Вера Благојевић (Београд, 16. мај 1920 — Кленак, код Руме, 18. март 1942) била је студент медицине, учесница Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
Одрасла је у Шапцу, где је завршила основну школу и гимназију. Пошто је њен отац још у младости био близак са комунистима, Вера се, следећи његов пример, још као ученица гимназије определила за револуционарни омладински покрет. Након доласка на студије медицине у Београд, постала је 1938. године члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Током студија је активно учествовала у револуционарном студентском покрету, као и у Омладинској секцији Женског покрета. У чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) примљена је фебруара 1940. године.
Политички је деловала међу омладином и женама Шапца, па је у јесен 1940. године постала члан Окружног комитета КПЈ за Подриње и секретар Окружног комитета СКОЈ-а за Подриње. Након окупације Југославије, 1941. године вратила се у Шабац, где је радила на организовању омладине и припремама оружаног устанка. Након формирања Мачванског партизанског одреда, јула 1941. године, радила је политички са женама Подриња.
Поред политичког рада, учествовала је и у борбама. Након почетка Прве непријатељске офанзиве, септембра 1941. године, Одред је морао да се повуче, а Вера је била упућена на политички рад у Јадар. У Лозници су је заробили јадарски четници, али је уз помоћ партизана успела да буде спашена из четничког затвора и врати се у Одред.
Услед напорних маршева на путу ка Мачви, крајем децембра 1941. године, тешко се разболела, због чега је била пребачена у село Текериш. Овде су је почетком марта 1942. године открили и заробили четници Косте Пећанца Даке Тешмановића и потом предали Гестапоу у Шабац. Као „опасна комунисткиња” у истрази Гестапоа је била подвргнута мучењима, али како ништа није одала, Гестапо ју је осудио на смрт. Стрељана је 18. марта 1942. године заједно са шездесетак талаца на месту Шицара, у близини села Кленак, код Руме.
За народног хероја Југославије проглашена је 6. јула 1953. године.
Биографија Вера Благојевић је рођена 16. маја 1920. године у Београду. Била је ћерка јединица адвоката Јована Благојевића и његове супруге Ане, која је била домаћица. Верин отац Јован се још 1910. године као студент Правног факултета у Београду определио за Српску социјалдемократску партију. Током студија, готово свакодневно је боравио у Радничком дому на Славији, где је присуствовао радничким конференцијама и зборовима и дружио се са тада истакнутим првацима радничког покрета — Димитријем Туцовићем, Душаном Поповићем, Тришом Кацлеровићем и др. Пошто није имао средстава за живот, морао је да прекине студије, па је две године радио као привремени учитељ у селу Риђаке, код Владимираца, а потом је обављао дужност приправника на царинарници у Шапцу. Пошто се дружио са шабачким радницима и учествовао у њиховим зборовима, био је мобилисан 1913. године и иако није служио војску, послат је на фронт са Бугарима, где се разболео од колере. У току Првог светског рата је учествовао у повлачењу преко Албаније, а потом је боравио у Бизерти, где се лечио од тропске маларије. После рата је кратко време радио као судски писар у Нишу, а почетком 1920. године је прешао у Београд за писара Градског суда. Доласком у Београд обновио је контакте са првацима радничког покрета и тада формиране Комунистичке партије Југославије (КПЈ) — Филипом Филиповићем, Костом Новаковићем, Павлом Павловићем, Мошом Пијаде и др. Како је и сам постао члан КПЈ на првим изборима за Уставотворну скупштину, новембра 1920. године је био заменик посланичког кандидата за вировитички изборни срез. Крајем исте године, у време доношења „Обзнане” је због веза са комунистима по казни премештен у Кавадарце.
