Парк природе Странџа () највеће је заштићено подручје у Бугарској које покрива територију од 1.161 km² ниске планине Странџа на крајњем југоистоку земље, на граници са Турском. Парк природе Странџа основан је 25. јануара 1995. године ради заштите екосистема и биодиверзитета европске вредности, као и због чувања традиције, културе, историје и фолклорног наслеђа на овом простору. Надморска висина варира од 710 м на врху Градиште до 0 м на обали Црног мора.
Природни парк се налази у провинцији Бургас и обухвата градове Мало Трново и Ахтопол, као и неколико села која се налазе на њеној територији. У оквиру парка налази се пет резервата природе: Силкосија, Средока, Тисотица, Узунбоџак и Витаново. Силкосија је најстарији резерват природе у Бугарској, изграђен 1933. године, укључен у светску мрежу биосферних резерви у оквиру УНЕСКО „Човек и биосфера”. Цела територија је део мреже заштићених подручја Европске уније, „Натура 2000”.
Парк природе Странџа спада у две категорије, палеоарктичке зоне широколисних и мешовитих умерених предела, а то су балканске мешовите шуме и еуксинско-колхијске широколисне шуме.
Шуме заузимају 80% територије парка, заједно са прашумама које формирају 30% шумског подручја. У парку постоји велики број врста кичмењака, укључујући и 66 врста сисара, 269 врста птица, 24 врсте гмизаваца, 10 врста водоземаца, 41 врсту слатководних риба, као и 70 врста морске рибе у водама Црног мора. Земљишна фауна бескичмењака слабо је истражена и обухвата 84 бугарских ендемских врста, од којих су 4 локалне и 34 реликтне врсте.
Најстарији трагови човека на територији парка датирају из неолитског периода, 6.000 година пре нове ере. Средином првог миленијума пре нове ере Странџу су насељавали Трачани. У средњем веку ово подручје је било спорно између Византије и Видинског царства. Ово подручје је и после Ослобођења Бугарске 1878. године остало у саставу Отоманског царства, што је резултирало Илинданским устанком локалног бугарског становништва. Регион је ослобођен 1912. године, током Првог балканског рата. Богата историја оставила је културно наслеђе различитих цивилизација и фолклорне традиције у Бугарској, као што је нестинарство, које укључује бос плес на угљу, што је остатак из паганске прошлости. Традиционална дрвена архитектура из средине 17—19. века очувана је у селима Браслијан и Кости, као и у граду Мало Трново.
Администрација парка десно|300п|мини|Мапа парка природе Странџа Парк природе Странџа основан је 25. јануара 1995. године због заштите екосистема и биодиверзитета, као и због заштите традиционалне културне, историје и фолклорног наслеђа у региону. До 1995. године заштита је била подељена и парк се састојао од више изолованих резервата природе и заштићених подручја.
Парк је у надлежности дирекције, са седиштем у Малом Трнову, као и под заштитом Министарства животне средине и водних ресурса Бугарске.
Парк је укључен у Међународну унију за заштиту природе, под категоријом V. Цела територија парка и суседних вода Црног мора улазе у Европску унију мрежа заштићених подручја "Натура 2000".
Природни парк Странџа је увршћен у списак BirdLife International, светске организације за заштиту птица. Постоје два информациона центра за посетиоце: у Малом Трнову и у селу Граматиково.
Географија десно|300п|мини|Поглед на шуму у јесен, дуж меандра реке Велеке десно|300п|мини|Шума у резервату Тисовица Парк природе Странца се налази у покрајини Бургас у оквиру територије двеју општина Мало Трново и Царево, у крајње југоисточном делу Бугарске. Ова област обухвата 7.000 становника, 19 насеља, као и град Мало Трново и Ахтопол. Странџа је најмање насељени регион у Бугарској, са 10 становника по km². Површине је 1.161 km² или око 1% територије Бугарске и највеће је заштићено подручје у земљи.
Рељеф, геолошка структура и земљиште Предео парка је брдовит и покривен густим шумама. Парк природе Странџа има два јасно дефинисана гребена — Резово са највишим врхом у Великом Градишту (710 м) и венац Босне са врхом Папија (502 м). Око 38% територије парка налази се на висини 0–20 m, 60% 20–60 m, а само 2% је изнад 60 м.
