Едо Брајник

десно|мини|283п|Брајник, стоји у горњем реду, први слева, са руководством Удбе и ССУП код председника Тита, у Београду 1962. Едо Брајник — Штефан (Камник, 16. август 1922 — Љубљана, 3. децембар 1983) био је учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Словеније и народни херој Југославије.

Биографија Рођен је 16. августа 1922. године у Камнику, у скромној службеничкој породици, од оца Хинка (1885—1944), финансијског службеника и мајке Терезије, рођене Фабрис (1894—1986), Италијанке из Брацана, у Фурланији-Јулијској крајини, домаћице. Био је предратни ученик. У Камнику је завршио четири разреда основне школе, а затим пети у Мурској Соботи, где му је отац добио службу. У Мурској Соботи је похађао гимназију закључно са шестим разредом, и седми и осми разред гимназије завршио је у Љубљани. Након што је породица запала у материјалне тешкоће, уз скромну родитељску помоћ, морао је сам да се издржава.PRIJATELJ ALI SOVRAŽNIK? DOKUMENTI O STIKIH MED EDOM BRAJNIKOM IN DANOM SHAIKEJEM (1944—1980);Arhivsko društvo Slovenije, 2011

За време школовања је био члан „Сокола”, јер је био васпитан у националистичком духу. Од 1938. године, Партија је покренула овог младог 16-годишњег дечака на доследан револуционарни посао и поверила му још веће организационе послове. Брајник је постао члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) у октобру 1939. Са капитулацијом Краљевине Југославије је преузео вођство секундарних организација у Љубљани. Члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) је постао у мају 1941.

У јулу 1941, он је организовао борбену групу „Скојевцев”, која је постала једна од најактивнијих група у Љубљани. Учествовао је у многим кампањама и борбама, водио је безбедносне групе у Љубљани од пролећа 1942. године. Тада је постао члан колеџа Службе обавештавања и безбедности (ВОС), касније Централног комитета. У Љубљани, радио је као командант служби безбедности до одласка партизана на почетку маја 1943. године.

Упркос одласку партизана у развоју и изградњи ВОС-а је радила на његовом укидању у фебруару 1944. године, када је преузео руководство Одељења унутрашњих послова Бироа Словеначког народноослободилачког већа (СНОС).

Након успостављања Одељења за заштиту народа (ОЗН), у мају 1944. године, постављен је за заменика начелника Првог одсека и почетком 1945. године као шеф одсека Озне за Југославију.

Послератни период После рата, радио је много година у Управи државне безбедности (УДБ) и у Савезном секретаријату унутрашњих послова (ССУП) у Београду. У Удби за Југославију обављао је дужност начелника Првог одељења од 1. новембра 1946. до 31. децембра 1960. године, а у Савезном СУП био је најпре помоћник, од 1. јануара 1961. до 20. маја 1964, а потом до 12. марта 1965. године и заменик Савезног секретара за унутрашње послове СФРЈ, Војина Лукића.

У марту 1965. прелази на републичке дужности у СР Словенији. Најпре на месту члана Извршног већа Скупштине СР Словеније, од 29. априла 1965. до 31. маја 1967, потом председника Мандатно-имунитетног одбора Републичке скупштине и Одбора за спољне послове Скупштине СР Словеније, од 5. септембра 1967. до 31. јануара 1975. године, када је пензионисан. До смрти је био члан Савета СР Словеније.

Након одласка у пензију, Брајник се посветио прикупљању документације и сведочанстава о деловању безбедносно-обавештајних служби у Словенији за време Другог светског рата.

Умро је 3. децембра 1983. године у Љубљани. Сахрањен је уз највише државне почасти на Централном гробљу Жале у Љубљани.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден братства и јединства са златним венцем, Орден југословенске звезде са златним венцем, Орден партизанске звезде са сребрним венцем и Орден за храброст. Од иностраних, истичу се једно пољско и италијанско одликовање. Орденом народног хероја је одликован 20. децембра 1951. године.

Референце

Литература

Иван Липар, Narodni heroji na Kamniškem, Kamniški zbornik, letnik VII, Ljubljana, 1961. Лексикон Словеније, „Младинска књига“, Љубљана, 1987. Енциклопедија Словеније; књига 1, Младинска књига, Љубљана, 1987. Светко Ковач, Бојан Димитријевић, Ирена Поповић Григоров, Случај Ранковић: из архива КОС-а, Медија центар „Одбрана“, Београд, 2015.

Категорија:Рођени 1922. Категорија:Умрли 1983. Категорија:Камничани Категорија:Словенци Категорија:Комунисти Словеније Категорија:Југословенски партизани Категорија:Словенија у Народноослободилачкој борби Категорија:Омладина у Народноослободилачкој борби Категорија:Официри ЈНА у резерви Категорија:Друштвено-политички радници СР Словеније Категорија:Друштвено-политички радници СФРЈ Категорија:Припадници Службе државне безбедности Категорија:Носиоци Партизанске споменице 1941. Категорија:Народни хероји - Б Категорија:Соколи Категорија:Сахрањени на гробљу Жале Категорија:Чланови Извршног већа Скупштине СР Словеније