Новембра 1922. године, Јован Благојевић је напустио државну службу и са породицом, која је живела у Београду, преселио се у Шабац, где је отворио адвокатску канцеларију. Како су власти знале да је близак са комунистима, налазио се на удару режима, па је једно време тешко живео. Због отпора режиму, од стране опозиције је у два маха био предлаган за председника општине. У својој адвокатској канцеларији је за приправнике узимао младе комунисте, које због својих политичких уверења нико други није хтео да прими. Код њега је као писар једно време радио бивши комунистички посланик Павле Павловић, након што га је полиција из Београда протерала у Шабац.
Одрастање и школовање Окружена родитељском бригом, а пре свега мајке Ане, Вера је одрасла у Шапцу, где је још пре поласка у основну школу посећивала Француски клуб, у коме је научила француски језик. Истицала се и као добар рецитатор, а као дете је учествовала у позоришном комаду „Циганин хвали свога коња”. Током школовања је била одлична ученица, а последњи осми разред гимназије је завршила као једна од шесторо најбољих ученика из генерације. Њен матурски рад мотивисан Његошевим стихом — На гробу ће изнићи цвијеће за далеко неко покољење био је оцењен као један од најбољих међу радовима свих матураната Шабачке гимназије. Пошто је са одличним успехом положила писмене испите из матерњег и француског језика, као и математике, била је ослобођена полагања усменог дела матурског испита.
Још у току одрастања, Вера је изражавала солидарност са својим сиромашнијим другарицама, а пошто је њен отац као адвокат био имућнијег стања трудила се да им помогне. Одрицала се скупих хаљина и ципела и облачила се скромно, а све што је сматрала сувишним и што се може поделити, делила је са својим сиромашнијим другарицама. У кући је слушала разговоре свога оца и његових пријатеља у којима су говорили о стању у друштву и потреби да се то стање измени. Такође, имала је прилике да слуша жалбе људи који су долазили код њеног оца адвоката да траже правну помоћ или заштиту. Иако је била тиха и повучена, а притом и одлична ученица, Вера се у гимназији издвајала својом борбом против неправде коју је вршила школска управа и поједини професори. У јесен 1937. године, на самом почетку седмог разреда, Вера је била један од организатора ђачког штрајка у знак протеста због лошег понашања неких професора према ученицима.
У вишим разредима гимназије, Вера је почела да се креће у круговима левичарске омладине. Групу њених нераздвојних другова и другарица, чинили су Стојанка Поповић, Нада Чалић, Петар Крнић, Смиља Вукобратовић, Војин Лукић, као и Влада Лаушевић, који је био Верин момак. Ова група ученика, настала дружењем и сличним афинитетима, временом је почела да има посебан карактер и значење све више се интересујући за друштвена збивања. Верина блиска другарица Стојанка Поповић је била из Бијељине, а у Шабац је дошла након што су у тамошњој гимназији, после омладинског политичког инцидента, били укинути виши разреди. Извесно време по доласку у Шабац, живела је у кући Вериног оца, а као лево оријентисана на Веру је оставила снажан политички утицај. Утицај на Верино политичко опредељење имао је и професор Живорад Жика Поповић, који је био комуниста и управник Шабачке народне књижнице и читаонице.
мини|десно|Спомен-биста Вере Благојевић у дворишту Шабачке библиотеке, рад вајарке Виде Јоцић из 1958. године Након учлањења у Народну књижницу, Вера је заједно са Владом Лаушевићем доста читала, а посебно је волела књиге — Фјодора Достојевског, Бруна Травена, Синклера Луиса, Лава Толстоја, Виктора Игоа, Максима Горког и др. Највећи утисак на њу, али и велики број њених вршњака, оставила је књига „Мати” од Горког, преко које је добила сазнања о комунизму и била одушевљена визијом новог друштва. Касније је прешла и на марксистичку литературу, а посебно јој се свидео Енгелсов „Анти Дириниг”. Шетајући поред Саве, често је са Владом Лаушевићем причала о прочитаној литератури, пошто је и он имао богату библиотеку, али и о Октобарској револуцији, Париској комуни и др.
