Опсада Тобрука (10. априла – 27. новембра 1941) била је део рата у пустињи на Северноафричком фронту у Другом светском рату. Опсада Тобрука трајала је 241 дана 1941. године, након што су силе Осовине напредовале кроз Киренајку из Ел Агајле у операцији Сунцокрет против савезничких снага у Либији. Крајем 1940. године Савезници су поразили италијанску 10. армију током операције Компас (9. децембра 1940—9. фебруар 1941. године) и заробили остатке у Беда Фому. Почетком 1941. године велики део Западно-пустињске војске (ВДФ) је упућен у Грчку и Сирију. Када су немачке трупе и италијанска појачања стигла у Либију, остао је само мањи део савезничких снага, са недовољно опреме и залиха.

Операција Сунцокрет (6. фебруар - 25. мај 1941), присилила је Савезнике да се повуку на египатску границу. Гарнизон, који се састојао углавном од 9. аустралијске дивизије (генерал-потпуковник Лесли Морсхед) остао је у Тобруку, да би ускратио луку Осовини, док се ВДФ реорганизовао и припремао контра-офанзиву. Опсада Тобрука започела је 10. априла, када је лука нападнута од стране генерала Ервина Ромела и настављена је током три покушаја разбијања опсаде, операција Бревити (15-16. маја), операција Бојна Секира (15-17. јуна) и операција Крсташ (18. новембар - 30. децембар). Окупација Тобрука ускратила је Осовини луку за снабдевање ближе граници Египта и Либије од Бенгазија, удаљеног 900 km западно од египатске границе, који је био у домету бомбардера РАФ-а; Триполи је био 1.500 km на западу у Триполитанији.

Опсада је одвраћала трупе Осовине са границе, и гарнизон Тобрука одбио је неколико напада Осовине. Лука је често бомбардована артиљеријом, бомбардерима за обрушавање и средњим бомбардерима, јер је РАФ вршио одбрамбене летове са аеродрома далеко у Египту. Савезничке поморске снаге, као што је британска Медитеранска флота (укључујући и Приобалну ескадру), пробијале су блокаду, доносећи појачања и снабдевање и односећи рањенике и заробљенике. Дана 27. новембра, Тобрук је ослободила британска Осма армија у операцији Крсташ. Позадина Немачка операција Сунцокрет

Почетком 1941, након великих британских победа над италијанском 10. армијом у операцији Компас, војна ситуација се брзо преокренула. Најбоље опремљене јединице из 13. корпуса отишле су у Грчку као део Операције Лустре у бици за Грчку. Адолф Хитлер одговорио је на италијанску пропаст Директивом 22 (11. јануара 1941) наређујући Операцију Сунцокрет, пребацивање немачког Афричког корпуса (АК) у Либију, као запречни одред (нем. Sperrverband). АК имао је свеже трупе са бољим тенковима, опремом и ваздушном подршком, и водио га је генерал Ервин Ромел, који је постигао велике победе у бици за Француску.

Снаге Осовине су, на препад, брзо потукле Британце код Ел Агајле 24. марта и код Мерса ел Брега 31. марта, искористивши тај успех да до 15. априла потисну Британце до границе код Солума и опседну Тобрук. Нови заповедник 13. корпуса (сада Каманда за Киренајку) генерал Филип Неме, О'Ќонор и генерал Мајкл Гамбијер-Пери, заповедник 2. оклопне дивизије, заробљени су. Команду је преузео штаб Западно-пустињског Одреда под генералом Ноелом Бересфорд-Пирсом, који је позван из источне Африке. Осим бригадне групе која је упућена у Грчку, 2. оклопна дивизија била је уништена. Покушаји Осовине да заузму Тобрук пропали су, и фронт се стабилизовао на граници Египта. Тобрук мини|лево|Италијански војници и оружје на свом путу ка Тобруку 1941.

