десно|мини| Цивили и коалиционе снаге машу заставама Кувајта и Саудијске Арабије док славе поништење анексије Кувајта од стране Ирака (28. фебруар 1991.) Анексија (лат ad, да и nexus, придруживање), je насилно заузимање територије једне државе од стране друге државе, обично након војне окупације територије.: "Annexation is distinct from cession. Instead of a State seeking to relinquish territory, annexation occurs when the acquiring State asserts that it now holds the territory. Annexation will usual follow a military occupation of a territory, when the occupying power decides to cement its physical control by asserting legal title. The annexation of territory is essentially the administrative action associated with conquest. Mere conquest alone is not enough, but rather the conquering State must assert it is now sovereign over the territory concerned. For example, the defeat of Germany and Japan in 1945 led to their occupation by the Allies for a number of years, but the States themselves were not absorbed by the Allied Powers part of their respective territories. Examples of annexation in contemporary practice are not common, and are generally viewed as illegal." Генерално, у међународном праву, се сматра да је то незаконит чин.: "Annexation means the forcible acquisition of territory by one State at the expense of another State. It is one of the principal modes of acquiring territory... in contrast to acquisition a) of terra nullius by means of effective occupation accompanied by the intent to appropriate the territory; b) by cession as a result of a treaty concluded between the States concerned (Treaties), or an act of adjudication, both followed by the effective peaceful transfer of territory; c) by means of prescription defined as the legitimization of a doubtful title to territory by passage of time and presumed acquiescence of the former sovereign; d) by accretion constituting the physical process by which new land is formed close to, or becomes attached to, existing land. Under present international law, annexation no longer constitutes a legally admissible mode of acquisition of territory as it violates the prohibition of the threat or use of force. Therefore annexations must not be recognized as legal." Анексија је једнострани чин где територију заузима и држи једна држава, који се разликује од освајања refers to clause 101 of the PERMANENT COURT OF INTERNATIONAL JUSTICE, 1933, April 5th, General List: No. 43. и разликује се од цесије, у којој се територија даје или продаје путем уговора.
Анексија се може легитимисати ако је опште призната од стране других држава и међународних тела.
Незаконитост анексије значи да државе које спроводе таква дела обично избегавају да користе реч анексија у описивању својих поступака. У свакој од нерешених анексија Израела, Марока и Русије, државе су избегавале да своје поступке окарактеришу као такве.
Развој међународног права
Незаконитост Међународно право у вези са употребом силе од стране држава значајно је еволуирало у 20. веку. Кључни споразуми укључују Портерову конвенцију из 1907. године, Пакт Лиге народа из 1920. и Бријан-Келогов пакт из 1928. године, који кулминира чланом 2(4) Поглавља I Повеље Уједињених нација, који је данас на снази: „Све чланице ће се у својим међународним односима уздржавати од претње или употребе силе против територијалног интегритета или политичке независности било које државе, или на било који други начин који није у складу са циљевима Уједињених нација“.
Ови принципи су поново потврђени Декларацијом о пријатељским односима (Резолуција 2625 ГС УН) из 1970. године. Пошто је употреба силе против територијалног интегритета или политичке независности незаконита, питање да ли се у таквој ситуацији може пренети право својине или суверенитет је било предмет правне расправе. „[А]нексија употребом силе територије друге државе или њеног дела“ је чин агресије према Римском статуту Међународног кривичног суда.
Окупација и анексија Нелегално анектирана територија се сматра још увек окупираном према међународном праву и одредбе међународног хуманитарног права и даље важе. Ради прецизности таква територија се може назвати „окупираном и незаконито анексираном“. У извештају Генералној скупштини Уједињених нација, Мајкл Линк је супротставио дејуре анексију као формалну декларацију државе која сматра да има трајни суверенитет над територијом и дефакто анексију без званичне декларације као описни термин за државу која утврђује чињенице на терену као увод у будућу тврдњу о суверенитету.
Четврта женевска конвенција из 1949. године проширила је Хашке конвенције из 1899. и 1907. године у погледу заштите цивила: правила о неповредивости права имају „апсолутни карактер“,Convention (IV) relative to the Protection of Civilian Persons in Time of War. што отежава држави да заобиђе међународно право коришћењем анексије.
Анексије од оснивања Уједињених нација
Нерешене
Од стране Израела мини| Израел и територије које је Израел окупирао у Шестодневном рату
Источни Јерусалим
Током Шестодневног рата 1967. године, Израел је од Јордана заузео источни Јерусалим, тада део Западне обале, који је остао окупиран до данас. Израел је 27. јуна 1967. једнострано проширио своје законе и јурисдикцију на источни Јерусалим и неке од околних подручја, укључивши око 70 km² територије у општину Јерусалим. Иако је у то време Израел обавестио Уједињене нације да њихове мере представљају административну и општинску интеграцију, а не анексију, касније пресуде израелског Врховног суда су показале да је источни Јерусалим постао део Израела. Израел је 1980. године донео Јерусалимски закон као део свог Основног закона, којим је Јерусалим проглашен „потпуним и уједињеним“ главним градом Израела. Другим речима, Израел је практично анексирао источни Јерусалим.Sela, Avraham. Анексија је проглашена ништавном резолуцијама 252, 267, 271, 298, 465, 476 и 478 Савета безбедности Уједињених нација.
