мини|405x405пиксел|Одакле долазимо? Ко смо? Куда идемо?, најпознатије дело постимпресионистичког сликара Пола Гогена Смисао живота или одговор на питање „У чему је смисао живота” односи се на значај живљења или постојања уопште. Многа сродна питања укључују: „Зашто смо овде?”, „Шта је живот?” или „Која је сврха постојања?”. Постоји велики број предложених одговора на ова питања са различитих културних и идеолошких гледишта. Трагање за значајем живота произвело је много филозофских, научних, теолошких и метафизичких спекулација током историје. Различити људи и културе верују различитим стварима за одговор на ово питање.
Смисао живота, како га тумачимо, произилази из филозофске и религијске контемплације и научних истраживања о постојању, друштвеним везама, свесности и срећи. Укључена су и многа друга питања као што су симболичко значење, онтологија, вредност, сврха, етика, добро и зло, слободна воља, постојање једног Бога или више богова, појам Бога, душа и загробни живот. Начни доприноси се првенствено фокусирају на описивање сродних емпиријских чињеница о универзуму, истраживање контекста и параметара који се односе на животно „како”. Наука такође проучава и може пружити препоруке за остваривање благостања и сродне концепције моралности. Алтернативни, хуманистички приступ поставља питање „Шта је значење мог живота?”.
Питања мини|254x254пиксел|Детаљ са Рембрантове слике Филозоф у медитацији Питања о смислу живота изражена су на разне начине, укључујући следеће: Шта је смисао живота? О чему се ради? Ко смо ми? Зашто смо овде? Због чега смо овде? Шта је порекло живота? Шта је природа живота? Шта је природа стварности? Која је сврха живота? Шта је сврха нечијег живота? Који је значај живота? Шта је смислено и вредно у животу? Шта је вредност живота? Који је разлог за живот? За шта живимо?
Ова питања резултовала су широким распоном конкурентних одговора и аргумената, од научних теорија до филозофских, теолошких и духовних објашњења.
Научно истраживање и перспективе Многи чланови научне заједнице и филозофија научних заједница сматрају да наука може пружити релевантан контекст и поставити параметре неопходне за решавање питања везаних за значење живота. По њиховом мишљењу, наука може понудити широк спектар увида о темама које се крећу од науке о срећи до смртног страха. Научна истраживања олакшавају ово кроз номолошку истрагу о различитим аспектима живота и реалности, попут Великог праска, порекла живота и еволуције, те проучавањем објективних фактора који су у корелацији са субјективним искуством са значењем и срећом.
Психолошки значај и вредност у животу Истраживачи позитивне психологије проучавају емпиријске факторе који доводе до задовољства у животу, пуног ангажовања у активностима, прављења већег доприноса користећи своју личну снагу и значења заснована на улагању у нешто веће од себе. Студије о искуствима са „током” су указивале на то да људи откривају значење и испуњење приликом савладавања изазовних задатака и да искуство долази из начина на који се задатку приступа и изводи уместо посебне врсте задатка. Класичан пример је са два радника на очигледно досадној производној линији у фабрици. Један третира рад као мукотрпан посао док га други претвара у игру како би видео колико брзо може направити сваку јединицу и постиже „ток” у процесу.
Неуронаука описује награду, задовољство и мотивацију у смислу активности неуротрансмитера, посебно у лимбичком систему и нарочито у вентралном тегменталном подручју. Ако неко верује да је смисао живота да максимизује задовољство и генерално олакша живот, онда то омогућава нормативна предвиђања о томе како поступити да би то постигли. Исто тако, неки етички натуралисти заговарају науку о моралу — емпиријску потрагу за цветањем за сва свесна створења.
Истраживање експерименталне филозофије и неуроетике прикупља податке о људским етичким одлукама у контролисаним сценаријима, као што су проблеми са тролејбусом. Показало се да су многе врсте етичких предрасуда универзалне у свим културама, што указује на то да оне могу бити урођене, док су друге специфичне за културу. Открића показују да стварно људско етичко размишљање није у супротности са најлогичнијим филозофским темама, на пример конзистентно показујући разлику између деловања по узроку и деловања по пропустима који би били одсутни из теорија базираних на узроцима. Когнитивна наука је теоретисала о разликама између конзервативне и либералне етике и како се оне могу заснивати на различитим метафорама из породичног живота, као што су јаки очински против нежних мајчинских модела.
Неуротеологија је контроверзно поље које покушава да пронађе неутралне узајамне везе и механизме верског искуства. Неки истраживачи сугеришу да људски мозак има урођене механизме за таква искуства и да живот без њихове употребе за сврхе свог развоја могу бити узрок неравнотеже. Студије су пријавиле конфликтне резултате у повезивању среће са религијским веровањима и тешко је пронаћи непристрасне мета-анализе.
Социологија процењује вредност на друштвеном нивоу користећи теоретске конструкте попут теорија вредности, норми, аномије итд. Један систем вредности који су предложили социјални психолози, широко познато као Теорија управљања терором, наводи да људско значење произилази из основног страха од смрти, а вредности се бирају по томе да ли нам дозвољавају да побегнемо од менталног подсетника на смрт.
Појава истраживања показује да значење у животу предвиђа боље резултате физичког здравља. Веће значење повезано је са смањеним ризиком од Алцхајмерове болести, смањеним ризиком од срчаног удара код појединаца са коронарним срчаним обољењима, смањеним ризиком од можданог удара и повећаном дуговечности код америчких и јапанских примера. Британска национална здравствена служба је 2014. године почела да препоручује петостепени план за ментално благостање, заснован на смисленом животу, чији су кораци: повежите се са заједницом и породицом; физички вежбајте; доживотно учите; давајте другима; будите свесни света око вас.
