Шарл Андре Жозеф Мари де Гол (; Лил, 22. новембар 1890 — Коломбе ле Дез Еглиз, 9. новембар 1970), у Француској познат и као генерал Де Гол или само Генерал, био је француски војни заповедник и државник.
Пре Другог светског рата, де Гол је био познат као заговорник сконцентрисане употребе оклопних и ваздухопловних снага. Током Другог светског рата је постао бригадни генерал, а затим вођа владе Слободне Француске у егзилу. Између 1944. и 1946, након ослобођења Француске од немачке окупације, био је на челу француске привремене владе.
Позван да формира владу након мајске кризе 1958. подстакнуо је доношење новог устава и био је први председник Пете Републике, а на том месту је остао до 1969. Његова политичка идеологија је позната под именом голизам, и она је имала велики утицај на потоњу политику Француске.
Детињство и младост Шарл де Гол рођен је као треће од петоро деце у патриотској, ројалистичкој и традиционалистичкој породици католичке вере, али истовремено и прогресивној. Рођен у Лилу 22. новембар 1890, де Гол је одрастао и школовао се у Паризу и кратко време у Белгији. Очева породица била је племићког порекла из Нормандије и Бургундије, а мајка је била из породица богатих индустријалаца из Лила. Додатак де презимену није био племићки, иако је породица де Гол била витешког порекла. Најстарији познати де Гол служио је на двору краља Филипа II још у 12. веку. Верује се да је презиме де Гол настало од немачког презимена -{de Walle}-, што значи зид. Већина старог француског племства била је франачког или германског порекла, па је често имала германска презимена.
Де Голов деда био је историчар, бака књижевница, а отац Анри професор у приватној католичкој школи, који је касније сам основао такву школу. Политичке дебате била су честа појава у Шарловом дому, те је он већ као млад упознат са важним класичним делима и ауторима. Шарл је васпитаван у духу Нације. Сам де Гол је у својим мемоарима написао:
Иако традиционалистичка и монархистичка, породица де Гол је била и легалистичка, те је поштовала институције Француске Републике. Социјалне и политичке идеје породице биле су више либералне, под утицајем социјално освештеног католицизма, док је морално и религиозно породица била конзервативнија. Током афере Драјфус породица се одвојила од национал-конзервативних кругова те је, изненађујуће, подржала Алфреда Драјфуса. Шарлова породица је током његова живота била увек спремна да помогне, пружала му подршку и била дарежљива према њему.
Де Голова војна каријера (1912—1940) мини|Де Гол за време инспекције војске. лево|мини|Де Гол мини|лево|Де Гол и Виљем Лајон Мекензи Кинг 1944.
Млади де Гол се одлучио за војну каријеру, те је четири године провео у војној школи Сен-Сир. Дипломиравши 1912, придружио се пешадији, а не елитним трупама.
Током Првог светског рата, тада, капетан де Гол је тешко рањен током стравичне битке за Верден, те је сматран мртвим. Но, на бојишту су га нашли, али и заробили, Немци. Након пет неуспелих покушаја бега, одведен је у Инголштат, где је упознао руског поручника Михаила Тухачевског.
Након рата, де Гол је остао у војсци, успешно служећи под генералима као што су Максим Веган и Филип Петен. Током Пољско-совјетског рата (1919—1921), волонтирао се за француску мисију у Пољској, где је деловао као пешадијски инструктор у пољској војсци. Истакнуо се у операцијама око реке Збруч, те је одликован највећим пољским војним одликовањем — медаљом за војне врлине ().
Унапређен је у команданта, те му је понуђена даља каријера у Пољској, но одлучио се вратити у Француску, где је предавао на престижној Војној школи, поставши тако штићеник свог старог команданта, Филипа Петена. Пољско-совјетски рат је због своје употребе тенкова и брзих маневара увелико утицао на де Гола. Узимао је и лекције, за властиту политичку и војну каријеру, од славног пољског маршала Јозефа Пилсудског, који је, деценијама пре де Гола, желео створити федерацију европских држава.
