Селективно излагање је теорија у пракси психологије, која се често користи у медијским и комуникационим истраживањима, која се историјски односи на тенденцију појединаца да фаворизују информације које ојачавају своје већ постојеће ставове док избегавају контрадикторне информације. Селективна изложеност такође је позната и дефинисана као "пристрасност пристрасности" или "пристрасност потврђивања" у различитим текстовима током година.

Према историјској употреби појма, људи имају навику да бирају специфичне аспекте изложених информација које укључују у своју мисао. Ови избори се врше на основу њихових перспектива, уверења, ставова и одлука. Људи могу ментално пробрати информације којима су изложени и бирати повољне доказе, игноришући неповољне. Основа ове теорије је укорењена у теорији когнитивне дисонанце, која тврди да када се појединци суочавају са контрастним идејама, активирају се одређени механизми одбрамбене заштите како би се постигла хармонија између нових идеја и већ постојећих веровања, што доводи до когнитивне равнотеже. Когнитивна равнотежа, која је дефинисана као стање равнотеже између менталног представљања света и његовог окружења, кључна је за разумевање селективне теорије изложености. Према Жан Пијажеу, када дође до неусклађености, људи сматрају да је то "инхерентно незадовољабајуће".

Селективно излагање заснива се на претпоставци да ће појединац и даље наставити да тражи информације о неком питању чак и након што је већ заузео свој став по питању исте. Став који је особа преузео биће обојен различитим чиниоцима тог питања који се ојачавају током процеса доношења одлука.

Селективно излагање је приказано у различитим контекстима као што су ситуације у којима се служе сами и ситуације у којима људи имају предрасуде у погледу ван-групних припадника, одређених мишљења и личних и групних проблема. Очекивана корисност информација, норма правичности и радозналост корисних информација су три фактора који могу спречити селективно излагање.

Утицај на одлучивање

Појединачно и групно одлучивање мини|лево|Ова слика, која се може видети као млада жена или старија жена, служи као пример како се појединци могу одлучити другачије да гледају на исту слику. Према теорији селективне експозиције, људи имају тенденцију да траже верзију стимуланса на који желе бити изложени, као што је облик стимуланса са којим су већ упознати. Селективно излагање може утицати на одлуке које људи доносе као појединци или као групе, јер можда нису вољни да промене своја гледишта и веровања било колективно или сами. Историјски пример катастрофалних ефеката селективне изложености и његових ефеката на групну динамику је серија догађаја који су довели до Инвазије у Заливу свиња 1961. године. Председник Џон Ф. Кенеди добио је подршку од својих саветника да одобри инвазију на Куба од стране лоше обучених исељеника упркос великим доказима да је то био глупи и лоше осмишљен тактички маневар. Саветници су били толико жељни задовољити председника да су радије потврдили своју когнитивну пристрасност за инвазију него испитати неисправан план. Промена уверења о себи, другим људима и свету су три варијабле о томе зашто се људи плаше нових информација. Разноврсне студије показале су да се ефекти селективне изложености могу јавити у контексту индивидуалног и групног одлучивања. Идентификоване су бројне ситуационе променљиве које повећавају тенденцију према селективној изложености. Социјална психологија, конкретно, укључује истраживање са различитим ситуационим факторима и сродним психолошким процесима који на крају убеде особу да донесе добру одлуку. Поред тога, са психолошке перспективе, ефекти селективне изложености могу да потичу и од мотивационих и когнитивних страна.

Ефекат количине информација

Према истраживању Фишера, Шулц-Харта и сар. (2008), количина информација релевантних за одлуке којима су учесници били изложени ималаје значајан ефекат на њихове нивое селективне изложености. Група коој су дате само две информације о доношењу одлуке имале су мање нивое селективне изложености од друге групе која је имала десетак информација за процену. Ово истраживање је посветило више пажње когнитивним процесима појединаца када су им представљени врло мали бројеви одлучно-усклађених и одлучно-неусклађених информација. Студија је показала да у ситуацијама као што је ова, појединац постаје више сумњичав за своју почетну одлуку због недоступности ресурса. Они почињу да мисле да нема довољно података и доказа у оној области о којој им је речено да донесу одлуку. Због тога, субјект постаје критичнији у односу на свој почетни процес размишљања и фокусира се на одлучно-усклађене и одлучно-неусклађене изворе, што смањује ниво селективне изложености. За групу која је имала обиље информација, овај фактор их је учинио сигурним у првобитну одлуку јер су се осећали задовољно због чињенице да је њихова тема била добро подржана великим бројем ресурса.Krueger, J. I. (Ed.). New York, NY: Psychology Press. Због тога доступност информација релевантних и нерелевантних за одлуке око особа може утицати на ниво селективне изложености током процеса доношења одлука.

Селективна изложеност преовладава код појединаца и група људи и може утицати или на одбијање нових идеја и информација које нису пропорционалне првобитном идеалу. У Џонасу и другим (2001) емпиријске студије су урадјене преко четири различита експеримента истраживајући доношење одлика код појединаца и група. Овај чланак указује на то да склоност потврђивању преовлађује у доношењу одлука. Они који проналазе нове информације често придају више пажње областима која их лично интересују. Према томе, људи се усмеравају ка информацијама које су у складу са њиховим очекивањима или уверењима као резултат одигравања теорије селективне изложености. Током читавог процеса четири експеримента, генерализација се увек сматра ваљаном, а склоност потврђивању увек је присутна приликом тражења нових информација и доношења одлука.

