Срби католици су припадници српског народа католичке вероисповести. Као специфична етнорелигијска заједница у оквиру српског националног корпуса, одликују се неговањем српског етничког идентитета и католичких верских традиција. Деле се на две подгрупе, од којих прву чине Срби римокатолици, а другу Срби гркокатолици.

Према резултатима последњег пописа становништва из 2022. године, на подручју Србије живи 11.947 католичких Срба,РЗС: Попис (2022): Становништво према националној припадности и вероисповести што је приближно резултатима претходног пописа из 2011. године, када је у Србији било 10.434 Срба-католика. Мањи број припадника исте српске етнорелигијске групе живи и у неким другим (суседним) државама на подручју бивше Југославије, те тако према резултатима пописа становништва из 2021. године на подручју Хрватске живи 2.042 католичких Срба.DZS: Stanovništvo prema narodnosti i vjeri: Popis 2021.

У оквиру традиционалне поделе опште историје српског народа, прошлост католичких Срба се дели на три специфична раздобља: средњовековни период, од Великог раскола (1054) до турског освајања српских земаља (оквирно од 11. до 15. века) нововековни период, под турском, млетачком и хабзбуршком влашћу (оквирно од краја 15. до почетка 20. века) савремени период, од Првог светског рата (1914-1918) до садашњег доба.

Историја мини|Папа Бенедикт "VIII" (1012-1024), који је 14. фебруара 1014. године озваничио употребу уметка Filioqueу литургијској пракси Римске цркве (позна гравира из 16. века)

У време покрштавања Срба, које је спроведено у периоду од 7. до 9. века, све црквене установе у српским земљама још увек су припадале првобитном (правоверном) хришћанству, које се разликовало само по обредној пракси. У приморским крајевима (византијска Далмација) практикован је стари латински и грчки обред, док је у залеђу (почевши од друге половине 9. века) практикован и словенски обред, који су у српске земље донели ученици Ћирила и Методија. Грчки утицај је оствариван преко западних митрополија Цариградске патријаршије (првенствено Солунске и Драчке), док је утицај Римске цркве оствариван преко далматинских епископија.

Средњи век Почевши од 9. века, Римска црква се постепено удаљавала од свеопштег (васељенског) православља, а затим је почетком 11. века и формално одступила од изворног симбола вере, прихвативши уметак Filioque, што је потом довело и до Великог раскола (1054).

Тиме је на хришћанском западу, уместо дотадашње (правоверне) Римске цркве, настала нова (филиоквистичка) Римска црква, која је у циљу апропријације (преузимања) свеопштег хришћанског наслеђа присвојила назив: Католичка црква.

Коначно одступање Рима од хришћанског правоверја (православља) повукло је за собом и хришћане латинског обреда у Далмацији, што се одразило на развој верских односа у средњовековним српским земљама, а првенствено у приморским областима.

Током 11. и 12. века, у приморским српским земљама (Дукља, Травунија, Захумље, Неретљанска област) преплитали су се различити верски утицаји. У то време, православље се ослањало на оближње источне центре (Охридска архиепископија и Драчка митрополија). На другој страни, римски утицај је оствариван преко црквених центара у Сплиту и Дубровнику. Ради признања краљевског достојанства, дукљански владар Михајло је успоставио везе са римским папом Гргуром VII, који је 1077. године признао Михајлово краљевско достојанство. Пошто је у приближно време успостављена и Барска надбискупија, претпоставља се да то није могло бити остварено без изричитог сврставања уз Рим, чиме је постављена историјска основа за настанак католичког српства у приморским областима.

Барска надбискупија је током 11. и 12. века одиграла веома важну улогу у развоју верских односа на подручју државе Војислављевића, а значајну улогу је задржала и у држави Немањића.

thumb|На надгробној плочи католичке Српкиње, босанске краљице Катарине (у. 1478), ћерке херцега Стефана Косаче, назначена је титула њеног оца: „херцег од Светог Саве”, као и сродство њене мајке Јелене Балшић са српским царем Стефаном Душаном.

За то време, српске области у унутрашњости имале су своје православне епископе, који су били потчињени Охридској архиепископији све до 1219. године, када је створена аутокефална Српска архиепископија. У међувремену, Вукан Немањић је као владар у Дукљи и Травунији успоставио непосредне контакте са римским папом Иноћентијем III, након чега је 1199. године одржан сабор Барске надбискупије, један од најзначајнијих католичких сабора у српским земљама током средњовековног периода.

Током позног средњег века, поред Барске надбискупије, најзначајнија католичка установа у српским земљама била је Которска бискупија, која је имала проширену надлежност над католичким заједницама у разним трговачким местима у унутрашњости српских земаља.

Средином 15. века, у Риму је основана посебна установа за образовање "илирског" односно јужнословенског (првенствено српског и хрватског) католичког свештенства, чиме је постављен темељ за настанак познатог Завода Светог Јеронима.

Поред католика латинског, односно римског обреда (римокатолици), током 15. века настају и покушаји стварања гркокатоличких центара у српским средњовековним земљама. У време преговора око склапања Фирентинске уније (1439), католички инквизитор Јован Капистран је покушао да поунијати српског деспота Ђурђа Бранковића (1427-1456), али тај покушај није уродио плодом. Стога је Католичка црква уз помоћ Млетачке републике покушала да средином 15. века створи посебну унијатску, односно гркокатоличку епархију у Зети, са циљем сузбијања српске православне Зетске епархије. Под окриљем млетачких власти, у Доњој Зети је постављен посебан унијатски владика, који је покушао да се учврсти на подручју око Пречисте Крајинске, али без већег успеха.

