Религија древних Римљана је била врло отворена по питању присвајања нових божанстава и виђења на свет. Због тога се током историје мењао поглед на загробни живот под утицајем различитих народа: Грка, Етрураца, Египћана и других.

Смрт и погребна пракса у Риму мини|Приказ смрти са римског саркофага Римско друштво је било стратификовано, а на дну лествице су се налазили сиромашни грађани и робови. Немогуће је одредити тачан број робова и сиротиње у Риму за било који временски период, али број је сигурно био велики и њихов живот је био тежак. Сиромашне породице нису живеле појединачно, већ у малим становима у инсулама. Због пренасељености, лоших хигијенских услова и лоше исхране болести су биле врло раширене и животни век био врло кратак. За жене је износио између 20 и 30 година, а за мушкарце нешто више. Животни век је био мањи за жене првенствено због опасности прођаја.

Стопа смртности је била већа код деце и беба него код жена. Родитељи су често доживљавали да им деца умру пре њих. Мајка Тиберија и Гаја Граха је имала наводно чак дванаестеро деце од којих је само њих троје дочекало да одрасте. Да би породица опстала до следеће генерације и да би им потомци дочекали одрасло доба било је потребно имати што више потомака. Може се само претпоставити какав су физички и психички утицај остављале сталне трудноће и смрти деце на родитеље браћу, сестре и остале чланове породице. Наравно, било је људи који су доживели старост. На надгробним споменицима налазимо натписе који сведоче о људима који су преминули чак у 60-им, 70-им, 80-им, а понекад чак и у 90-им годинама).

У Риму је владао идеал старог и мудрог оца породице (лат. pater familias) који је окружен својим потомцима настављао управљати породичним пословима и имовином. Ипак, демографски обрасци показују да је много очева умирало још док су им деца била прилично млада, а само су малобројни поживели довољно дуго да дочекају унуке. Чак и сама старост није била доба живота коме се тежило и дивило. Највећа брига старих био је губитак менталних способности, а то је за интелектуалну елиту било засташујуће, па чак и горе од саме смрти. Из филозофске перспективе старост је служила као упозорење човеку да живи добро, јер је тренутак кад ће ум бити оштећен сенилношћу непознат, једнако као што је непознат и тренутак смрти.

Сама смрт Римљанима није била страна. Рим су често погађале епидемије куге, људи су редовно умирали у својим 20-им и 30-им годинама, а ту су и константни ратови које су водили. Ипак, Римљани су другачије гледали на различите облике умирања. Насилна смрт и самоубиство нису биле угодне и безболне смрти, али уколико се с њима суочило храбро, биле су пожељан начин умирања. Начин на који су људи дочекали свој крај је био од великог значаја за то како ће их постхумно памтити. Добра смрт значила је суочити се с крајем храбро и достојанствено, показати обзир и бригу за вољене, упутити им неколико последњих речи, бити достојно оплакан и бити поштован од стране непријатеља. Бојати се смрти, мислити само на себе, говорити нервозно, плакати и не бити достојно оплакан била је непожељна смрт која је чак могла довести до сакаћења тела и проклињања покојника.

мини|Римски саркофаг

Што се самог обреда тиче, није увек морала породица да се бави њиме, јер су у Риму радили и професионални погребници. Погребничко занимање није било цењено и поштовано управо због контакта с мртвима и смрћу. Римски погребни обичаји су били процес који је имао два задатка: да се сахрани покојник и да се управља понашањем ожалошћених преживелих. У римској литератури је честа тема била начин на који се умирући суочава са смрћу. Понашање на самртничкој постељи је често идеализирано, а нагласак је на храбром суочавању са смрћу. Након умирања долазило је до драматичних излива туге који су подразумевали нарицање, цепање одеће, ударање у груди, чупање косе и гребање образа. Након смрти тело је требало припремити за погреб. Најпре су се покојнику затварале очи, затим се гласно изговорило његово име и ожалошћени су почињали показивати тугу. Покојниково тело се морало опрати у топлој води, а након тога су жене или мушкарци покојника помазали, обукли и окитили венцима. Неуредан изглед ожалошћених и њихова црна одећа су били контраст покојниковом изгледу који је био одевен у своју најбољу одећу. Након одевања се тело полагало на погребни лежај у атријуму куће или на неком другом месту погодном за излагање. Цвеће се бацало по покојнику симболизирајући крхкост живота. Нарицаљке и жалопојке су се изговарале или певале, а покојнику се у уста стављала кованица како би се платио лађар који ће га одвести у Подземље.

Тело се у погребној поворци носило до гроба или крематорија који су увек били смештени изван градских зидина због страха за здравље и поменутих предрасуда о нечистоћи смрти. Поред главних путева који су водили у град и из града била су гробља с гробовима неких од најмоћнијих и најбогатијих римских породица. Насупрот томе, тела сиромашних су закопавана у јавне гробне јаме које су се налазиле изван врата Есквилина. У сахранама елитних чланова друштва тело се носило на Римски форум где се одржавао погребни говор, док су тела већине грађана ношена одмах на гробље где су вршени сви обреди.

Погребна поворка често је знала бити гласна и претворена у спектакл, а предводили су је музичари који су свирали трубе, рогове и флауте најављујући тиме присутност покојника. Тело је до гробља ношено на носиљкама које су могла бити само дрвена или украшена плочама од слоноваче и бронзаним ручкама. Људи у погребној поворци су били обучени у црно, али су на гозби у част покојника која је следила након погреба морали носити белу одећу. Погребни говор (лат. laudatio) је био уобичајен на римским спроводима при чему су у свом говору мушки рођаци величали покојника, а жене су исказивале тугу и нарицале. Погреб је требало обавити прописно, јер се сматрало да је напуштено тело или оно које није збринуто како доликује увреда покојнику, јер је погреб повезан са веровањем да духови оних који нису прописно покопани могу лутати земљом и угрозити живе.