Мотивација тачности и мотивација одбране

Фишер и Грејтмајер (2010) су истраживали доношење одлука појединаца у погледу селективне изложености потврдним информацијама. Селективно излагање је показало да појединци доносе одлуке на основу информација које су у складу са њиховом одлуком, а не информацијама које то нису. Недавна истраживања показала су да је "Потврда информација" одговорна за банкрот 2008. године у Инвестиционој банци Лиман браће која је затим покренула глобалну финансијску кризу. У жељи за профитом и економском добити, политичари, инвеститори и финансијски саветници игнорисали су математичке доказе који су предсказивали пад тржишта некретнина у корист слабих оправдања за подржавање дотадашњег стања. Истраживачи објашњавају да субјекти имају тенденцију тражења и селекције информација користећи свој интегративни модел. Постоје две основне мотивације за селективно излагање: мотивација тачности и мотивација одбране. Мотивација тачности објашњава да је појединац мотивисан да буде тачан у доношењу одлука а мотивација одбране објашњава да се тражи потврђивање информација како би се подржала њихова веровања и оправдала њихова одлука. Мотивација тачности није увек корисна у контексту селективне изложености и уместо тога може бити контраинтиутивна, повећавајући количину селективне изложености. Мотивација одбране може довести до смањених нивоа селективне експозиције.

Лично својство Селективно излагање избегава информације које нису у складу са њеним веровањима и ставовима. На пример, бивши потпредседник Дик Чејни би ушао у хотелску собу након што је телевизор укључен и уграђен у конзервативни телевизијски канал. Приликом анализе вештина доношења одлука особе, његов јединствени процес прикупљања релевантних информација није једини фактор који се узима у обзир. Фишер и сар. (2010) је сматрао да је важно размотрити сам извор информација, другачије објашњено као физичко биће које је обезбедило извор информација. Селективно истраживање изложености генерално занемарује утицај атрибута везаних за индиректне одлуке, као што је физички изглед. У Фишеру и другим (2010) две хипотезе су претпостављале да су физички атрактивни извори информација резултирали доносиоцима одлука да буду селективнији у тражењу и прегледању информација релевантних за одлуку. Истраживачи су истраживали утицај друштвених информација и ниво физичке привлачности. Подаци су затим анализирани и кориштени да подрже идеју да је селективна изложеност постојала за оне који је требало да доносе одлуку. Према томе, што је извор информација био атрактивнији, то је била позитивнија и детаљнија тема при доношењу одлуке. Физичка атрактивност утиче на одлуку појединца јер се перцепција квалитета побољшава. Физички атрактивни извори информација повећавају квалитет доследних информација потребних за доношење одлука и додатно повећавају селективно излагање у информацијама релевантним за одлучивање, подржавајући хипотезу истраживача. Обе студије су закључиле да је атрактивност подстакнута другачијим одабиром и проценом информација које су у складу са одлуком. Доносиоци одлука дозвољавају факторе као што је физичка атрактивност да утичу на свакодневне одлуке због рада селективне изложености. У другој студији, селективна изложеност је дефинисана количином индивидуалног поверења. Појединци могу да контролишу количину селективне изложености у зависности од тога да ли имају ниско или високо самопоштовање. Појединци који одржавају већи ниво самопоуздања смањују количину селективне изложености. Албарасин и Мичел (2004) су претпоставили да су они који су показали већи ниво самопоуздања били спремнији да траже информације и доследне и недоследне њиховим ставовима. Израз "информације у складу са одлуком" објашњава тенденцију активног тражења информација релевантних за одлуку. Селективно излагање се дешава када појединци траже информације и показују системске преференце према идејама које су доследне, пре него недоследне, њиховим веровањима. Напротив, они који су показали низак степен самопоуздања били су више склони истраживању информација које се нису сложиле са њиховим ставовима. Истраживачи су открили да су у три од пет студија учесници показали више самопоуздања и постигли су већи успех на скали дбрамбеног самопоуздања, која служи као доказ да су њихове хипотезе тачне.

Бозо и сар. (2009) истраживали су анксиозност страха од смрти и упоређивали је са различитим старосним групама у односу на понашање које промовише здравље. Истраживачи су анализирали податке користећи теорију управљања терором и утврдили да узраст није имао директног утицаја на специфична понашања. Истраживачи су сматрали да ће страх од смрти код младих одраслих особа допринети у понашању које промовише здравље. Када се појединци подсећају на властиту смрт, то узрокује стрес и анксиозност, али на крају доводи до позитивних промена у њиховом понашању према здрављу. Њихови закључци показују да су старији одрасли прилично бољи у промовисању и праћењу здравог понашања, без размишљања о смрти, у односу на младе одрасле. Млади одрасли су били мање мотивисани да промене и практикују понашање које промовише здравље, јер су користили селективно излагање како би потврдиле своја претходна уверења. Селективно излагање тако ствара препреке између понашања у различитим узрастима, али не постоји специфична старост у којој људи мењају своје понашање.