Старословенски језик (стсл. -{словньскъ зъıкъ}-), такође познат и као староцрквенословенски језик, први је писани словенски језик, кодификован у 9. веку на основу говора Јужних Словена из околине Солуна. Старословенска писма била су глагољица и ћирилица.
Кодификовали су га хришћански мисионари, браћа Ћирило и Методије, ради превођења Светог писма и богослужбених дела с грчког језика. Старословенски је током средњег века постао књижевни језик већине словенских народа (Јужних Словена од 9. до 18. века, Источних Словена од 10. до 18. века, моравских Словена и Чеха од 9. до 11. века) и утицао је на формирање многих млађих словенских књижевних језика. Данас је у литургијској употреби у православним и источним католичким црквама словенских земаља.
У лингвистичко-генеалошком смислу, старословенски језик припада групи јужнословенских језика и не сме се мешати с прасловенским језиком, древном језичком матицом из које порекло воде сви словенски језици.
Назив
мини|250п|десно|Синајски молитвеник, канонски црквенословенски спис писан глагољицом из 11. века
У старим се списима овај језик називао једноставно словенским (-{словнск}-).(London: ). У 5. глави Житија Методијева византијски цар Михајло III говори Ћирилу и Методију да су они из Солуна, а да Солуњани -{вси чисто словнск бесдут}-. У 15. глави пише да је Методије превео књиге отъ грьчьска языка въ словѣньскъ, а у 17. да Методијеви ученици после његове смрти -{латинск и грчск и словнск стрбиш}-, а исти назив користи и византијски писац Јован Егзарх.
Старословенски је настао као литургијски језик, а прве књиге написане на њему биле су богослужбене. Био је уско везан уз црквену књижевност, насталу превођењем грчких дела, што се огледа у бројним лексичким, морфолошким и синтактичким грцизмима. Често се назива и староцрквенословенским, чиме се наглашава да старословенски период представља прву и формативну фазу у развоју литургијског црквенословенског језика, који се временом разгранао на неколико редакција. Поједини лингвисти додатно разликују ова два термина па староцрквенословенским називају први забележени период старословенског језика (10. и 11. век), док црквенословенским сматрају касније облике, почевши од 12. века па надаље, када се почињу јављати прве регионалне редакције (варијанте).
Класификација старословенског језика је била предмет разних лингвистичких и етнополитичких спорова, током којих су се појавила и настојања да се тај језик ближе одреди уз употребу појединих несловенских одредница. Тим поводом су сковани и неки хибридни термини, као што су старобугарски језик,A. Leskien, Grammatik der altbulgarischen (altkirchenslavischen) Sprache, 2—3 Aufl., Heidelberg 1919. односно старомакедонски језик,R. E. Asher, J. M. Y. Simpson. The Encyclopedia of Language and Linguistics. pp. 429. али такви термини нису прихваћени од стране шире стручне јавности.
У већини савремених словенских језика, овај језик се назива старословенским: белоруски: -{}- бугарски: -{}- чешки: хрватски: македонски: -{}- пољски: руски: -{}- српски: старословенски језик словачки: словеначки: украјински: -{}-
Порекло мини|250п|десно|Ватрослав Јагић, познати заступник јужнословенске теорије Старословенски језик је кодификован на основу народног говора јужнословенских племена из околине Солуна, што је утврђено путем лингвистичких истраживања, услед чега су напуштене неке раније претпоставке, које су износили поједини старији истраживачи.
Панонска теорија Према панонској теорији старословенски језик се развио на основу језика Панонских Словена. Ову теорију су посебно заступали Јернеј Копитар (1780—1844) и Франц Миклошич (1813—1891). Они су тврдили да се извесни латински, немачки и мађарски утицаји на старословенски могу објаснити само чињеницом да је основа старословенском био говор панонских Словена. Но, сусрели су се и са проблемима како објаснити типичне јужнословенске одразе шт и жд (од прасловенских *т’ и *д’). То су ријешили тако што су пронашли мађарске позајмљенице које садрже те гласове, а они су их могли добити једино позајмљивањем од Панонских Словена.
