Савет, а најмање једном у шест месеци
Рад Бироа за координацију подробније се уређује Пословником Савета. (Члан 11 Закона)
Биро за координацију чине директори служби безбедности и секретар Савета.
У раду Бироа за координацију могу по позиву да учествују: представници Министарства спољних послова директор полиције и начелници управа полиције Републички јавни тужилац директор Управе царина руководиоци других државних органа, организација и институција. (Члан 12 Закона)
У писању овог дела чланка наведене су искључиво одредбе Закона о основама уређења служби безбедности Републике Србије („Службени гласник РС”, број 116/07 и „Службени гласник РС”, број 72/2012) које се односе на рад Канцеларије. За остале надлежности Канцеларије погледати Уредбу о оснивању Канцеларије Савета за националну безбедност („Службени гласник РС”, број 12/09) и Закон о тајности података („Службени гласник РС”, број 104/09).
Биро за координацију представља стручно тело које је неопходно да би се извршавале одлуке Савета за националну безбедност. Од квалитета рада Бироа у великој мери зависи ефикасност и ефективност целокупног националног обавештајно-безбедносног система.
Надзор над радом служби безбедности Надзор над радом служби безбедности заснива се на следећим начелима: подређености и одговорности служби безбедности изабраним властима Републике Србије; политичке, идеолошке и интересне неутралности служби безбедности; обавезе служби безбедности да информишу јавност о извршавању својих задатака, у складу са законом; дужности носилаца надзора над радом служби безбедности да обавештавају јавност о резултатима надзора; професионалне одговорности и оперативне самосталности припадника служби безбедности у извршавању добијених задатака и одговорности руководилаца служби за рад служби. (Члан 15 Закона)
Закон установљава скупштински, непосредни и јавни надзор над радом служби безбедности. Народна скупштина обавља надзор над радом служби непосредно и преко надлежног Одбора Народне скупштине.
Одбор нарочито: надзире уставност и законитост рада служби безбедности; надзире усклађеност рада служби безбедности са стратегијом националне безбедности, стратегијом одбране и безбедносно-обавештајном политиком Републике Србије; надзире поштовање политичке, идеолошке и интересне неутралности у раду служби безбедности; надзире законитост примене посебних поступака и мера за тајно прикупљање података; надзире законитост трошења буџетских и других средстава за рад; разматра и усваја извештаје о раду служби безбедности; разматра предлоге закона, других прописа и општих аката из надлежности служби безбедности; покреће иницијативе и подноси предлоге закона из надлежности служби; разматра предлоге, петиције и представке грађана који су упућени Народној скупштини у вези са радом служби безбедности и предлаже мере за њихово решавање и о томе обавештава подносиоца; утврђује чињенице о уоченим незаконитостима или неправилностима у раду служби и њихових припадника и о томе доноси закључке; извештава Народну скупштину о својим закључцима и предлозима. (Члан 16 Закона)