Дајана Китон (; Лос Анђелес, 5. јануар 1946 — Лос Анђелес 11. октобар 2025) била је америчка глумица.
Биографија Детињство, младост и школовање Рођена је као Дајана Хол у Лос Анђелесу, као најстарије од четворо деце. Њен отац Џек Хол (1921—1990) био је инжењер, а њена мајка Дороти Китон (рођена 1921) је била домаћица и фотограф аматер. Отац јој био из ирско-америчке католичке породице, а мајка из методистичке. Китон је под мајчиним утицајем васпитана као методист. Жеља за глумачком каријером јавила се кад је видела мајку како осваја драмску награду „Гђа. Лос Анђелеса” за домаћице. Китон је тврдила да ју је театралност догађаја инспирисала да постане позоришна глумица. Као једну од инспирација, навела је и Кетрин Хепберн, којој се дивила због улога снажних и независних жена.
Године 1964. је матурирала на -{Santa Monica High School}- у Санта Ани (Калифорнија). Током средње школе суделовала је у певачким и глумачким секцијама и наступила као Бланш Дубоа у школској продукцији представе „Трамвај звани жеља”. Након матуре је похађала Колеџ Санта Ана, а касније Колеџ Оранџ Коуст () као студенткиња глуме, али је одустала после годину дана како би се бавила каријером забављача на Менхетну. Након што се придружила организацији -{Actor's Equity}-, узела је презиме Китон, мајчино девојачко презиме, јер је тамо већ била регистрована једна Дајана Хол.
Китон је почела да студира глуму у -{Neighborhood Playhouseu}- у Њујорку, прво по Мајснер техници, групној глумачкој техници коју је у трећој декади века популарисао Сенфорд Мајснер, њујоршки редитељ глуме.
Године 1968. је постала замена у продукцији оригиналног бродвејског мјузикла Коса. Избила је на лош глас јер није хтела да се свуче у деловима мјузикла кад је цела глумачка постава наступала нага, иако је то остављено на вољу глумаца. (Они који су наступали голи добили су додатних 50 долара). Након деветомесечне продукције Косе, пријавила се за улогу у продукцији Засвирај поновно, Сем режисера Вудија Алена, и замало није одбијена јер је била превисока (1,73 -{cm}-, 5 више од Алена).
1970-е Након што је номинована за награду Тони у Засвирај поновно, Сем, Китон је остварила филмски деби у филму Љубавници и други странци. Наставила је са гостујућим улогама у телевизијским серијама -{Love}-, -{American Style}- и -{Night Gallery}-. Између филмова, Китон се појавила у низу реклама за дезодорансе.
Славу је стекла улогом Кеј Адамс, девојке Мајкла Корлеонеа (којег је глумио Ал Пачино) у филму Кум режисера Франсиса Форда Кополе. Копола је нагласио да је Китон први пут видео у филму Љубавници и други странци и да ју је ангажовао због њене ексцентричне репутације коју је хтео да унесе у улогу. (Китон тврди да је у то време била називана „шашавом глумицом“ филмске индустрије"). Њена глума у филму делимично је темељена на њеном стварном искуству снимања филма, што је описала као бити „жена у свету мушкараца“. Кум је 1972. године освојио Оскара за најбољи филм.
Две године после је репризирала своју улогу у Куму II. Прво није била склона идеји о репризирању улоге, рекавши „Првобитно сам била скептична о улози Кеј у наставку Кума, али пошто сам прочитала сценарио, лик ми се учинио много снажнији него у првом филму." У наставку се њен лик драматично променио јер је био више озлојеђен мужевим активностима. Иако је са оба филма стекла славу, важност њеног лика била је минимална. Тајм је написао да је била „невидљива у Куму и бледа у Куму II".
Њени други филмови седамдесетих су укључивали многе сарадње са Вудијем Аленом. Иако је у вријеме кад су снимали филмове њихова веза била готова, глумила је многе ексцентричне ликове у неколико његових хумористичних и драмских филмова укључујући филмове Повампирени Мајлс, Љубав и смрт, Ентеријери, Менхетн'' и филмску верзију Засвирај поновно, Сем, коју је режирао Херберт Рос. Ален је у својој раној каријери Китон назвао својом музом.