Јужнословенска теорија Некада преовладавајућу панонску теорију оповргао је Миклошићев наследник, лингвиста Ватрослав Јагић (1838—1923) објаснивши да су Мађари примили словенске позајмљенице у доба сеобе, кад су се преци Јужних Словена селили према својим данашњим домовинама. Ту је теорију учврстио његов ученик Ватрослав Облак организујући дијалектолошку експедицију у околини Солуна. У својим Македонским студијама (1896), показао је повезаност словенских говора из ширег солунског залеђа са старословенским језиком. Тим и каснјим истраживањима потврђена је исправност јужнословенске теорије о пореклу старословенског језика.
Бугарска теорија Према теоријској и терминолошкој концепцији коју је у појединим радовима заступао Павел Јозеф Шафарик (1795—1861), а касније развио Лескин, старословенски би требало сматрати старобугарским језиком, из којег се касније развио средњобугарски, а потом и савремени бугарски језик (слично односу старогрчког и грчког). Ту концепцију подржава велика већина бугарских лингвиста, али она није шире прихваћена у међународним научним круговима.
Словенско писмо Прехришћанско словенско писмо
мини|250п|десно|Спис Црнорисца Храбра Црноризац Храбар (Чръноризьць Храбръ) у спису О писменима (О писмєньхъ) преноси да стари Словени нису имали књига, већ су се користили цртама и резама. Након примања хришћанства, употребљавали су грчка и римска слова „без устројења“, све док им Ћирило и Методије нису саставили азбуку:
Ибн Фадлан, арапски изасланик у Волшку Бугарску (на територији данашње Русије) 922. године, пише о нарави и обичајима Руса. После обредног спаљивања покојника, саплеменици би на дрвету беле тополе или брезе „написали име (умрлог) мужа и име цара Руса и удаљили се“. Други средњовековни извор, Титмар Мерсебуршки, описујући словенски пагански храм на острву Рујан, примећује да су на киповима урезана њихова имена ("singulis nominibus insculptis").
Средњовековно панонско житије Константина Филозофа бележи да су Словени већ били писмени у време његове мисије: „током мисије на Криму 860. њему показаше јеванђеље и псалме написане руским писменима [...] Константин саопштава да их никада раније није видео, али да их је научио изненађујуће брзо“.. Comrie & Corbett note that Cyril was familiar with Biblical scripts such as Greek, Hebrew, Armenian, and Syriac, so the Gosplel and Psalter he was shown were presumably not written in one of these scripts.
Настанак глагољице и ћирилице
мини|250п|десно|Православна фреска приказује св. Ћирила с ћирилицом јер се дуго веровало да ју је он створио. Данас се углавном сматра да је створио глагољицу.
Моравска мисија представља почетак словенске писмености и прекретницу у покрштавању Словена. Великоморавски кнез Растислав је затражио од цара Михајла III да му пошаље људе који би научавали његов народ, ширили писмо и покрштавали на њихову језику. Цар је послао браћу мисионаре Константина и Методија, јер су они из Солуна, а сви Солуњани добро говоре словенским језиком. Око 863. године Константин Филозоф ствара словенско писмоРаније се сматрало да је Ћирило створио ћирилицу, али данас се углавном сматра да је створио глагољицу. Постоје и сведочанства да је словенско писмо већ постојало од раније. и одлази у Моравску с братом Методијем и другим мисионарима (Климент, Наум, Ангелар, Сава) са задатком да ондашње Словене описмене за богослужење на словенском језику. Хришћанске књиге су преведене са грчког на дијалекат Јужних Словена који су живели у околини Солуна, а који је био разумљив и осталим Словенима. Након Великоморавске одлазе и у Панонску кнежевину, где су превели с грчкога језика велик број литургијских дела, створили први словенски законски кодекс, Закон судный людем и превод Номoканона Светога Саве.