Управо у то време, крајем 15. века, барски надбискупи су добили високи наслов: примас Србије (), који је употребљаван и у облику: примас Краљевине Србије (), односно: примас целе Краљевине Србије (). Барски надбискупи су наслов примаса Србије задржали све до данашњих дана.

Рани нови век

Током 15. века, највећи део српских земаља потпао је под турску власт, што је утицало и на положај католичких Срба у суседним приморским областима, које су биле под влашћу двају република, Млетачке и Дубровачке. Падом млетачког Бара под турску власт 1571. године, означен је почетак новог периода у историји Барске надбискупије. Катедрала Светог Ђорђа у Бару била је претворена у џамију. У наредном периоду, поједини барски надбискупи столовали су изван подручја своје дијецезе, управљајући надбискупијом из суседних области. У знатно повољнијем положају била је суседна Дубровачка надбискупија, пошто је Дубровачка република успела да задржи своју државну самоуправу, под врховном влашћу турског султана. Историјске везе Дубровника са средњовековним српским државама значајно су допринеле очувању српских традиција у културном и политичком животу католичких Дубровчана. Томе је допринела и употреба српског језика и ћириличног писма у дипломатској пракси Дубровачке републике, која је имала и посебну Српску канцеларију.

Током 16. и 17. века, Дубровник је био главни центар за ширење католицизма према унутрашњости. Католичка црква је дубровачке трговце користила као обавештајце, а дубровачке свештенике као проповеднике. Важну улогу у организацији католичке пропаганде у српским земљама крајем 16. века имао је дубровачки језуита српског порекла Марин Темперица.

У циљу ширења католичког утицаја настало је и чувено дело Мавра Орбина под насловом "Краљевство Словена" (1601). Након Дугог рата и Житванског мира (1606), католицима је дозвољено да обнављају и граде цркве у Османском царству, чиме су створени предуслови за интензивнију католичку пропаганду у српском земљама. У то време се развија и посебан јужнословенски књижевни језик, који је у класицистичком маниру назван илирски језик.

Током 16. и 17. века, значајан број православних Срба у областима под хабзбуршком и млетачком влашћу прелази на католицизам, уз задржавање обредних посебности, те тако постају гркокатолици. Путем унијаћења, Срби у Жумберку су такође постали гркокатолици, а на удару покатоличавања се потом нашла и Марчанска епархија, на чијем је подручју основана гркокатоличка Крижевачка бискупија, која је озваничена 1777. године. Под окриљем ове бискупије, гркокатоличким Србима је наметан хрватски идентитет, чиме је спровођена постепена хрватизација тог дела српског народа.

У време Кандијског рата, велики број православних Срба, предвођених епископом Епифанијем Стефановићем и калуђерима манастира Крке, прелази са турске на млетачку територију. Епифаније Стефановић је 1. новембра 1648. године у Виру склопио унију, уз присуство капуцина Вартоломеја из Вероне. Стефановић је убрзо затим умро, а калуђери су се окренули против уније, тако да је тај покушај унијаћења пропао.

Крајем 17. века, након успостављања хабзбуршке власти у Барањи, доњој Славонији и Срему (1686-1688), на тим просторима је покренут нови талас покатоличавања Срба, а међу онима који су прихватили унију био је и Лонгин Рајић, који је постављен за унијатског бискупа у Срему. Након његове смрти, рад на унијаћењу је наставио Петроније Љубибратић, прво у Срему (1694), а потом у доњој Славонији (1699). Иако су се од својих православних сународника разликовали по вери, тадашњи Срби-католици су у разним областима Угарске и даље чували своју народност, тако да су и у изворима на страним језицима редовно означавани управо као Рашани-католици ().

На подручју Скадарске Крајине, у области званој "Шестине", још током 18. века постојало је десет села чије су становништво чинили "(по)арнаућени" Срби католици, који су у 19. веку већ говорили "арнаутским" (албанским) језиком."Дело", Београд 1894. године

У католике српског порекла спадају припадници неколико мањих етнорелигијских заједница, попут Шокаца ("папиштанци"),"Даница", Нови Сад 1861. године Буњеваца, Карашевака и Латина (у Турској царевини). Прелаз Срба католика (Шокаца) у православље, као "враћање у прадедовску веру" у селу Сантову догодио се почетком 20. века."Босанска вила", Сарајево 1899. године

Католички Срби у аустријској Далмацији мини|десно|200п|Иван Стојановић (1829-1900), истакнути Србин католик из Дубровника

мини|десно|200п|Загребачки Илустровани лист након атентата у Сарајеву 1914., пише о демолирању српских друштава у Дубровнику, од стране људи који су се осећали Хрватима.

Након пада Млетачке републике (1797), Далмација је потпала под хабзбуршку власт, која је трајала све до 1918. године, уз краћи прекид између 1806. и 1813. године, када је била под француском окупацијом. Највећи део далматинских Срба био је православне вероисповести, док је мањи део припадао Католичкој цркви, а најзначајнија скупина католичких Срба у Далмацији налазила се у Дубровнику.

Срби католици у Далмацији (нарочито у Дубровнику) су јасно истицали своју српску народност."Школски лист", Сомбор 1882. године Хрвати католици су признавали њихово постојање, али само као привремено и "политичко опредељење".

Срби католици су се ослањали на шири концепт српске националне идеје, који је укључивао све Србе без обзира на вероисповест, а реч је о концепту који је формулисао још Доситеј Обрадовић, за којим су следили песници Мушицки и Његош, који се не питају како се ко крсти, већ каква му крвца грије прси."Отаџбина", Београд 1883. године