Де Гол је, темељено на његовом искуству из рата у Пољској (које је било увелико другачије од оног из Првог светског рата), почео писати књиге и чланке о реорганизацији војске, поготово у својој књизи „Војска будућности” (), у којој је предлагао оснивање професионалне механизоване војске са посебним оклопним јединицама, сличној оној из теорија, са примером Мажино линије.
Док су погледе сличне де Головима подржавали генерали као што су Британац Џон Фредерик Чарлз Фулер, Немац Хајнц Гудеријан, Американци Двајт Ајзенхауер и Џорџ Патон, Рус Михаил Тухачевски и Пољак Владислав Сикорски, већину де Голових теорија су одбили многи официри, укључујући и његовог ментора, Петена, што је узроковало слабљење њихових пријатељских односа.
Де Гол је при крају 1934. и на почетку 1935. био у контакту са нонконформистичком групом „Нови поредак” (). о нонконформистима из 1930-их - EHESS
Када је избио Други светски рат, де Гол је био само пуковник, понајвише што је током двадесетих и тридесетих година 20. века антагонизирао војне вође. Након немачког пробоја код Седана 15. мај 1940, коначно је добио заповедништво над 4. оклопном дивизијом.
Дана 17. маја 1940, де Гол је напао немачке тенкове код Монкорнеа. Како је напао са само 200 тенкова и без ваздушне подршке, тај напад није увелико утицао на немачко напредовање. Било је некаквог успеха 28. маја, када је де Гол присилио немачку пешадију на повлачење код Комона. Ово је био један од ретких француских тактичких успеха против Немаца током целе војне кампање. Премијер Пол Рејно га је поставио за извршног бригадног генерала (иако је знан само као генерал де Гол).
Дана 6. јуна, Пол Рејно га је поставио за подсекретара државне одбране и рата, те га је поставио као главног за координацију са Уједињеним Краљевством. Као млађи члан владе, неуспешно се противио капитулацији, те се залагао да се влада пресели у северну Африку, те да Француска свој рат води најбоље што може из својих колонија. Служио је као координатор са британском владом, а у јутро 16. јуна је у Лондону, заједно са британским премијером Винстоном Черчилом, предложио политичку унију између Француске и Уједињеног Краљевства. Тај пројект би, током рата, спојио Француску и Уједињено Краљевство у једну државу, са једном владом и једном војском. То је био покушај у последњем тренутку да се ојача воља оних чланова француске владе који су подржавали даљу борбу против Трећег рајха.
мини|Де Гол у Лондону. Авионом се вратио натраг у Бордо (привремено средиште владе), но одмах је сазнао да је његов ментор Филип Петен постао премијер у намери да покрене сарадњу са Немцима и прекине битку.
Тог дана, де Гол је донео најважнију одлуку у свом животу, али и у модерној француској историји: одбио је прихватити капитулацију Француске и побунио се против легалне (но у његовим очима нелегитимне) владе коју је водио Петен, те наставио борбу против Хитлерове Немачке. У јутро 17. јуна, са 100.000 франака у џепу (које му је дао Рејно), де Гол је из Бордоа авионом побегао у Лондон, за длаку избјегавши немачке авионе. Де Гол је одбио капитулацију Француске и створио нову владу која ће се борити против Трећег рајха, знану као Владу Слободне Француске.
Слободна Француска (1940—1945)
лево|мини||Амерички председник Франклин Делано Рузвелт, британски премијер Винстон Черчил и француске вође Шарл де Гол и Анри Жиро на конференцији у Казабланци.
Дана 18. јуна, де Гол се припремио да се обрати француском народу путем BBC-јева радија, у Лондону. Британски кабинет је покушао зауставити разговор, но одобрио га је Черчил. Де Голов Апел од 18. јуна је био емитован у целој Француској, али чуо га је јако мали број људи. Чак и Французи нису толико знали о де Голу у то доба, па им је његов говор, у најмању руку, деловао кихотично. Фраза „Француска је изгубила битку, али не и рат”, која се појавила по постерима широм Британије, често је погрешно асоцирана са говором на радију, но те речи ипак одражавају дух де Голове позиције. Де Гол је био активни члан Покрета отпора против немачке окупације, те је изјавио: „Ватра француског отпора не смије се угасити”. Де Гол је мислио на оружани отпор, но када су многи француски војници објавили да немају средстава за даље ратовање, већина Француза окренула се на морални отпор, на де Голово разочарање.
