мини|300px|Балтичка племена и Пруски родови око 1200.

Пруски крсташки рат је назив за серију војних похода католичких крсташа из 13. века, пре свега на челу са витезовима Тевтонцима, са циљем покрштавања Старих паганских Пруса. Позвани након ранијих неуспелих експедиција против Пруса од стране пољских кнежева, Тевтонски витезови су започели рат против Балта године 1230. До краја века, након неколико пруских побуна, витезови су успоставили контролу над Пруском и подјармили Прусе у своју монашку државу.

Раније мисије и сукоби Вулфстан од Хедебија, агент Алфреда од Весекса, је забежио поморце и сточаре Прусе као јак и независан народ. Мјешко I Пјаст је покушавао да прошири своје сувоземно краљевство које је управо освојио око ушћа Одре према Пруској. Затим је Болеслав I од Пољске послао Адалберта од Прага да проповеда међу Прусима 997. године, али мисионар је убијен од стране непокорних пагана. Након неколико почетних успеха међу Прусима, Адалбертов наследник, Бруно од Куерфурта, је такођер погинуо године1009.

Пољаци су водили рат са суседним Прусима, Судовианима и Вендима током читава два века. Иако су Пољаци тражили преобраћење Пруса и контролу над њиховом земљом, Пруси су се упустили у уносне пљачке за робовима у граничним подручјима у земљи Челмно (Хелминска земља) и Мазовији. Многи Пруси су номинално прихватили покрштавање и враћали се поганским веровањима након завршетка сукоба. Хенрик од Сандомиерза је убијен у борби против Пруса године 1166. Болеслав IV и Казимир II су предводили велике војске на Пруску. Док је Болеславова војска била поражена у герилском ратовању, Казимир је наметнуо мир све до своје смрти 1194. Краљ Валдемар II od Danske удвостручио је данске експедиције против Самланда све док га 1223. није заробио Хајнрих, гроф од Счверина.

мини|300px|Пруски родови у 13. веку Године 1206, цистерцитски бискуп Кристијан од Оливе, је уз подртшку краља Данске и пољских кнезова, је наишао на бољи пријем од очекиваног по доласку у ратом разорену земљу Челмно. Надахнут тиме, отпутовао је у Рим како би се припремио за већу мисију. Када се 1215 вратио у Челмно, међутим, Кристиан је наишао на непријатељски расположене Прусе, вероватно из беса због акције Ливонијског братства мача или страха од пољског ширења. Пагански Пруси су напали Челмно, Мазовију и Померелију, опколили Челмно и Лубаву и присилили покрштене на повратак старим веровањима.

Због све растућег интензитета напада, папа Хонорије III šalje papску bulu хришћанима марта 1217. dopuštajući im да проповедају крсташки рат rat против ратоборних Пруса. Следеће године су пагани опет напали Челмно и Мазовију, опљачкали 300 катедрала и цркава. Војвода Конрад од Мазовије успео је да протера Прусе плаћајући велики данак, што је, међутим, само охрабрило Прусе.

Крсташки рат 1222./23. Папа Хонорије III је затим позвао на крсташки рат под водством Кристијана од Оливе и изабрао је за папског легата надбискупа од Гниезнода, Винћентија -{I}- од Ниалека. Немачки и пољски крсташи су почели да се окупљају у Мазовији године 1219, али озбиљно планирање је започело тек 1222. по доласку племића, као што су војвода Хајнрих од Шлеске, надбискуп Лаурентије од Вроцлава, и Лаурентије од Лебуса. Бројни пољски племићи почели су у међувремену да дарују хришћанску бискупију у Пруској имањима и дворцима у Челмно земљи. Кнежеви су се сложили да је примарни циљ био да се обнови одбрана земље Челмно, посебно утврђења Челмно, које је готово у потпуности обновљено. До 1223. године, међутим, већина крсташа је напустила регију, а Пруси су опет девастирали Челмно и Мазовију, присиливши Војводу Конрада да тражи уточиште у дворцу Плоцку. А Балти су досегнули чак до Гдањска у Померелији.