Године 1977. наступила је са Аленом у романтичној комедији Ени Хол, у којој је играла једну од својих најславнијих улога. Ени Хол је написао и режирао Ален, њен љубавник у то вријеме, а за филм се верује да је аутобиографија његове везе са Китон. Ален је деломично лик Ени Хол темељио на лику Дајане Китон ("Ени“ је њен надимак, а „Хол“ је њено оригинално презиме). Ален је у улогу убацио многе од њених манира и њен смисао за хумор на властити рачун. Китон је рекла како је Ален од лика створио њену „идеализирану верзију“. Филм је постигао велики комерцијални и критички успех, а освојио је и Оскара за најбољи филм. Њена глума донела јој је Оскар за најбољу главну глумицу. Часопис Премијер 2006. године је навео њену глуму у Ени Хол као 60. најбољу свих времена.
Њена ексцентрична одећа у Ени Хол, која се састојала већином од старинске мушке одеће, укључујући кравату, мајицу, врећасте панталоне и шешире са ободом, учинила ју је модном иконом касних седамдесетих. Већина одеће која се може видјети у филму је била њена, која је била позната по свом несташном начину одевања и пре Ени Хол, иако су на костимима у филму радили Рут Морли и Ралф Лорен. Убрзо након премијере филма, међу женама су постала популарна женска одела. Касније је репризирала своју појаву из филма Ени Хол на додели Оскара 2003. године, кад је дошла у мушком смокингу и полуцилиндру. Постала је честа мета модног критичара Мр. Блеквела, нашавши се пет пута на његовом попису најгоре одевених личности.
Фотографија Дагласа Киркланда са њом нашла се 26. новембра 1977. године на насловници Тајма са причом која је описује као „најдуховитију жену која тренутно ради на филму." Касније те године напустила је комичне улоге и прихватила ону у драми Тражећи г. Гудбара, темељеној на роману -{Judith Rossner}-. У филму је глумила католичку учитељицу за глуву децу која живи двоструким животом, проводећи ноћи у баровима за самце и упуштајући се у промискуитетни секс. Исто издање Тајма похвалило је њен избор улога и критиковало ограничене улоге које су доступне глумицама у америчким филмовима. Осим глуме, Китон је изјавила „имам дугогодишњу амбицију да будем певачица." Током седамдесетих је имала кратку, неуспешну каријеру као певачица.
Године 1977. почела је снимати песме за свој самостални албум, али он никад није објављен. Китон је више успеха постигла са фотографијом. Као и лик у Ени Хол, фотографисање јој је било дугогодишњи хоби, занимање које је покупила као тинејџерка од мајке. Док је крајем седамдесетих путовала, почела је своју разбибригу узимати озбиљније.
-{Reservations}-, њена колекција фотографија хотелских ентеријера, објављена је 1980. године у облику књиге.
1980-е Након филма Менхетн 1979. године, Китон и Вуди Ален престали су да сарађују, те ће то бити њихова задња велика сарадња све до 1993. године. Китон се 1978. упустила у везу с Вореном Бејтијем, а две године касније он ју је ангажовао за улогу у филму Црвени. У филму је глумила Луиз Брајант, новинарку из 1917. године, која напушта мужа како би радила са радикалним новинаром Џоном Ридом (Бејти) и касније одлази у Русију како би га пронашла где пише хронику Руског грађанског рата. Њујорк тајмс је написао да је Китон била „ништа мање него величанствена као Луиз Брајант - прекрасна, себична, духовита и полетна. То је најбоље дело које је остварила до сада." Китон је за филм зарадила своју другу номинацију за Оскара.
Бејти је узео Китон након што ју је видио у филму Ени Хол, будући да је хтио њену природну нервозу и несигуран став према улози. Продукција филма Црвени одгађана је неколико пута од свог почетка 1977. године. Китон је замало напустила пројекат кад је помислила да никад ни неће бити довршен. Снимање је коначно почело две године после. У чланку објављеном у -{Vanity Fair}- 2006. године, Китон је описала своју улогу као „неког ко жели бити посебан, али је вероватно обичан ... Знала сам што значи бити несигуран." Помоћник режисера Сајмон Релф касније је рекао како је Луиз Брајант била једна од њених најтежих улога и да „је замало остала сломљена."