Територија природног парка Странџа се налази на медитеранском подручју Европе и има влажније земљиште у поређењу са остатком јужне Европе. Постоји седам типова земљишта у парку заведених под Светске основне базе земљишних ресурса.
Клима На климу парка Странџа доста утиче близина Црног, Егејског и Мраморног мора и он има другачију климу од остатка Бугарске. Регион је међу најтоплијим у земљи са температурама које ретко падају испод 0 °C током зиме и расту изнад 24 °C током лета. Просечна температура пада са порастом надморске висине, што ствара услове за чешће и дуготрајније магле, ређе за снег и мраз. Зими честе магле доводе до залеђивања шума на висинама изнад 500 метара.
Ветрови су претежно северни, уз обалу дувају са севера од новембра до марта, са истока од априла до августа, а североисточни од септембра до октобра. Морски ветар узрокује високу фреквенцију источних ветрова у лето. У унутрашњости парка доминантни правац ветра је више разнолик, а северни ветрови су најчешћи у периоду од јануара до марта и у октобру. Годишња количина падавина је велика, у неким подручјима изнад 1.000 милиметара годишње. Обала парка је под утицајем Медитерана и карактерише се зимским максимумом, док виши региони Странџе такође имају свој максимум у мају или јуну као резултат континенталне климе. У унутрашњости парка је већа количина падавина, под утицајем хладних северних и североисточних ветрова. На северу нема природне заштите, због чега често долази до драстичних падова температуре.
Реке десно|300п|мини|Ушће реке Велеке у Синеморецу Странџа је преплављена густом мрежом дубоких увала, токова и река. Реке имају максимални проток зими у периоду од новембра до децембра. Најдужа река парка је река Велека, дугачка 147 км. Горњи ток има каменито дно и пун је брзака. Велека тече кроз село Звездец, а након њега долина реке се шири, нагиб смањује, проток воде успорава, а река ствара бројне слапове. Друга најдужа река у парку је Резово, чија дужина износи 112 км. Ова река тече источним делом парка и представља границу између Бугарске и Турске. Према хипотези, ова река је повезана са митолошким краљем Ресом. Обале река у парку прекривене су густим храстовим и буковим шумама. Река Резово је бржа и хладнија од Велеке и стога има већу популацију пастрмки. Притоке реке Велеке су Младежка река (40 км), Мечи дол (26 км), Катун (15 км), док је притока Резова река Деливска (17 км).
Заштићена подручја десно|300п|мини|Шума у резервату Узунбоџак Парк природе Странџа обухвата пет природних резервата (Силскосија, Средока, Тисовица, Узунбоџак и Витаново), осам споменика природе и 14 заштићених подручја. Силкосија је први резерват природе у Бугарској, основан 1933. године. Налази се 2 км северно од села Кости и 1 км источно од села Балгари. Овде живи 260 врста васкуларних биљака и дрвећа, а просечна старост дрвећа је 120-130 година. Средока се налази у доњем току реке Мечи дол и то је једини резерват Странџе на коме се налази велики број ливадских подручја. Тисовица се налази у области тешког приступа дуж обале истоимене реке, а на њеном простору налази се велики број споменика древне Тракије. Узунбоџак је укључен у светску мрежу биосферних резерви у оквиру УНЕСКО програма "Човек и биосфера" и налази се дуж границе са Турском. Витаново се налази на гребену Резово, 9 км од Малог Трнова, на надморској висини од 400 до 600 метара и његова вегетација се разликује од оне у другим природним резерватима. Приступ резерватима природе је ограничен на истраживачке тимове, са неколико туристичких стаза. Међу најзначајнијим заштићеним подручјима су ушћа река Велек и Силистар, који се налази на обали Црног мора и има највећи број биљних врста по квадратном километру у Бугарској.