Од тада, Јеврејске четврти су изграђене у источном Јерусалиму, а израелски Јевреји су се такође населили и у тамошњим арапским четвртима, иако су се неки Јевреји можда вратили након протеривања из 1948. године, након битке за Јерусалим. Само је Костарика признала израелску анексију источног Јерусалима, а оне земље које су имале амбасаде у Израелу нису их преселиле у Јерусалим. Конгрес Сједињених Држава усвојио је Закон о амбасади у Јерусалиму, који признаје Јерусалим као уједињени главни град Израела и захтева премештај америчке амбасаде тамо до 1995.Jerusalem Embassy Act of 1995, Тај закон је укључивао одредбу која дозвољава председнику да одложи његову примену због потреба националне безбедности. Ово одлагање су користили су председници Клинтон, Буш, Обама и Трамп, али је Трампова администрација дозволила да изузеће истекне 2019. године.
Западна Обала искључујући источни Јерусалим Професор права Омар Даџани и други су дискутовали о дефакто анексији (која се такође назива „спора анексија“). У дебати се разматрало да ли у свим околностима постоји образац понашања који је довољан да се закључи да Израел крши међународну забрану анексије, чак и без формалне декларације.
Голанска висораван
Израел је окупирао две трећине Голанске висоравни од Сирије током Шестодневног рата 1967. године, и након рата је изградио јеврејска насеља у тој области. Израел је 1981. године донео Закон о Голанској висоравни, који је проширио израелски „закон, јурисдикцију и администрацију“ на ту област, укључујући и област Шеба фарми. Ова декларација је проглашена „ништавом и без међународног правног дејства“ резолуцијом 497 Савета безбедности Уједињених нација. Савезне Државе Микронезије су признале анексију, а 2021. године и Сједињене Државе су признале исту.
Огромна већина сиријских Друза у Маџдал Шамсу, највећем сиријском селу на Голану, задржала је своје сиријске пасоше. Када је Израел анектирао Голанску висораван 1981. године, 95% становника Мајдал Шамса одбило је израелско држављанство и још увек су чврсто тог мишљења, упркос грађанском рату у Сирији.
Генерална скупштина Уједињених нација је 29. новембра 2012. године поново потврдила да је „[дубоко] забринута што се Израел није повукао са сиријског Голана, који је под окупацијом од 1967. године, супротно релевантним резолуцијама Савета безбедности и Генералне скупштине“, и нагласила „незаконитост изградње израелских насеља и других активности на окупираном сиријском Голану од 1967. године.“ Генерална скупштина је тада већином гласова, 110 за и 6 против (Канада, Израел, Маршалска острва, Федеративне Државе Микронезије, Палау, Сједињене Државе), уз 59 уздржаних, захтевала потпуно повлачење Израела са сиријске Голанске висоравни.
Сједињене Државе су 25. марта 2019. признале Голанску висораван као суверену територију Израела. Као одговор, генерални секретар Уједињених нација Антонио Гутереш је изјавио да се „статус Голана није променио“,. Одлука је наишла на светску осуду. Европски чланови Савета безбедности су напоменули: „Изражавамо нашу снажну забринутост због ширим последицама признавања незаконите анексије и ширим регионалним последицама“ и да је „насилно припајање територије забрањено међународним правом“, додајући да једностране промене граница крше „међународни поредак заснован на правилима и Повељу УН“.
Западна Сахара
мини| Мароко је званично анектирао Западну Сахару 1976. године Године 1975, након Мадридског споразума између Мауританије, Марока и Шпаније, Шпанија се повукла са територије и препустила управу Мауританији и Мароку. Ово је оспорио покрет за независност, Фронт Полисарио који је водио герилски рат против Мауританије и Марока. Након војног пуча 1979. године, Мауританија се повукла са територије, остављајући је под контролом Марока. Мировни процес Уједињених нација покренут је 1991. године, али није напредовао. Дд средине 2012. УН воде директне преговоре између Марока и фронта Полисарио како би се дошло до решења сукоба. Сахарска Арапска Демократска Република је делимично призната држава која полаже право на цео регион од 1975. године.
Од стране Русије
мини| Туристи на Криму са руском заставом након припајања Русији (14. јун 2015). У марту 2014. године Русија је анектирала полуострво Крим, које је било део Украјине од 1991. године и управља територијом као два федерална субјекта — Републику Крим и савезни град Севастопољ. Генерална скупштина УН сматра руско поседовање Крима и Севастопоља „покушајем анексије“, а Руску Федерацију „окупаторском силом“.
Русија одбацује став да је ово била анексија и сматра да је то присаједињење државе која је управо прогласила независност од Украјине након спроведеног референдума и сматра да је отцепљење резултат иредентизма. Израз који се у Русији често користи за описивање ових догађаја је „поновно уједињење“ (воссоединение) како би се истакла чињеница да је Крим био део Руске империје од 1783. до 1917. г. и део Руске СФСР од 1921. до 1954. године. Неколико држава признаје ово гледиште.
Украјина сматра Крим и Севастопољ својом територијом и надзире Кримску платформу, међународну дипломатску иницијативу за обнављање њеног суверенитета.
Дана 30. септембра 2022. током руске инвазије на Украјину, Руска Федерација је након референдума анектирала јужну и источну Украјину. Као резултат анексије, Руска Федерација је добила контролу над Доњецком Народном Републиком (~58% Доњецке области), Луганском Народном Републиком (~99%Луганске области), Херсонском војно-цивилном управом (~91% Херсонске области) и Запорошком војно-цивилном управом (~72% Запорошке области).
Поништене анексације
Еритреја Етиопски цар Хаиле Селасије је 1952. организовао је федерацију са Еритрејом. Распустио ју је 1962. и анектирао Еритреју, што је довело до Еритрејског рата за независност.
Јордан