Александар Саичић (Виницка, 5. август 1873 — Цетиње, 19. (6) април 1911), познат и као Лексо Саичић, био je црногорски и руски официр. Поријеклом је из српског племена Васојевићи. Као капетан црногорске војске током Руско-јапанског рата победио је у двобоју јапанског борца. Ова победа му је донела велику славу, а легенда о двобоју је нашла широк одраз у црногорском фолклору.
Биографија Рани живот и војна служба Александар Саичић се родио 5. августа 1873. године у Виницки, код Берана. Био је син Васе Саичића, команданта у црногорској војсци и једног од потомака Вука Брајотича (борца против османске власти), и мајке Стаке. Имао је стрица Тодора и браћу Мила, Милована и Мирка. Име је добио у част светог Александра Невског, заштитника племена коме су Саичићи припадали. Сви су га познавали по надимку „Лексо”.
Основну школу је завршио, а гимназију уписао на Цетињу као питомац књаза Николе. Гимназију потом завршава у Дубровнику, одакле прелази у Београд гдје похађа Пешадијску подофицирску школу. Након подофицирске школе бива три године у Црној Гори, где је постављен за ађутанта Васојевићке бригаде. Као војник са жељом за даљим усавршавањем одлази у Константинопољ, где ступа у турску војску и три године службује као поручник царске гарде. Према наводима истраживачице Татјане Јововић, Саичић је био професионални војник са богатим искуством, што је одиграло кључну улогу у његовим каснијим војним успесима.
Иако је био средњег раста и мршаве грађе, још од младости се истицао физичком снагом, окретношћу и храброшћу. Историчар Радоје Зечевић га је описао следећим речима:
Лексо је био познат по извођењу разних физичких трикова, попут прескакања коња, побеђивања у скоку удаљ и бацању камена с рамена. Зечевић наводи и неколико примера његове вештине у мачевању: у једном дуелу победио је италијанског учитеља мачевања на Цетињу, а у другом је, наоружан само штапом, избио сабљу из руку свом рођаку Милу, након чега му је сабљом одсекао дугме на кошуљи, не огребавши га.
Учешће у Руско-јапанском рату мини|десно|Мурал са ликом Саичића, на спољашњем зиду хиподрома у Београду. Аутор мурала је Алекса Мишковић. Након почетка Руско-јапанског рата, Лексо напушта Османско царство и одлази да ратује као добровољац на страни Руске Империје, у чину поручника. Црногорски одред у том рату предводио је Јован Липовац, а међу познатијим добровољцима били су и Анто Гвозденовић, Јошо Ражнатовић и Андрија Бакић. Током рата, Саичић је рањен три пута: сабљом у главу код Јуњцјуана, у десни бок код Пеианчанга и код Лабатаја близу Мукдена. До краја рата командовао је коњичким ескадроном Приморског драгонског пука.
Двобој са јапанским борцем Саичић је остао највише упамћен јер је 1905. године убио јапанског ратника у двобоју пред битку. Према легенди, јапанска војска је послала изасланика у руски штаб са предлогом да се организује двобој између по једног истакнутог руског и јапанског борца. Одбијање овог изазова би се сматрало признањем пораза. Команда руске војске позвала је добровољце, а Саичић се одмах пријавио. Иако су руски официри у почетку сумњали у њега због мршаве грађе у поређењу са крупним јапанским борцем, Лексо је инсистирао на учешћу, тражећи само добру сабљу и коња.
Када је кренуо у дуел, командант му је саветовао да скине шињел како му не би сметао, на шта му је Лексо, према предању, одговорио: „Којој овци своје руно смета, онда нема ни овце ни руна”. Јапански борац био је обучен у црну вунену одећу. Иако се у фолклору често говори да је победио самураја, самураји су укинути одредбом о укидању феудализма 1871. године у Јапану, те је Лексов противник највероватније био официр који је потенцијално водио порекло од самураја.
Двобој се одиграо негде у Манџурији, на једнакој удаљености између две војске. Током борбе хладним оружјем, Јапанац је успео да Лексу расече чело. Лексо је брзо узвратио ударац и смртоносно посекао противника. Према оцени Татјане Јововић, победа је остварена искључиво захваљујући бољој техници и концетрацији. Након дуела, Лексо се поклонио палом противнику, чиме је заслужио поштовање јапанских официра, док га је руска војска дочекала уз свечани марш. Добио је надимак „Муромец новог времена”, а руска влада му је одредила четрдесет наполеона у злату годишње до краја живота. Честитке на добијеном двобоју наводно је добио и од руског адмирала Рожественског и јапанског адмирала Тогоа.
Своје успомене и утиске из рата Лексо је прибјележио у једној књизи.