Радови на утврђивању у Тобруку започели су у марту 1941, користећи италијанску одбрану, две линије бетонских бункера 8-9 миља (13-14 km) далеко од луке, чинећи одбрамбену линију дужине око 48 km, довољно далеко како би артиљерију држали изван домета. Италијани су саградили мало резервних одбрамбених положаја, изузев на раскрсници пута Бардија-Ел Адем, бодљикава жица је била у лошем стању, а противтенковски ров није био завршен. Савезници су изабрали још једну линију око 3,2 km иза прве линије и утврђивали су је, док је оригинална линија обновљена. Два батаљона аустралијске 24. пешадијске бригаде и новопристигла аустралијска 18. бригада (која је била издвојена из 7. дивизије) преузели су прву линију, а аустралијска 20. и 26. бригада држале су истурени положај споља до 9. априла, док је рад на одбрани довршаван. Када је линија довршена, три бригаде 9. аустралијске дивизије преузеле су одбрану и 18. бригада је прешла у резерву.

Део британске 3. оклопне бригаде опреман је у Тобруку, са особљем и опремом која је стигла морем из Египта и имао је пук оклопних аутомобила, два мешовита пука са 15 лаких, 26 крстарећих и вод од четири пешадијска тенка. Било је четири пука топова од 25 фунти, два противтенковска пука и по једна противтенковска чета у свакој пешадијској бригади, британска 4. ПВО бригада имала је 16 тешких и 59 лаких топова, све распоређене у луци сем два топа "Бофорс". Позадинске јединице су се акумулирале у Тобруку, а 1/3 од 36.000 људи биле су помоћне службе, локалне избеглице и ратни заробљеници. Морсхед је планирао активну одбрану и нагласио је да би, са батаљонима који бране по 8,0 km фронта, требало очекивати пробој где год нападачи направе озбиљне напоре и да га треба елиминисати, јер нема повлачења.

Снабдевање Снабдевање Осовине из Европе у Либију ишло је преко лука, и након Операције Компас (децембар 1940. - фебруар 1941. године), остао је само Триполи, са максималним капацитетом од четири брода за превоз трупа или пет теретних бродова одједном, око 45.000 тона месечно . Од Триполија до Бенгазија било је 970 km дуж обалног пута, само на пола пута до Александрије. Пут су квариле поплаве, био је осетљив на британску авијацију (Desert Air Force-ДАФ), и алтернативне пустињске стазе повећавале су хабање возила. Напредовање Осовине од 480 km до египатске границе почетком 1941. повећало је удаљеност за путни транспорт на 1.800 km. Бенгази је заузет у априлу, али приобални бродови могли су носити само 15.000 тона, а лука је била у домету ДАФ-а. Тобрук би могао да прихвати око 1.500 тона дневно, али недостатак бродских пошиљки учинио је његово освајање ирелевантним.

Немачкој моторизованој дивизији је било потребно 350 тона дневно, а њихово покретање 480 km захтевало је 1.170 камиона од 2 тоне. Са седам дивизија Осовине, ваздухопловним и поморским јединица, било је потребно 70.000 тона робе месечно. Виши се сложио са коришћењем Бизерте за испоруку залиха, али никакве залихе Осовине нису стигле до краја 1942. године. Од фебруара до маја 1941. године испоручен је вишак од 45.000 тона; напади са Малте имали су неки ефекат, али у мају, најгорем месецу за губитке бродова, 91% залиха је стигло. Недостатак транспорта у Либији, оставио је немачке залихе у Триполију, а Италијани су имали само 7.000 камиона за снабдевање својих 225.000 људи. Рекордна количина залиха стигла је у јуну, али на фронту се несташица погоршала. веза = https://en.wikipedia.org/wiki/Датотека:Italian_convoy_sailing_towards_North_Africa.jpg|мини|Италијански конвој плови за Северну Африку Било је мање напада Осовине на Малту од јуна, а потапања су порасла са 19% у јулу на 25% у септембру, када је Бенгази бомбардован и бродови преусмерени у Триполи; снабдевање ваздушним путем у октобру било је незнатно. Испоруке у просеку су износиле 72.000 тона месечно од јула до октобра, али је потрошња 30-50% залиха горива на друмски транспорт и неупотребљивост 35% камиона смањила испоруке на фронт. У новембру је конвој од пет бродова потопљен током операције Крсташ, а копнени напади на конвоје на путевима су зауставили путовања по дану. Недостатак залиха и офанзива Осме армије изазвали су повлачење до Ел Агајле од 4. децембра, закрчивши Виа Балбиа, где су британске заседе уништиле око половине преосталог транспорта Осовине.