Биогеографија Флора десно|300п|мини|Биљка Pontic rhododendron, симбол парка природе У погледу биогеографије парк спада у оба екорегиона — балканске мешовите шуме и еуксинско-колхијске широколисне шуме. Комбинација климе, специфичног географског положаја, као и недостатка снажног антропогеног утицаја, допринели су стварању 130 различитих станишта, чиме је парк Странџа доспео међу заштићена подручја у Европи. Постоји 1.670 врста васкуларних биљака које чине 44% од укупног броја свих врста у Бугарској. Вегетација парка обухвата многе биљне заједнице медитеранског и субмедитеранског типа. У парку се налази велики број врста биљака, као што су: -{Poa bulbosa}-, -{Erica arborea}-, -{Ruscus aculeatus}-, -{Phillyrea latifolia}-, -{Chrysopogon gryllus}-, -{Bothriochloa ischaemum}-, -{Salix fragilis}- и многе друге.
Листопадне шуме покривају 80% парка, зато што у парку постоји велики број речних долина и крашких терена у чијој близини овакви типови шума најбрже успевају. Овај проценат листопадних биљака укључује шуме оријенталне букве и врсте као што су: -{Fagus orientalis}-, храст китњак, -{Quercus hartwissiana}-, сладун, граб, -{Fagus orientalis}-, -{Rhododendron ponticum}-, -{Vaccinium arctostaphylos}-, ловорвишња, -{Ilex colchica, Calluna}- и многе друге врсте. У оквиру парка налази се 64 реликтних врста, а 6 њих нема на подручју Европске уније — странџански орах, кавкаска боровница, -{Ilex colchica}-, -{Daphne pontica}-, -{Hypericum androsaemum}- и H-{. calycinum}-.
Биљка -{Rhododendron ponticum}- је симбол парка и важна реликтна врста која се налази само у парку природе Странџа и на Пиринејском полуострву.
У парку се налази 56 ендемских врста биљака, укључујући локалне ендемске врсте као што су -{Veronica turrilliana}-, -{Anthemis jordanovii}-, -{Silene caliacrae}-, -{Lepidotrichum uechtrizianum}-, бугарске ендемске врсте — -{Pyrus bulgarica}-, -{Oenanthe millefolia}-, -{Galium bulgaricum}-, -{Veronica krumovii}- и 40 балканских ендемских врста врста биљака, као што су -{Saponaria stranjensis}- и многе друге. У Црвену књигу Бугарске заведено је 113 врста биљака, укључујући неколико врста које се у Бугарској могу наћи само у парку Странџа — -{Ophrys reinholdii}-, -{Verbascum bugulifolium}-, -{Sideritis syriaca}-, -{Cistus laurifolius}- и друге.
Фауна десно|300п|мини|Обични шакал, најчешћи представник звери у парку десно|300п|мини|Слепа змија, једина црвена змија у Европи Парк природе Странџа има најбогатију фауну међу свим заштићеним подручјима у Бугарској. У парку се налази 410 врста животиња, не рачунајући 60 врста морских риба. У парку се налази 66 врста сисара, а најзаступљеније су срна, црвени јелен, дивља свиња, вук, обични шакал, риђа лисица, јазавац и куна белица. Парк штити неке од највећих и најважнијих популација видре и дивље мачке у Европи. Куна златица и шарени твор нису честе врсте у Странџи. У парку се налази 25 врста слепих мишева, укључујући дугоухог вечерњака и шумског слепог миша. У парку живи и 27 врста малих сисара, укључујући европску веверицу, слепо куче, -{Microtus guentheri}- и три врсте пухова..
Странџа се налази на Виа Понтици, другој највећој миграционој рути птица у Европи. Заливи дуж обале Црног мора представљају зимску дестинацију за неке птице. У парку је настањено 269 врста птица, укључујући популације од глобалног значаја као што су планински детлић, -{Ficedula semitorquata}-, сеница шљиварка, -{Ficedula semitorquata}- и -{Xippolais olivetorum}-, као и популације од европског значаја као што су: бела кања, бела рода, црна рода и сова буљина. У парку је настањено и 24 врсте гмизаваца, од којих 11 имају популацију на простору парка од глобалног значаја. Гмизавци настањени у парку су: -{Platyceps collaris}-, смук, слепа змија, блавор, -{Mediodactylus kotschy}-, -{Emys orbicularis}-, речна корњача, грчка корњача, шумска корњача и многе друге. Ливадски гуштер, који је типичан за западну Бугарску и врло необичан становник истока земље, такође је присутан у парку. Десет врста водоземаца су забележене у парку и то: шумска гаталинка, источна чешњарка и -{Triturus karelinii}- и друге.