Године 1225. или 1228. четрнаест северно-немачких витезова је регрутовано од стране Конрада и Кристијана у облику војног реда. Прво им је додељен посед Цедлитз у Кујавији до завршетка дворца на Добрзину а група је постала позната као Ред Добрзина (или Добрин). Витезови Добрзина су у почетку имали успеха у терању Пруса из Челмно земље, али је пагански противнапад против њих и Конрада уништио већину Реда. Преживелима је одобрен азил у Померанији од стране војводе Свјатополка II. Ред Калатрава, са базом у близини Гдањска, такође је био неделотворан у свом раду.

Позив тефтонских витезова мини|200px|Херман фон Салза, Велики Мајстор тефтонских витезова За то време у Риму, Кристијан од Оливе се упознао са Херманом фон Салзом, Великим мајстором Тефтонских витезова из периода 1209-39. Уз дозволу војводе Конрада од Мазовије и мазовијског племства, Кристиан је године 1226. затражио помоћ од Тефтонаца против паганских Пруса. Стабилна ситуација са Прусима ће затим омогућити Конраду да настави своје планове док на крају није постао војвода од Пољске. Док је Херман био заинтересован пољском понудом, његов фокус је био на помагању цару Фридрху II око Петог крсташког рата. Будући да је тефтонски ред недавно био избачен из Бурзенланда у Краљевини Мађарској, Хермање такође желео већу аутономију за своје снаге у будућим настојањима.

Херман се састао са Фридрихом II у Риминију и сугерисао да би потчињавањем Пруса Светом римском царству границе царства било лакше бранити од нападача.Цар је дао одобрење за овај подухват у Златној були из Римини године 1226., дајући им Челмно земљу, или Кулмерланд као и све земље које убудуће освоје. Мисија за преобраћање Пруса остала је под заповедништвом бискупа Кристијана од Оливе.

Пре почетка похода против Пруса, тефтонски витезови су наводно потписали споразум из Крушвице са Пољацима 16. јуна 1234., којим је Ред требало да добије Челмно и све што буде задобио приликом будућих освојања, слично условима који су стајали у Златној були из Риминија. Споразум су оспоравали историчари, документ је изгубљен и многи пољски историчари су сумњали у његову аутентичност и територијалне претензије Тефтонаца. Са становишта војводе Конрада, Челмно је било само привремена база за борбу против Пруса а будућа освајања је требалао да се одвијају под вођством војводе од Мазовије. Херман вон Салза је тумачио документ као давање аутономије Реду у свим територијалним добицима, осим верности Светој столици и цару Светог римског царства. Златна була из Риетија коју је издао папа Гргур IX године 1234. потврдила је надзор Реда над освојеном земљом, стављајући их само под власт Свете столице.

Петер фон Дусбург из 14. века спомиње једанаест племенских округа у Пруској: Бартија, Челмно (претходно под пољском контролом), Галиндија, Надровија, Натангија, Погесанија, Помесанија, Самланд, Скаловија, Судовија и Ермланд. Петер је проценио да док је већина племена могла да скупи око 2.000 коњаника, Самланд је могао да подигне 4000 коњаника и 40.000 пешака, док је Судовиа имала 6.000 коњаника и "готово небројено мноштво других ратника". За разлику од тога, Пруси из опустошеног Челмна су могли да подигну мање снаге од других племена. Галиндија, шумовита дивљина са језерима и рекама, такође је имала мало становника које би уновачила. Савремене процене показују укупну пруски популацију од 170.000 становника, мање него што сугерише Петер фон Дусбург.

Први тефтонски походи Након примања или кривотворења потраживања за Челмно године 1230., Херман је послао Конрада фон Ландсберга као свог изасланика са малом снагом од седам тефтонских витезова и 70-100 штитоноша и војних заповедника у Мазовију као претходницу. Они су 1229. Године запосели Вогелсанг (немачки: "цвркут птица"), дворац који је саградио Конрад насупрот будућем Тхорну (Торуну). Други извори упућују на то да су два витеза саградили Вогелсанг 1229. године, али су били убијени од стране Пруса убрзо након тога. Ово подручје јужно од реке Висле је било релативно сигурно са мешовитим хршћанским и паганским становништвом, па је Конрад фон Ландсберг наредио мањи напад против пагана преко Вистуле. Предвођено Херманом Балком, појачање од двадесет витезова и 200 заповедника стигло је у Вогелсанг 1230. године након завршетка дворца. Херман фон Салза није више могао да штеди будући да су полазне тачке за деловање Реда биле у Оутремеру и Јерменији.