Опсада Тобрука мини| Тобрук је бранило око 25.000 војника Осме армије, добро снабдевених и повезаних са Египтом британском морнарицом. Посада је имала оклопна кола и заробљене италијанске тенкове, који су ометали ковоје Осовине који су пролазили Тобрук на путу до границе, што је онемогућавало напад Осовине на Египат. Ромел је одмах покушао да заузме луку, али се 9. аустралијска дивизија (генерал Лесли Морсхед), одлучно бранила. Италијани су оклевали да предају планове утврђења и више напада је одбијено. Након 3 недеље Ромел је обуставио напад и предузео опсаду. Италијанске пешадијске дивизије заузеле су положаје око тврђаве, док је већина Афричког корпуса остала у покретној резерви јужно и источно од луке. Висока команда немачких војних снага ("Oberkommando der Wehrmacht") упутила је генерала Фридриха Паулуса у Африку да истражи ситуацију. Дана 12. маја, генерал Паулус је након посматрања једног од неуспелих покушаја Ромела да нападне Тобрук, послао извештај ОКВ-у у коме је Ромелова позиција описана као слаба, са критичним несташицама горива и муниције. Са Операцијом Барбароса за месец дана, фелдмаршал Валтер фон Браухич, врховни командант Немачке армије, наредио је Ромелу да не напредује даље, и да не напада Тобрук поново. Почетак опсаде До 8. априла, прве немачке јединице стигле су у Дерну, али неке јединице које су ишле пречицом преко Џебел Акдара, истрошиле су воду и гориво у Тенгедеру. Хајнрих Вон Притвиц и Гафрон, командир 15. оклопне дивизије, упућени су напред са колоном извиђачких, противтенковских, митраљеских и артиљеријских јединица да блокирају источни излаз из Тобрука, јер је 5. лака дивизија напредовала са југозапада, а 27. пешадијска дивизија Бреша са запада. Дана 10. априла, Ромел је прогласио Суецки канал циљем Афричког корпуса и наредио да се спречи пробој из Тобрука. Сутрадан је опседнута лука, али је журба завршила са 5. лаком дивизијом на источној страни, групом Притвитц на југу (Притвиц је убијен) и 27. пешадијском дивизијом Бреша на западу. 3. јединица за извиђање је отишла на Бардију и послат је мешовити одред у Солум да покуша да дође до Мерса Матруха. Британска 7. оклопна дивизија (бригадир Вилијам Гот), на граници од Халфаја пролаза до Сиди Баранија, спровела је акцију успоравања око Солума и Капуца.

Ел Адем мини|лево|

Од 11-12. априла, немачки 5. оклопни пук напао је одбрану 20. аустралијске бригаде код пута за Ел Адем. Тенкови су задржани артиљеријским ватром; немачку пешадију која је стигла до противтенковског рова одбила је аустралијска пешадија. Немци су били изненађени, претпостављајући да је бродовље у Тобруку вршило евакуацију гарнизона, и планирали су ноћни напад 5. лаке дивизије за 13. и 14. април. Групе возила Осовине нападнуте су од стране 45. и 55. ескадриле РАФ-а, који су поново наоружани на аеродромима унутар одбрамбене линије. Напад је почео након мрака, покушајем да савладају противтенковски ров западно од пута за Ел Адем, у сектору акције 2/17. аустралијског батаљона, који су одбили Аустралијанци. Још један покушај је направљен касније, а до јутра успостављен је мали мостобран, где се немачки 5. оклопни пук пробио и окренуо се према северу, спреман да се раздвоји у једну колону за луку, а једну на запад како би зауставио бекство гарнизона.

Немачки тенкови су били нападнути са чела од 1. тешког артиљеријског пука (РХА) и скренули су, само да би наишли на заседу британских крстарећих тенкова, и примили противтенковску ватру са три стране, изгубили 16 од 38 тенкова и повукли се. Аустралијска пешадија је одржала положај и приковала немачку пешадију. Како се немачко повлачење наставило, сваки топ и авион у Тобруку гађао је то подручје, а немачки 8. митраљески батаљон изгубио је око 75% својих људи, уз губитке гарнизона од 26 погинулих, 64 рањеника, уништена два тенка и 1 пољски топ. Напади са југа су напуштени и 5. лака дивизија се укопала, са групом Шверин (преименована након смрти Притвитца) на истоку.

Рас ел Медавар