Болест, смрт и сахрана По повратку, Лексо је унапређен у чин капетана црногорске војске. Превео је на српски језик акт о капитулацији Порт Артура. Нешто пре априла 1911. године, у црногорском двору у Цетињу избио је пожар. Лексо је у покушају да спаси неке књиге и драгоцености скочио са другог спрата и тешко се повредио, повредивши бубреге, након чега се озбиљно разболео. Током његове болести лијечио га је војни лекар др Мило Иличковић. За његово здравље редовно су се распитивали чланови владајуће династије краљ Никола, краљица Милена и престолонаслиједник Данило, док су га скоро свакодневно посјећивали кнез Мирко са супругом Наталијом, кнез Петар и кнегиња Вјера. Поред њих, редовно га је посећивао и посланик Аустроугарске барон Владимир Гизл фон Гизлинген са супругом. Кнез Петар га је на сам дан смрти пар пута посетио, и са њим разговарао.
После дужег боловања преминуо је у сриједу увече 19. (6) априла 1911. у цетињској болници, у својој 38. години. Када је вест стигла у Андријевицу током ускршњих празника, сва весеља су прекинута, а у земљи је фактички владала општа жалост. Сахрањен је уз велико присуство грађана и официрског кора. Сахрани су присуствовали најмлађи син краља Николе принц Петар, министри актуелне владе Лазара Томановића, барон Гизл, пуковници Потапок, Егорјев и Колосов, цијели официрски кор и чета питомаца официрске школе. Опроштајни говор на гробу одржао је капетан Ђорђе Драговић.
Породица Био је ожењен Милицом са којом је имао троје дјеце: сина Владимира и ћерке Милицу и Јелену. Његова деца Владимир и Јелена школовали су се у Беранама, где су им предавали и руски емигранти. Јелена је завршила учитељску школу, а погинула је 1958. године у саобраћајној несрећи на Чакору. Владимир је постао новинар часописа Зета и објавио је две збирке песама: „Три црне звездице” и „У улице плача”. Преминуо је 1941. године у Пећи. Владимирова ћерка живела је у Београду.
Наслеђе и утицај Прича о Лексовом двобоју са Јапанцем стекла је статус легенде у црногорској култури и оставила дубок траг у фолклору. Јована Ђурић овај потез карактерише као класичан пример „чојства” и „јунаштва”, док Татјана Јововић напомиње да је мотив за одлазак у рат, поред љубави према Русији, био и дух „хомерског агона” код црногорских бораца — непрестана жеља за такмичењем и доказивањем. Писац Предраг Милошевић је 1989. године изјавио да би се овај догађај могао сматрати „можда последњим витешким двобојем на свету”.
О Саичићу су спеване многе народне песме (нпр. „Лексо бјеше по природи сила...”, „Књигу пише царе од Јапана”). Чедо Баћовић је 2018. године објавио књигу под називом „Црногорски самурај”. Сабља којом је савладао јапанског ратника чува се као реликвија у Централном музеју Оружаних снага у Москви.
Иако се у фолклорним песмама често спомињу мотиви попут тога да је Лексо одсекао главу противнику или да га је хвалио Лав Толстој, историјска истраживања то одбацују (Толстојев цитат „Па шта, какви су Црногорци? По природи ратници.” потиче из романа Ана Карењина). Овакви додаци настали су из митологизације стварног и неспорног херојства које је Саичић показао у рату.
Одликовања
Ови ордени су додељени за време Руско-јапанског рата (1904−1905): 30px - Орден Светог Владимира IV степена са мачевима и бантом. 30px - Орден Свете Ане II и III степена са мачевима. 30px - Орден Светог Станислава II и III степена са мачевима и бантом. Медаља Црвеног крста „У знак сећања на Руско-јапански рат”.
и Орден књаза Данила I IV степена. Црногорска медаља за храброст. Споменица 50. године владавине краља Николе.
30px - Орден круне IV степена.
Занимљивости Скоро сви чланови династије Петровић Његош су се распитивали о њему и посећивали га, а принц Петар га је посетио на дан смрти и присуствовао му је на сахрани. Поред њих, редовно га је посећивао и посланик Аустроугарске Владимир Гизл фон Гизлинген. Он је око три године након тога уручио Јулски ултиматум Србији са места посланика Аустроугарске у Србији.
Види још Руско-јапански рат Црногорска војска
Напомене
Референце
Литература
Душан Бабац, Чедомир Васић, Миладин Марковић: Црногорска војска 1896—1916, Еволута, Београд, 2007.
Спољашње везе „Двобој у Манџурији: САМУРАЈУ НА ЦРТУ”, Политикин Забавник Издање емисија ОКО о подвигу Лекса Саичића, РТС
Категорија:Рођени 1873. Категорија:Умрли 1911. Категорија:Беранци Категорија:Историја Берана Категорија:Црногорски војници Категорија:Српски војници Категорија:Срби у Црној Гори Категорија:Носиоци Ордена Свете Ане Категорија:Носиоци Ордена Светог Станислава Категорија:Носиоци Ордена Светог Владимира Категорија:Личности Руско-јапанског рата