Филм из 1984. године Мала бубњарка је био њен први и неуспешни излет у жанр акционог трилера. Мала бубњарка био је и комерцијални и критички промашај, а критичари су наглашавали како њој не пристаје тај жанр. Две године после је наступила са Џесиком Ланг и Сиси Спејсик у филму Злочини срца, хумористичној адаптацији драме Бет Ханли. Године 1987. је наступила у -{Baby Boom}-, својој првој сарадњи са сценаристкињом и продуценткињом Ненси Мајерс. Глумила је жену са каријером са Менхетна која се изненада мора бринути за мало дете. Исте се године појавила у камео улози у Аленовом филму Дани радија, као певачица у ноћном клубу. Касније игра у филму из 1988. године који се звао Добра мајка, који је био комерцијално разочарање, а неки критичари су посебно критиковали њену глуму.
Године 1987. режирала је и монтирала свој први филм, документарац назван Рај, који је поделио критичаре. Следеће четири године Китон је режирала музичке спотове за певаче као што је Белинда Карлајл, два телевизијска филма са Патришом Аркет и епизоде серија -{China Beach}- и Твин пикс. 1990-е Током деведесетих се почела појављивати у зрелијим улогама, често играјући женску главу породице из средње класе. Десетљеће је започела са филмом -{The Lemon Sisters}-, слабо оцењеном хумористичком драмом у којој је наступила и коју је продуцирала, а која је годину дана након завршетка била одгођена.
Године 1990. поново игра Кеј Адамс у Куму III. Радња филма је смештена 21 годину након догађаја из другог наставка, филм је укључивао Китон као отуђену бившу жену Мајкла Корлеонеа. Критике филма и Китон поновно су биле усмерене на њену неважност у филму. Вашингтон пост је написао: „Иако је она ауторитативна у улози, Китон пати од неважности осим да приговара Мајклу за његове грехе из прошлости".
Следеће године је наступила са Стивом Мартином у породичној комедији Невестин отац. Замало није ни добила улогу јер је комерцијални промашај филма Добра мајка довео до затегнутих односа између ње и студија -{Walt Disney Pictures}-, који је финансирао оба филма. Невестин отац је био њен први велики хит након четири године комерцијалних разочарања.
Китон је ту улогу репризирала у наставку, као жена која остаје трудна у средњим годинама у исто вријеме кад и њена кћер. У рецензији -{San Francisco Examinera}- су је опет упоредили са Катрин Хепберн: „Не ослањајући се више на несигурност која се пробила у све њене карактеризације од седамдесетих, сада је постала Катрин Хепберн са снажним мајчинским инстинктом, јер је она лепа и интелигентна глумица која не мора бити груба ни оштра како би доказала своју женственост."
Године 1993. је наступила у филму Тајновита убиства на Менхетну, свом првом филму са Вудијем Аленом након 1979. године. Улога је била намењена за -{Мији Фароу}-, али је она одустала од пројекта након прекида везе са Аленом.
Године 1995. режирала је филм Незнани јунаци, свој први дугометражни филм приказан у биоскопима, према мемоарима -{Franz Lidz}-. У њему су наступили Нејтан Ват као дечак у шездесетима чија мајка (Енди Макдауел) оболева од рака. Како се њена болест погоршава, а његов отац изумитељ (Џон Туртуро) постаје све дистанциранији, дечак је послан да живи са два ексцентрична стрица (-{Maury Chaykin}- и Мајкл Ричардс). За разлику од Лидзове књиге, Китон је радњу из Њујорка преместила у Јужну Калифорнију свог детињства. Иако филм није постигао значајнији финансијски успјех, филм и режија су добили похвале од критике.
Њен најуспешнији филм десетљећа био је Клуб првих супруга (1996). Наступила је са Голди Хон и Без Милер као трио „првих супруга": средовечне жене које су се развеле од својих мужева јер су они тражили млађе жене. Китон је изјавила да јој је снимање овог филма „спасило живот“. Филм је постигао велики успех зарадивши 105 милиона долара у северноамеричким биоскопима те постао култан међу средовечним женама. Рецензије су биле углавном позитивне за Китон и њене колегинице, а у -{San Francisco Chronicle}- је названа „вероватно најбољом филмском комичарком у овом тренутку."