Студије и партијска активност Након положене матуре, Вера је 1938. године уписала Медицински факултет у Београду. Верини родитељи се нису сложили са њеном одлуком да студира медицину, сматрајући је превише напорном за њено нежно здравље, па су желели да студира неки лакши факултет. Како би је одвратили од медицине, замолили су професора Косту Тодоровића да је саветима убеди да одустане од ове намере. Када је приликом разговора са Вером увидео њену велику жељу и одлучност да се посвети медицини и на тај начин помаже другима, одустао је од намере да је убеђује у супротно и почео да јој даје савете за студије. На самом почетку студија, Вера се разболела од стомачне болести, па су јој родитељи саветовали да паузира први семестар и врати се кући како би се лечила, али је она то одбила. Иако крхког здравља, Вера се одмах по доласку на Београдски универзитет повезала са тада веома активним револуционарним студентским покретом. У почетку се прикључила једном кружоку за проучавање марксистичке литературе, где је учествовала у расправама и дебатним клубовима. Упоредо је учествовала у акцијама студентског покрета и другим акцијама, које је тада организовала илегална Комунистичка партија Југославије (КПЈ).
Као веома активна омладинка, на самом почетку студија је 1938. године била примљена у чланство Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Након тога је почела да ради у Удружењу студената медицине и Удружењу студенткиња, а била је задужена и да руководи скојевском организацијом у Првој женској гимназији у Београду. Највише је радила у Омладинској секцији Женског покрета, која је била центар феминистичке омладине и која је 1939. године имала неколико стотина активисткиња. Међу активностима које је ова организација водила било је — описмењавање младих девојака, организовање културних приредби, здравствених и домаћичких курсева, организовање задруга младих девојака, борба за право гласа жена и др. Преко свог земљака и такође студента медицине, Мике Митровића, Вера се повезала са многим истакнутим руководиоцима студентског покрета, а њен стан у Београду је постао центар њиховог окупљања. Њен стан је такође, био и сигурно место за многе илегалце радничког и студентског покрета, па се тако овде два пуна месеца сакривао Добросав Радосављевић, секретар Окружног комитета КПЈ за Подриње. Поред њега у Верином стану су сигурно уточиште налазили и други истакнути илегалци, међу којима су — Љубинка Милосављевић, Вукица Митровић, Мома Марковић и др. Вера је често долазила у Дом студенткиња „Краљица Марија” (данас Студентски дом „Вера Благојевић”), којим је руководила Мила Димић. Овде је Вера имала велики број другарица, са којима је поводом празника делила пакете које је добијала од куће. Студенткиње-комунисткиње имале су тада праксу да храну добијену из пакете од куће деле са својим сиромашнијим другарицама, које нису добијале пакете.
Поред деловања у скојевској организацији на Универзитету и у Београду, Вера је на партијским задацима била активна и у Шапцу, где је од јесени 1939. до почетка Другог светског рата често одлазила и сарађивала са тамошњим организацијама КПЈ и СКОЈ. Када је фебруара 1940. године била примљена у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ), једно од њених првих задужења било је да помогне скојевској организацији у Шапцу. Уз њену помоћ убрзо је у Шапцу био обновљен рад Месног комитета СКОЈ-а за Шабац, за чије чланове су били изабрани — Брана Црномарковић, Драгољуб Јеличић, Драгиша Симић, Драгутин Шимун, Андра Клас, Мића Игњатовић и Крста Филиповић. Њена активност у Шапцу је била највећа у време летњих распуста, када је активно радила на укључивању омладине у револуционарни покрет. Одржавала је састанке скојевских актива и формирала нове. Радила је такође на политичкој едукацији жена Шапца, посебно младих и њиховом укључивању у политичку борбу и борбу за право гласа. Када је у јесен 1940. године био формиран Окружни комитет КПЈ за Подриње, Вера је постала његов члан, а у готово исто време је постала и секретар тада формираног Окружног комитета СКОЈ-а за Подриње.
Окупација и припреме за устанак