Убиство у Оријент експресу () је детективски роман енглеске списатељице Агате Кристи о белгијском детективу Херкулу Поароу. Први пут је објављен у Уједињеном Краљевству од стране издавачке куће -{Collins Crime Club}- 1. јануара 1934. године. У Сједињеним Америчким Државама објављен је 28. фебруара исте године, под насловом Убиство у возу за Кале () од стране издавачке куће -{Dodd, Mead and Company}-. Британско издање продавало се по цени од 7 шилинга и 6 пенија, а америчко по цени од 2 долара.
Прича се фокусира на елегантан воз из 1930-их, Оријент експрес, који усред ледене ноћи изненада стаје у снежним сметовима. Откривено је убиство, а Поароово путовање кући у Лондон са Блиског истока је прекинуто да би се решио случај. Почетна поглавља романа дешавају се у Истанбулу. Остатак романа одвија се у Југославији, а воз је заробљен између Винковаца и Брода.
Амерички наслов Убиство у возу за Кале коришћен је да се избегне забуна са романом Стамболски воз Грејама Грина из 1932. године, који је објављен у Сједињеним Државама као Оријент експрес.
Радња
Након што је кренуо Таурус експресом од Алепа до Истанбула, приватни детектив Херкул Поаро стиже у хотел „Токатлијан”, где добија телеграм који га позива да се врати у Лондон. Он налаже рецепционеру да му резервише купе у првом разреду Симплон-Оријент експреса те ноћи. Иако је воз у потпуности попуњен, Поаро добија кревет у другом разреду уз помоћ пријатеља, колеге Белгијанца и путника господина Бука, директора Међународне компаније за спаваћа кола. Међу осталим путницима су америчка удовица Керолајн Хабард, енглеска гувернанта Мери Дебенам, шведска мисионарка Грета Олсон, амерички бизнисмен Семјуел Рачет са својим секретаром и преводиоцем Хектором Меквином и енглеским батлером Едвардом Хенријем Мастерманом, амерички продавац аутомобила италијанског порекла Антонио Фоскарели, руска кнегиња Наталија Драгомиров и њена немачка собарица Хилдегарде Шмит, мађарски гроф Рудолф Андрењи и његова жена Елена, енглески пуковник Џон Арбатнот, амерички продавац Сајрус Б. Хардман и грчки доктор Ставрос Константин.
Рачет препознаје Поароа и тражи његову заштиту јер добија претње смрћу. Поаро, коме се Рачет не свиђа, одбија случај. Бук је узео последњи купе првог разреда, али се договорио да буде премештен у посебан вагон и даје Поароу своју собу. Прве ноћи, Поаро примећује неке чудне појаве. Рано ујутру, пробудио га је крик из Рачетовог суседног купеа. Пјер Мишел, кондуктер воза, куца на Рачетова врата, али глас изнутра одговара: „-{Ce n'est rien. Je me suis trompé}-” (Ништа, ништа. Погрешио сам). Госпођа Хабард звони и говори Мишелу да је неки мушкарац прошао кроз њену собу. Када је Поаро позвонио за воду, Мишел га обавештава да је воз заглављен у снежном наносу између Винковаца и Брода, а потом је чује јак ударац на суседним вратима. Поаро је видео жену у црвеном кимону како иде према тоалету, а затим је отишао на спавање.
Следећег јутра, док је воз још увек стајао, Бук обавештава Поароа да је Рачет убијен и да је убица још увек у возу, као и да нема начина да побегне због снега. Пошто нема полиције, Поаро преузима случај. Уз помоћ др Константина, Поаро прегледа Рачетово тело и купе, где открива следеће: тело има 12 убода, прозор је отворен, проналази марамицу са иницијалом „Х”, чистач за лулу, равну шибицу различиту од оне које је Рачет користио и спаљено парче папира на коме је написано „мтиш малу Дејзи Армстронг”.
