Наташа Бошковић (Београд, 2. фебруар 1901 — Њујорк, 30. јун 1973) била је српска примабалерина. Прва је и највећа српска балерина међуратне епохе. Њено балетско дело од непролазне је вредности и значаја за српску балетску уметност и заузима значајно место у оквирима светске балетске уметности.
Уметничка каријера Дебитовала је 1922. године а 1926. године успева да се избори за равноправно место у Народном позоришту, поред примабалерина Рускиња, Јелене Пољакове, Маргарите Фроман и Нине Кирсанове. Тако постаје највећа српска балерина епохе између два светска рата.
Интернационалну каријеру започела је у Барселони 1927. године.
Њена уметничка заоставштина, по њеној жељи, поклоњена је Музеју позоришне уметности Србије.
Школовала се у Београду код Јелене Пољакове и у Паризу код Олге Преображенске. Због изразитог талента и играчке технике, била је прва наша балерина која се могла мерити са славним руским балеринама.
Дебитовала је у Београду 1922, у сезонама 1928 — 1930. гостовала у Барселони, а 1934—1938. као прима балерина руске балетске трупе -{d‘ Andrea}- наступала је у Африци, Азији и Аустралији. Последње године проживела је у САД као балетски педагог.
Значајне улоге Најуспелије креације остварила је у балетима: „Петрушка“ (Игор Стравински), „Лицитарско срце“ (Крешимир Барановић), „Жизела“ (Адолф Адам), „Успавана лепотица“ и „Лабудово језеро“ (Петар Иљич Чајковски).
Референце
Литература
Текст Милице Зајцев, саветника Савезног секретаријата за информисање, Београд за Енциклопедију Југославије ЈЛЗ -Загреб 1982.
Категорија:Рођени 1901. Категорија:Умрли 1973. Категорија:Српске балерине Категорија:Уметници из Београда Категорија:Чланови и чланице Народног позоришта у Београду