Што се саме сахране тиче, била је присутна и кремација и инхумација. Оба ритуала су паралелно постојала и бирало се да ли ће се покојник кремирати или инхумирали, али до краја 1. века пре нове ере превладала је кремација. Повратак инхумацији почео је почетком 2. века у Риму и проширио се на провинције, а током 3. века инхумација је постала уобичајна. Приликом инхумације тело се спуштало на леђа у земљу обмотано тканином или затворено у дрвени, камени или оловни саркофаг. Кремирање се обављало на ломачи која се могла налазити унутар гробља и бити посебно намењена кремирању у ком случају се називала ustrinum или на самом гробу и тада се називала bustum. Прилози попут лонаца, накита, хране и животиња обично су стављани поред тела или на ломачу, јер се сматрало да ће покојника ти предмети пратити у загробном животу исто као и кованице које су служиле за плаћање превоза у Подземље.

У римском веровању су постојали и годишњи обреди којима се одавала почаст преминулима – Паренталиа и Фералиа, који су се одржавали у фебруару који је био месец прочишћења пре новог годишњег циклуса који је започињао у пролеће, у марту. Примећују се бројне сличности између раних римских погребних пракси и каснијих хришћанских: излагање тела, ношење црне одеће, гозба после покопа, спомен на умрлог су само неки од обреда који су и данас присутни на сахранама.

Загробни живот код Римљана У архајском раздобљу римска религија се састојала од обреда у част преминулих чланова породице. Покојницима се нудила храна и пиће, јер се сматрало да они и након смрти настављају свој физички живот у одређеном облику. Сматрало се да, будући да су под земљом, могу тиме помоћи расту биљака које су потом давале плодове. Почаст покојницима се одавала око огњишта које се налазило у средини куће. Многи су осећали да мртви који живе у својим гробовима на неки нејасан и неодређен начин могу утицати на живе људе. Због овога су мртвима на гробовима приношене жртве и дарови.

Сматрало се да душе покојника иду у Подземље (чија ће се представа касније доста променити под утицајем Грка), осим уколико им богови не онемогуће приступ због чега би биле осуђене на вечно лутање у лимбу. Дужност наследника је била да достојно покопају своје преминуле вољене особе како би осигурали да се ово неће десити. Церемонија погреба и величина гроба је одражавала друштвени положај породице огледањем њиховог финансијског стања. Што је гроб био већи и што је било више нарикача који су у процесији ходали до гроба то је веће богатство породице, а самим тим и углед породице у друштву. Ипак, ово је важило за најимућније и богатије грађане. Робови и сиромашни нису могли себи да приуште сахрану и зато су њихова тела често остављана на излазима из градова и потом премештана у заједничка гробна места. У самом Риму су постојали градски службеници задужени за покоп. Проблем са оваквим сахранама није био само то што нису достојанствене, већ и у томе што ови грађани нису били познати. Анонимност у смрти је била нешто најгоре што је могло да задеси Римљана јер је, према њиховом виђењу, само сећање на покојника осигуравало његову бесмртност.

Утицаји других народа У најстаријем периоду Римљани су велику важност придавали разним моћима из којих су ишчитавали вољу богова (лат. numina), а те су се моћи односиле на одређене тренутке у човековом животу. Прликом ширења Рима, Римљани долазе у контакт са различитим народима који су имали своје богове. Римска религија тада почиње да се обликује на два начина: преузимањем страних култува попут египатских култова Изиде и Сераписа или стапајући туђе религије са својом попут онога што су урадили при сусрету са грчком и етрурском од којих су узимали божанства, мало их прерађивали и укључивали у своју религију – некада су преузимана само задужења богова, а некада и сами називи као у случају етрурске богиње рата, мудрости, уметности и медицине Менерве која ће у Римској религији постати Минерва.

Утицај Грка мини|Илустрација Хада са Кербером Анексија грчких веровања се примећује и у оноземаљској тематици – велики маузолеји, олтари, саркофази, митови о боговима и људима који иду у подземни свет и из њега се враћају… И грчко и римско друштво је неговало бројне идеје о природи смрти, загробном животу и односима између људи и богова који су лежали испод површине тих традиција.

Грци су својим веровањима поштеђени страха од пакла, али им је и ускраћена утеха бољег живота након смрти и због тога је тешко замислити да су позитивно размишљали о боравку у Хаду. Веровање у систем награде и казне у загробном животу није постојао, јер су и добро и зло почињени на овом свету водили истом животу у Хаду. Грешници попут Тантала и Сизифа нису кажњени због злочина који су починили током живота, већ зато што су увредили достојанство богова.

Хад је уједно и био назив бога подземног света (чије име значи „невидљив“). Иако је представљао у грчкој митологији једно од само 3 божанстава која су владала одређеним светом, Зевс који је био врховно божанство неба и Посејдон који је владао водом, и био једно од главних божанстава Грчког пантеона, није му посвећен велики број храмова, а његови следбеници су увек окретали лица када су му приносили жртве. Овакав лош однос који су Грци имали према богу подземља је можда управо оглед њиховог лошег односа према загробном животу, иако сам Хад није сматран силом зла попут ђавола у хришћанству.