Парче папира помаже Поароу да утврди мотив убице; много година раније, амерички гангстер Касети киднаповао је трогодишњу Дејзи Армстронг. Касети је неколико недеља касније изнудио значајну откупнину од богате породице Армстронг, а затим је открио да је убио дете у року од сат времена након што ју је отео. Соња Армстронг, Дејзина мајка, која је била трудна са својим другим дететом, након што је чула вест добила је превремене трудове и умрла, као и беба. Њен ожалошћени муж, пуковник Армстронг, извршио је самоубиство, а Дејзина француска дадиља, Сузан, оптужена је да је помагала Касетију, након чега је извршила самоубиство, а касније је откривено да је била невина. Касети је избегао правду подмићивањем и правним техникама, након чега је побегао из земље. Поаро закључује да је „Рачет” заправо Касети. Ко год је рекао „-{Ce n'est rien. Je me suis trompé}-” није сигурно био Рачет пошто Рачет није причао француски. Ово доказује да је убица био тај који је изговорио реченицу и да је убиство почињено пре него што је „Рачет” рекао кондуктеру да је све у реду.
Поаро почиње да разговара са свима у возу и открива да је Меквин непосредно повезан, јер зна за поруку у вези Армстронгове и верује да је уништена, као и да госпођа Хабард верује да је убица био у њеном купеу. Док путници и Пјер обезбеђују одговарајуће алибије једни другима, Поаро примећује да су неки од њих видели жену у црвеном кимону како хода ходником у ноћи убиства. Међутим, нико не признаје да поседује црвени кимоно. Госпођа Хабард је натерала Олсонову да закључа врата између њеног и Касетијевог купеа што обеснажује њену причу о човеку у њеном купеу, а Шмитова је налетела на странца који је носио кондуктерску униформу. Госпођица Дебенам ненамерно открива да је била у Америци, супротно својим ранијим изјавама, а госпођица Олсон показује много осећања када се покренула прича о Дејзи, што изазива додатну сумњу. Арбатнот напомиње да је Касети требало да буде проглашен кривим на суду уместо да буде убијен, а Хардман признаје да је он заправо детектив агенције Макнил од кога је затражено да пази на убицу који је вребао Касетија.
Док је прегледао пртљаг путника, Поаро са изненађењем открива да је налепница на пртљагу грофице Андрењи мокра и да је њен пасош умрљан, у торби Шмитове је пронађена кондуктерска униформа, а у Поароовом сопственом пртљагу црвени кимоно, недавно сакривен тамо. Сама госпођа Хабард проналази оружје убиства скривено у њеном несесеру. Поаро се састаје са др Константином и Буком да размисли о случају и направи списак питања. Имајући ово и доказе на уму, Поаро размишља о случају улазећи у стање налик трансу. Када је из њега испливао на површину, он изводи решење.
Он позива осумњичене и открива њихова права имена и да су сви на неки начин повезани са трагедијом Армстронгових, окупљајући их у вагон-ресторану. Грофица Андрењи (девојачког презимена Голденберг) је Дејзина тетка Хелена која је и сама била дете у време трагедије. Рудолф, њен вољени муж, запрљао је њену етикету на пртљагу и заклонио њено име да би прикрио њен прави идентитет. Дебенамова је била Хеленина и Дејзина гувернанта, Фоскарели шофер Армстронгових који је једно време такође био осумњичен за отмицу, Мастерман батлер пуковника Армстронга, Мишел Сузанин отац и особа која је набавила другу лажну униформу, госпођа Хабард је заправо позната глумица Линда Арден, Дејзина бака и Соњина и Хеленина мајка, Шмитова куварица Армстронгових, а Олсонова Дејзина дадиља. Кнегиња Драгомиров је у ствари Соњина кума, а на монограму у ствари пише „Н” од Наталија јер је латинично „Х” истоветно ћириличном „Н”. Арбатнот је присутан у Дебенамино и своје име пошто је био лични пријатељ пуковника Армстронга. Хардман је бивши полицајац који признаје да је био заљубљен у Сузан, а Меквин, који је гајио осећања према Соњи, био је син тужиоца који је водио случај Дејзи Армстронг. Једини путници који нису умешани у убиство су Бук и др Константин, који су спавали у другом вагону који је био закључан.