Док су раније пољске експедиције обично ишле према истоку у пруску дивљину, Ред се усмерио на запад да би успоставо утврђења дуж реке Висле. Они су ратовали сваке године кад год би крсташки витезови стизали са Запада. Рани походи су се првенствено састојали од пољских, немачких, и померанијских крсташа, као и неких помоћних посада састављених пруских плаћеника. Пољски и померанијски кнезови су се показали значајним због њихове улоге у прикупљању војника и градњи утврђења. Већина световних крсташа ће се вратити у своје земље након завршетка похода, остављајући Тефтонцима задатак да консолидују циљеве и посаде у новосаграђеним утврђењима, од којих је већина била мала и израђена од дрвета.Неким световним пољским витезовима су била додељена слободна подручја, посебно у Челмну, иако је већину освојених територија задржавао Тефтонски Ред. Колонисти из Светог римског царства су почели да се усељавају према истоку, омогућавајући тиме стварање новог града сваке године, од којих су многи одобрени Кулм законом.

У лето 1233. године, витезови су предводили крсташку војску од 10.000 људи и основали тврђаву на Мариенвердеру (Квидзину) у Помезанији. Померелијански кнезови Свјатополк и Самбор подржали су мању војску за инвазије на Погезанију током зиме 1233-34. Након блиске борбе пагански Погезанци су преусмерени на залеђену реку Сиргуне доласком кнежевске коњице, а бојно поље је након тога било познато као "поље мртвих". Изградња тврђаве у Рехдену (Радзин Чечмински) године 1234. је стабилизовала источни Челмно.

Бискуп Пруске, Кристијан од Оливе, захтевао је две трећине освојеног територија, дајући једну трећину Тефтонском Реду. Папин легат Вилијам од Модене посредовао је између две стране, дајући витезовима две трећине али резервишући додатна права за бискупа. Тефтонски витезови су такође тражили укључивање малог Реда из Добрзинаа у већи тефтонски ред. Конрада од Мазовије је овај предлог разбеснео и захтевао повратак Добрзина земље што су витезови били вољни и да учине. Војвода Конрад је накнадно одбио помоћ крсташа у било ком даљем потхвату.Уз одобрење папе и бискупа из Плоцка, тефтонски витезови су асимиловали ред Добрзина у були из 19. априла 1235. Увређени Конрад је тражио да се дворац Добрзин врати њему. Године 1237. тефтонски витезови су асимиловали Братство Мача, војни ред активан у Ливонији, након што су били готово збрисани од стране Литаваца у бици код Сауле.

Уз подршку Хајнриха III, маркгрофа од Меисена, крсташи су 1236. године напредовали према северу дуж обе обале Висле натеравши већину Помезанаца на покоравање. Иако Хајнрих није учествовао у походу из 1237. против Погезанаца, маркгроф је Ред опремио са два велика речна брода са којима је Ред поразио мања пловила која су користила пруска племена. У близини насеља Трусо, Елбинг (Елблаг) је основана је са колонизаторима из Либецка, док је Чристбург (Ђежгоњ) заштитио земљу источно од Мариенвердера.

Од 1238-40, тефтонски витезови су ратовали против Барта, Натанга и Вармијанаца. Мала посада крсташких витезова је била побијена приликом опседања вармијског утврђења Хонеиде, натеравши тиме војводу Диетрича фон Берхејма на повратак са већом војском. Кад је вармијански заповедник Кодруне саопштио да паганима морају да се предају и покрсте, Хонеидина сопствена посада га је убила, што је довело Диетрича да изврши успешно освајање утврђења. Утврђење на лагуни Висле је преименована у Балга и обновљена 1239. године, да би се заштитила територија Реда у Ермеланду. Пруски противнапад за поновно освајање тврђаве није успео, а локални пруски вођа Пиопсо је убијен. Wyatt. стр. 151. Сезонска појачања на челу са Отоном I, војводом од Бауншваијг-Лунебурга, консолидовала су тефтонску управу над Натангијом и Бартијом.

У були из 1. октобра 1243. године, папа Иноћентије IV и Вилијем од Модене поделили су Пруску по бискупијама Цулм, Помезанија и Ермеланд и Самланд, иако све ове територије нису до краја биле освојене.

Први пруски устанак