мини|Де Гол добива добродошлицу од генералног-гувернера француске слободне Африке Ebouea у Француској Гвинеји. Веома мало људи је чуло тај говор јер је Би-Би-Си слабо слушан у Француској, а већина оних који су хтели слушати били су у изгнанству. Но, одломци говора су тискани у француским новинама у неокупираном, јужном, делу Француске, а сам говор је неколико дана за редом репризиран на Би-Би-Сију, док је де Гол одржао још неколико говора током следећих ноћи.
Убрзо, међу свим хаосом у Француској, вест да је један француски генерал у Лондону и да одатле шири жељу за наставком рата и борбом против фашистичке окупације, брзо се проширила. Тај говор је и до данас један од најпознатијих говора у француској историји.
У Лондону је де Гол основао и водио покрет Слободне Француске. Док су САД и даље признавале Вишијевску Француску, Уједињено Краљевство се приклонио де Голу, и једно време задржао односе са Вишијевском Француском, но на концу је ипак признао Слободну Француску.
Дана 4. јула 1940, војни суд у Тулузу је осудио де Гола у одсуству на 4 године затвора. На другом суђењу војног суда, одржаном 2. августа 1940, де Гол је осуђен на смрт због издаје.
У разговорима са САД и Великом Британијом, де Гол је сваки пут захтевао потпуну слободу планирања и нападања у француску корист, тако да је стално био на граници да му Савезници укину сарадњу. Де Гол је развио велику сумњу, поготово према Британцима, јер је мислио да желе украсти француске колоније на Леванту. Клементина Черчил, која се дивила де Голу, једном га је упозорила: „Генерале, не смете мрзити своје пријатеље више него што мрзите своје непријатеље”. Де Гол је познато одговорио: „Француска нема пријатеља, само интереса”.
мини|лево|Де Гол у Нормандији 1944.
Ситуација је упркос свему била комплексна, а де Голово неповерење према намерама Британије и Америке према Француској је било паралелно са неповерењем америчког политичког врха према Слободној Француској, које је довело до тога да тај исти врх није дуже време признао де Гола и Слободну Француску као представнике Француске, него Вишијевску Француску.
Радећи са Покретом отпора и савезницима у француским колонијама у Африци, након англо-америчке инвазије северне Африке 1942, де Гол је своје средиште у мају 1943. преместио у Алжир. Постао је први вођа (испред мање самосталног Гирауда и кандидата којег је преферирао САД) и једини председник Комитета националног ослобођења.
Након ослобођења Француске, које је уследило након операције Оверлорд, де Гол је брзо успоставио ауторитет Слободне Француске и избјегао Савезничку војну владу. Из Алжира (тада француске колоније) одлетио је у Париз пар дана пре ослобођења, и провозао се градом у пратњи савезничких официра. Де Гол је одржао познати говор у којем је истакао улогу Француза у ослобођењу њихове државе.BBC NEWS | Europe | Paris liberation 'myth' erases Allies
Постао је председник Привремене владе Француске Републике, стартајући у септембру 1944. Док је био на тој позицији послао је -{CEFEO}- да успостави суверенитет у Француској Индокини 1945. За заповеднике у Француској Индокини поставио је Жоржа Тјериа д'Аржанлијеа и Филипа Леклера..
Де Гол је 20. јануар 1946. дао отказ, жалећи се на сукобе између политичких странака и на устав Четврте Републике, за који је мислио да превише овласти даје парламенту. Његови наследници су редом били: Феликс Гуен, Жорж Бидо и на крају Леон Блум.
Бурне године (1946—1958) Де Голова опозиција према новопредложеном уставу пропала је јер су левичари подржавали парламентарни режим. Други предлог за устав, који је скоро одобрен на референдуму из октобра 1946., још се мање свиђао де Голу него први.