Поаро предлаже два могућа решења. Прво је да је странац ушао у воз када је стао у Винковцима, убио Касетија у мафијашком обрачуну и искрцао се под великим ризиком кроз снег. Друго је да су сви трагови осим марамице и чистача за лулу били подметнути, као и да су Мишел и сви путници у вагону осим Хелене изболи Касетија делујући као незванична порота. Арденова признаје да је друго решење исправно, али нуди да сама преузме одговорност јер је она била главни ум из плана. Као одговор на ово, Бук и др Константин прихватају прво решење и одлучују да га пренесу полицији како би заштитили путнике и Мишела и спречили бруку, док се Поаро повлачи из случаја.
Ликови Херкул Поаро – светски познати детектив из Белгије. Букц − Поароов пријатељ и директор Међународне компаније за спаваћа кола. Др Ставрос Константин − грчки доктор који после убиства одређује Рачетово време смрти. Госпођа Керолајн Хабард − бака Дејзи Армстронг, позната глумица Линда Арден. Мери Дебенам – енглеска гувернанта која се враћа из Багдада, а која је раније била гувернанта Дејзи Армстронг. Пуковник Џон Арбатнот – најбољи пријатељ пуковника Армстронга, који је заљубљен у Мери Дебенам. Кнегиња Наталија Драгомиров – руска кнегиња за коју се на крају открива да је кума Соње Армстронг. Хектор Меквин – Рачетов лични секретар и преводилац, чији је отац био адвокат породице Армстронг. Семјуел Рачет – Касети, отмичар и убица трогодишње Дејзи Армстронг. Грофица Елена Андрењи − сестра Соње Армстронг, истакнута као једина од 12-оро путника која није учествовала у убиству. Гроф Рудолф Андрењи – муж грофице Андрењи, који је заузео место своје жене као дванаести убица. Сајрус Хардман – бивши амерички полицајац који је био заљубљен у Дејзину француску дадиљу, која је извршила самоубиство након што је Дејзи убијена. Антонио Фоскарели – бивши шофер Армстронгових који је волео малу Дејзи. Грета Олсон - шведска мисионарка и бивша дадиља Дејзи Армстронг. Хилдегарде Шмит – служавка кнегиње Драгомиров и бивша куварица Армстронгових Едвард Хенри Мастерман – Рачетов батлер, далек и надмен човек који је био посилни пуковника Армстронга током рата и његов батлер у Њујорку. Пјер Мишел – кондуктер и отац дадиље Дејзи Армстронг која је извршила самоубиство после њене смрти.
Инспирација Отмица и убиство Чарлса Линдберга Млађег 1932. године дали су основу Кристијевој за роман две године касније. У роману су коришћени многи делови случаја из стварног живота: мало дете, прворођенче, отето је ради откупа право из кревеца, родитељи су били познати, отац је био познати пилот, а мајка трудна, откуп је плаћен, али је дете убрзо пронађено мртво. Невина, али можда поводљива собарица запослена код Линдбергових родитеља била је осумњичена за умешаност у злочин. Након што ју је полиција оштро испитивала, извршила је самоубиство.
Два мања значајна догађаја такође су инспирисала роман: Агата Кристи је први пут путовала Оријент експресом крајем 1928. године, а воз је само неколико месеци касније, у фебруару 1929. године, током шест дана био заглављен у мећави близу Черкезкеја у Турској.
Поплаве услед падавина које су однеле делове шина у децембру 1931. зауставиле су Кристин повратак Оријент експресом са археолошких ископавања њеног мужа у Ниниви за 24 сата. Њена овлашћена биографија детаљно описује тај догађај цитирајући писмо њеном мужу, у којем описује неке путнике на возу који су послужили као инспирација како за заплет, тако и за ликове у роману, укључујући Американку, госпођу Хилтон, која је инспирисала лик госпође Хабард.
Књижевни значај и пријем Часопис -{The Times Literary Supplement}- 11. јануара 1934. изложио је заплет и закључио да: „Мале сиве ћелије још једном решавају наизглед нерешиво. Госпођа Кристи чини невероватну причу веома стварном и држи своје читаоце очараним и тера их да нагађају до краја.”
За часопис -{The New York Times Book Review}- 4. марта 1934. године Ајзак Андерсон је написао: „Претпоставке великог белгијског детектива су више него лукаве; оне су заиста чудесне. Иако се и завера за убиство и решење налазе на ивици немогућег, Агата Кристи је успела да их учини сасвим уверљивим, барем на тренутак, а шта више од тога може пожелети зависник од мистерија?”