лево|мини|ДНК, молекула која садржи генетске инструкције за развој и функционисање свих познатих живих организама
Порекло и природа биолошког живота Тачни механизми абиогенезе нису познати: значајне хипотезе укључују хипотезу о РНК свету (репликатори засновани на РНК) и хипотезу о гвожђе-сумпор свету (метаболизам без генетике). Процес којим су се различити облици живота развијали кроз историју путем генетичке мутације и природне селекције објашњава се еволуцијом. Крајем 20. века, биолози Џорџ Кристофер Вилијамс, Ричард Докинс и Дејвид Хејг, између осталих, закључили су да ако постоји примарна функција живота, то је репликација ДНК и опстанак њихових гена. Овакав став није постигао универзалну сагласност; Џереми Грифит је значајан изузетак, тврдећи да је смисао живота интегративан. Реагујући на питање Ричарда Докинса из интервјуа „за шта је то све”, Џејмс Вотсон је рекао: „Мислим да ми нисмо ни за шта. Ми смо само производи еволуције.”
Иако су научници интензивно проучавали живот на Земљи, дефинисање живота у недвосмисленим терминима и даље је изазов. Физички, може се рећи да се живот „храни негативном ентропијом” односећи се на процес којим живи; ентитети смањују своју унутрашњу ентропију на рачун неке врсте енергије преузете из околине. Биолози се генерално слажу да су облици живота самоорганизујући системи који регулишу своје унутрашње окружење како би одржали ово стање организације, а метаболизам служи за обезбеђивање енергије, док репродукција помаже да се живот настави генерацијама. Типично, организми одговарају на стимулансе и генетске информације од генерације до генерације, што доводи до прилагођавања кроз еволуцију; ово оптимизује шансе за преживљавање за појединачне организме и њихове потомке.
Нећелијски репликациони агенси, нарочито вируси, генерално се не сматрају организмима, јер нису способни за самосталну репродукцију или метаболизам. Ова класификација је проблематична јер су неки паразити и ендосимбиоти такође неспособни за самосталан живот. Астробиологија проучава могућност различитих облика живота на другим световима, укључујући репликацијске структуре направљене од материјала који нису ДНК.
Порекло и крајња судбина свемира Иако је теорија Великог праска наишла на пуно скептицизма када је први пут представљена, постала је веома подржана од стране неколико независних посматрања. Међутим, тренутна физика може само описати рани свемир до 10−43 секунди након Великог праска (где нула у времену одговара бесконачној температури); била би потребна теорија квантне гравитације да би се разумели догађаји пре тог времена. Без обзира на то, многи физичари су спекулисали шта би претходило овој граници и како је свемир настао. На пример, једно тумачење је да се Велики прасак десио случајно и када се узме у обзир антропични принцип, понекад се тумачи као импликација постојања мултиверзума. мини|Експанзија свемира Крајња судбина свемира, а имплицитно и човечанства, претпоставља се као она у којој ће биолошки свет постати неодржив, као што је Велико смрзавање, Велико кидање или Велико дробљење.
Теоријска космологија проучава многе алтернативне спекулативне моделе за настанак и судбину свемира изван теорије Великог праска. Недавни тренд био је модел стварања „беба универзума” у црним рупама, а наш велики прасак је заправо бела рупа унутар црне рупе у неком другом родитељском универзуму. Теорије мултиверзума тврде да је свака могућност квантне механике одиграна у паралелним универзумима.
Научна питања о уму мини|Успон Благословеног Хијерноима Боша Природа и порекло свести и самог ума такође је широко расправљана у науци. Објашњавајући јаз је генерално изједначен са тешким проблемом свести, а питање слободне воље такође је од фундаменталног значаја. Ови предмети се баве областима когнитивних наука, неуронауке (нпр. неуронаука слободне воље) и филозофије духа, иако су неки еволуциони биолози и теоретски физичари направили неколико алузија на ту тему.
Приступ редукционизма и елиминативног материјализма, на пример Модел са више нацрта, сматра да свест може у потпуности да се објасни преко неуронауке кроз рад мозга и његових неурона, придржавајући се тако биолошког натурализма.
С друге стране, неки научници попут Андреја Линдеа, сматрају да свест, као и простор-време, може имати сопствене унутрашње степене слободе и да нечија опажања могу бити стварна (ако не и стварнија од) материјалних предмета. Хипотезе свести и простор-времена објашњавају свест описујући „простор свесних елемената”, често обухватајући више додатних димензија. Електромагнетне теорије свест решавају везујући проблем свести, тврдећи да је електромагнетно поље које ствара мозак актуелни носач свесног искуства, али постоји неслагање око примене те теорије када се односи на друге радње ума. Теорије квантног ума користе квантну механику у објашњавању одређених својстава ума. Објашњење процеса слободне воље кроз квантне феномене је популарна алтернатива детерминизму.
Парапсихологија На основу премиса нематеријалистичких објашњења ума, неки су предложили постојање космичке свести, тврдећи да је свест заправо „основа свих бића”. Заговорници овог погледа наводе извештаје паранормалних феномена, првенствено екстрасензорних перцепција и пророчких моћи, као доказа за бестелесну вишу свесност. У нади да ће доказати постојање ових феномена, парапсихолози су организовали различите експерименте, али успешни резултати могу бити због лоших експерименталних контрола и могу имати алтернативна објашњења.
Природа смисла живота