Мисија се самог почетка суочавала са жестоким отпором германског свештенства које је те просторе сматрало својим, ширећи хришћанство на латинском језику, па су солунска браћа већ 867. године морали да путују у Рим да оправдају своје деловање Папи. У то време, у вишим црквеним круговима на хришћанском западу преовладавао је став да су само три језика (тројезична јерес) достојна за прослављање литургије и врешење обреда: хебрејски, грчки и латински. Константин је тим поводом у расправи с латинским свештеницима изрекао чувене речи:
мини|250п|десно|Глагољица, најстарије сачувано словенско писмо.
Солунска браћа су у Риму успела да добију дозволу папе Хадријана II (867—872) за богослужење на словенском језику, али се током боравка Константин разболео и замонашио, узевши име Ћирило (), а недуго потом је и умро 14. фебруара. Методије се 870. године вратио прво у Панонију, а затим и у Великоморавску кнежевину, са титулом моравско-панонског архиепископа, поново наишавши на јак отпор немачког свештенства подржаног новим великоморавским кнезом Сватоплуком I (870—894). На великом сабору свештенства тадашње Источне Франачке Методије је оптужен за јерес и заточен у Регензбургу. Иако је 873. године ослобођен на инсистирање папе Јована VIII (872—882), већ је 880. године морао поново путовати у Рим да оправда своје деловање. Након тога је посетио Цариград 882. године. 6. априла 885. године је преминуо у својој архиепископији.
мини|250п|десно|Ћирилица, словенско писмо настало на основу грчког.
Непосредно након Методијеве смрти, немачко свештенство је на челу са бискупом Вихингом извршило утицај на новог римског папу Стефана V (885-891), што је довело до издавања папске буле под називом: Quia te zelo fidei. Тим документом, забрањено је вршење литургије и светих тајни на словенском језику, у циљу промовисања латинског као искључивог обредног језика, док је употреба словенског била сведена само на област тумачења и проповедања пред народом.
У исто време, Методијев назначени наследник Горазд није добио потврду, пошто је бискуп Вихинг уз подршку кнеза Сватоплука успео да преузме црквену управу у Великоморавској кнежевини. Потом је дошло до прогона, заробљавања и протеривања ученика и сарадника Солунске браће. Неки од њих (Климент, Наум, Ангелар) напустили су Велику Моравску, стигавши преко Београда на Балканско полуострво, где су наставили рад на развоју словенске писмености (Охридска књижевна школа).
Данас се углавном сматра да је глагољица најстарије словенско писмо, које је створио Константин Филозоф, а да је ћирилица потом настала на основу грчког алфабета. Језичка анализа најстаријих словенских споменика показала је „да у споменицима писаним глагољицом има много више архаизама (у морфологији и лексици), него у споменицима писаним ћирилицом“. Глагољицом је писана већина раних старословенских текстова (мисал, четири јеванђеља, избори из јеванђеља, псалтир, молитвеник, проповеди и биографије светаца). Глагољицом су написани и Живот Константина и Живот Методија, који су касније преписани ћирилицом. Константин је глагољицом написао и свој Проглас, којим брани словенско писмо и словенске преводе Библије.
Претпоставља се да је ћирилица настала негде у 10. веку, захваљујући Клименту Охридском, због чега се назива и климентовица. Према другој теорији, ћирилица је настала у Бугарској, 30-40 година након глагољице, заслугом цара Симеона и бугарских духовника Константина Преславског и Јована Егзарха. Од 38 слова старословенске ћирилице, 24 је настало према грчком уставном писму, од чега су многа механички преузета из грчког алфабета (нпр. Г, Д, Т, П и И), док су остала слова осмишљена за својствене словенске гласове. Ћирилицом су изворно написана три већа старословенска споменика: Савина књига, Остромирово јеванђеље, Супрасаљски зборник. У X веку, словенска књижевност писана на ћирилици, проширила се из Бугарске у Кијевску Русију. Код Западних Словена је од 11. века било у употреби латинско писмо. Њиме су написани и старословенско-словеначки Брижински одломци (словеначке молитве и проповеди), које Словенци називају Брижински споменици. Тако су Словени од почетака своје писмености употребљавали неколико различитих писама.